Куда са пољопривредом?

Пар мање родних година на видјело су избациле слабости наше пољопривредне производње, недовољном да нас све прехрани. У тексту пред вама су одломси првог дијела приједлога које износи професор Алекса Милојевић, директор Економског института, у приједлогу Нова пољопривредна политика – откуп по сталним цијенама. И поред изузетних повољности за развој наша пољопривреда убрзано пропада носећи […]

среда, септембар 12, 2012 / 06:40

Пар мање родних година на видјело су избациле слабости наше пољопривредне производње, недовољном да нас све прехрани. У тексту пред вама су одломси првог дијела приједлога које износи професор Алекса Милојевић, директор Економског института, у приједлогу Нова пољопривредна политика – откуп по сталним цијенама.

И поред изузетних повољности за развој наша пољопривреда убрзано пропада носећи реалне пријетње да останемо и без пољопривредног земљишта, да га преузму странци, а ми да доживимо масовну глад и подхрањеност.

Увозних производа је све више, наша увозна зависност на подручју хране се повећава уз убрзано смањење наших конкурентских способности. Пут у пољопривредни и укупан неразвој је широм отворен којим се крећемо све већом брзином.

За постојећу пољопривредну политику би се могло рећи да представља огромну, ненадокнадиву штету. То је политика неразвоја која својим утицајима подстиче пропадање наше пољопривреде.

Присутна је силна друштвена потреба да се напусти постојећа и оствари нова пољопривредна политика. То је управо основни смисао овог приједлога. Предлаже се да наша нова пољопривредна политика буде политика откупа по сталним цијенама.

То је основа пољопривредне политике развијених, прије свега европског запада. Тамо је откуп оствариван по вишим фиксним цијенама, односно вишим цијенама од увозних, свјетских. То је додатна стимулација која је пружана домаћим произвођачима коју ми на жалост нисмо у стању да пружимо. Задржали смо се само на нивоу увозних цијена као сталних (фиксних) цијена.

Запад је на увоз пољопривредних производа наплаћивао прелевмане (увозне царине) која средства су уплаћивана у фонд из којег су се касније исплаћивале субвенције домаћим пољопривредним произвођачима. Код нас то није могуће остварити. Нисмо у могућности да уводимо царине на увоз пољопривредних производа. С обзиром да на Западу влада крупан посјед нису биле потребне било какве стимулације за развој прехрамбене индустрије. То се подразумијевало, ишло само од себе. Крупни пољопривредни произвођачи су уједно и власници предузећа прехрамбене индустрије у којима прерађују своје пољопривредне производе.

Код нас није тако и ту је тежиште проблема. Код нас не влада крупан него ситан посјед. С обзиром да је прехрамбена индустрија основни носилац развоја пољопривреде, њен стуб носач, било је потребно пронаћи рјешење гдје се и на основи ситног посједа успјешно развија прехрамбена индустрија. То је основно прилагођавање овог успјешног западног пољопривредног модела нашим условима. Рјешење је нађено у акционарству пољопривредних произвођача у предузећима прехрамбене индустрије. То је основна иновација на основу које би требало да се оствари изузетан развојни резултат.

Шта учинити

Стална цијена је увозна цијена односног пољопривредног производа. Цијене се одређују годишње за наредну годину. Одлуку о висини откупних цијена доноси Скупштина општине. За одлуку је потребно да гласа 75 % од укупног броја одборника. На утврђену откупну цијену зарачунава се подстицај (субвенција) за поједине производе.

Исплата подстицаја (субвенција) остваривала би се тако што би се предузећу прехрамбене индустрије које је откупило производе уплаћивао акционарски улог на име пољопривредног произвођача од којег су пољопривредни производи откупљени. Откуп односно уплата акција би се вршила из Пољопривредног фонда општине. Средства Пољопривредног фонда би се остваривала издвајањем из буџета.

На нивоу Републике формирао би се Пољопривредни фонд Републике Српске. Средства Фонда би се остваривала издвајањем из буџета или завођењем посебног доприноса. Три су основна задатка овог Фонда:

  • да финансира откуп у робне резерве
  • да финансира исплату посебних врста подстицаја
  • да исплаћује дотације општинским пољопривредним фондовима

Одлуке о финансирању из овог Фонда доносиле би се на Народној скупштини Републике Српске са 75 % укупног броја гласова. Најнижа цијена откупа у робне резерве је увозна цијена односног производа увећана за износ подстицаја (субвенције).

Царински рат – изгубљен прије почетка

Нама је развојни пут развијених онемогућен. Одузето нам је право да уводимо царине и да као они некада, штитимо своју индустрију, привреду. Ми морамо да отворимо границе и да нијемо и беспомоћно гледамо како моћни са Запада, њихове мултинационалне корпорације сатиру нашу индустрију и привреду у цјелини, мељу је у ситан прах. То је захтјев глобализма који се безпоговорно извршава. Зашто, то вјероватно само неки знају. Они кој сатирући народ имају личну корист.

Ако су отворене границе, наметнута животна стварност, која се у догледно вријеме не може мијењати проблем је што власт не промишља и не проналази могућност развоја индустрије у таквим задатим условима. Увјерење је да је и у таквим условима развој могућ. С тим на уму овдје се приступа и гради приједлог о развоју пољопривреде и прехрамбене индустрије код нас.

Тржиште – основни проблем

Тржиште је основни појам у економији. Са производњом се не почиње док се не дође до позитивних одговора о тржишту. Тек када се утврди неспорни купац доноси се одлука о производњи. То је за пољопривредну производњу од посебног значаја. Три су главна разлога:

  • сезонски карактер производње
  • роба високог степена кварљивости
  • висока нееластичност тражње.

Сезона је једно од најтежих питања у пољопривреди. Дуг циклус производње и гомилање готових роба у изузетно кратком року обара цијену. То пољопривредну производњу издваја у изузетну посебност која не може без државне политике. Прво питање које држава мора да ријеши, а које се односи на пољопривреду је тржиште. Држава мора да омогући:

а) преузимање цјелокупне производње

б) да се преузимање оствари по нетржишним (вишим) цијенама које су такве да обезбјеђују проширену репродукцију.

То се углавном рјешава откупом

Здружено са овим (сезона) дјелују и друга два неповољна тржишна фактора. Роба је високо кварљива и не може да чека на купца. Купац мора да буде унапријед познат.
Висока нееластичност тражње носи пријетње снажног утицаја на цијене.

С обзиром да се потрошња хране значајније не мијења, односно да је приближна (нееластична), промјене у понуди снажно утичу на промјену цијене. Пораст производње (понуде) убрзано обара цијену чак до нивоа који не обезбјеђује успјешну обнову. Због тога је природна тежња пољопривреде, вођена индивидуалним рачуном, да се смањи производња, а повећа цијена. Да се зарађује на расту цијена, а не на расту производње, расту количина. То је најлакши начин стицања високих профита.

То је управо оно што раде мултинационалне корпорације. Да би максимирале профите оне ограничавају производњу хране до нивоа изазивања масовне глади. Глад, као крајње исходиште манипулације производњом, најповољнији је начин стицања високих профита. Несташица хране, управо због високе нееластичности њене тражње, омогућава стицање баснословних профита.

Храна нема замјену. Она се мора купити не питајући за цијену. Њена тражња је нееластична. Због тога су најмоћније мултинационалне корпорације израсле управо на подручју хране. Разлог је у највећим износима профита.



0 КОМЕНТАРА

  1. E moj Aleksa. Opet ništa od statistike. Nigdje tržišta potreošnje, nigdje strukture proizvodnje po kulturama. Nigdje uvoza, nigdje ništa. Samo trla baba lan. Hoćeš li krupan posjed Aleksa, pa da opustošiš sela, a tamo živi 40% naroda. Gdje ćeš ih protjerati ili satrati. Za ovu jadnu zemljicu koja je i prije rata pokrivala 17% svojih potreba u hrani, formulisanje strategije nije tako teško, kao što na prvi pogled izgleda. A zašto su podsticaji najznačajniji za proizvodnju pšenice, koja je jedna od najlakših i najmanje konkurentnih, niko ne može da objasni. Stihija i inercija, nerazumijevanje vlastitog položaja i zanemarivanje interesa naroda u ime tzv. nauke su dominanta današnje političke scene.x-(

  2. Уз пуно уважавање Ваше личности, професоре Милојевић…

    Када сам прочитао ову вашу „анализу“, помислио сам да ово није ништа другачије у односу на оног „буздована“, министра пољопривреде. Практично иста прича, само би се промијенили играчи који одлучују…

    Навешћу само једну примједбу: Кажете, потражња одређује ниво производње… Ми своју пољопривредну производњу требамо базирати на задовољењу унутрашњих потреба тј. потреба РС/БиХ, а ако успијемо произвести колико нам треба, већ смо на коњу, а онда можемо размишљати о неком извозу…

Оставите одговор на squallp Одустани од одговора