Куда са пољопривредом: Подстицаји и субвенције

Неколико пута веће субвенције које западне владе пружају својим пољопривредним произвођачима него што то остварују наши, основа су ниских цијена њихове хране које из тог правца стижу на наше тржиште – доносимо у наставку фељтона, који пише Алекса Милојевић. Због ових високих субвенција цијене могу да буду ниже од чак и трошкова производње. Чак ⅔ […]

уторак, септембар 18, 2012 / 12:08

Неколико пута веће субвенције које западне владе пружају својим пољопривредним произвођачима него што то остварују наши, основа су ниских цијена њихове хране које из тог правца стижу на наше тржиште – доносимо у наставку фељтона, који пише Алекса Милојевић.

Због ових високих субвенција цијене могу да буду ниже од чак и трошкова производње. Чак ⅔ фармерских зарада потиче од субвенција.

Многе неразвијених земаља имају изузетне услове за развој пољопривредне производње, а земљиште стоји необрађено, а расте глад. То је резултат притиска развијених на развој мање развијених којег и сами подносимо.

Подстицаји

Наше тржиште у све већој мјери преузимају стране робе и страни произвођачи. Томе се придружује и проблем уситњеног посједа са својим нерационалностима. Да би се превладала та врста нерационалности наши подстицаји би морали да буду знатно већи од западних што економски није могуће.

Било би потребно имати развијену индустрију која ће се опорезовати, да би се прибављала средства за подстицаје, Та мјера је на Западу успостављена. Опорезује се индустрија да би се увећала пољопривреда која повећано подстиче развој индустрије.

Ако се претјера добивају се негативни ефекти. Када би се наша неразвијена индустрија повећано оптеретила за сврхе повећаних подстицаја у пољопривреди она то не би могла да поднесе.
Рјешење је очито потребно тражити на другој страни – Убрзан развој пољопривреде на уситњеном посједу уз скромне износе подстицаја.

Крупни посједи

Оријентација наше пољопривредне политике да се подстицаји додјељују крупном посједу представља, рекло би се, основно оптерећење које носи све пријетње уништења наше пољопривредне производње. То огромне пољопривредне површине и огромно пољопривредно становништво оставља без државне финансијске подршке што их тјера у потпуно сиромаштво. Пољопривредно земљиште је углавном необрађено. Обрађује се тек толико да се обезбиједи властита прехрана. Уз то, ради се углавном о старачким домаћинствима, без младе посебно мушке радне снаге, која је кључни фактор пољопривредне производње.

Крупни своју производњу великим дијелом заснивају на увозу за коју остварују подстицаје. То је посебно видљиво у сточарству (увоз хране за стоку) али и ратарству (ђубриво, хемикалије и слично).

Умјесто раста вриједности пољопривредне производње дошло је до њеног пада. Храна се све масовније увози и прелази половицу наших потреба. Необрађене земље све је више. Неразвијена пољопривреда не омогућава развој других грана привреде, посебно индустрије (прехрамбена, кожарска, текстилна, хемијска, фармацеутска и слично).

Без освајања властитог пољопривредног тржишта развој пољопривредне производње је немогућ.

Храна је први стратешки производ, први услов самостралности и опстанка. А наше хране све је мање. Исплаћивати подстицаје без могућности да се роба прода, без посједовања тржишта, представља праву економску штету.

Неефикасност постојеће пољопривредне политике

На први поглед код нас се проводи европска пољопривредна политика. Откуп и подстицаји су управо онакви како је то у Европи. Резултат је међутим потпуно различит, супротан.

У скоро крајње оскудним условима за развој пољопривреде, земље Западне Европе успијевају да на основи субвенција и откупа остваре изузетну пољопривредну производњу којом се подмирују домаће потребе за храном, уз претицање значајних количина за извоз. Земљиште се максимално користи уз високу примјену агротехничких мјера. Дохоци оних који се баве пољопривредом су приближни дохоцима оних који су запослени у другим привредним дјелатностима. Развијена пољопривреда представља повољну основу за развој других грана привреде, посебно прехрамбене индустрије која видно напредује.

Код нас и поред изузетних услова за развој пољопривреде, побољшања у развоју нема. Исте политике, а два потпуно различита резултата. То широм отвара питање одрживости овакве политике код нас.

Основа овог парадокса је у различитости наших пољопривредних услова у односу на услове развијених пољопривреда.

Подстицаји и откуп су незаобилазне мјере сваке пољопривредне политике. Али остаје питање њихове оперативне примјене у различитим условима. Управо у тој различитости примјене тих истих општих мјера представља основу различитости пољопривредних политика у појединим земљама.

Када се завршио Други свјетски рат земље Западне Европе одлучиле су се за пољопривредну политику откупа по вишим фиксним цијенама. Откупна цијена за домаће произвођаче хране била је формирана на вишем нивоу од увозне цијене, односно свјетске цијене. При томе је одређена мјера прелевмана. Ради се увозној такси која је падала на терет страног испоручиоца хране што је поскупљивало његову робу на извозном тржишту. Конкуренција са домаћим произвођачем није била могућа. Висина прелевмана је зависила од разлике између тржишне цијене робе и висине фиксне цијене која је одређена за ту робу. Та средства прелевмана су се сливала у фондове који су служили за подстицај домаћим произвођачима хране.

На тим основама земље Западне Европе су, у скоро крајње неповољним условима за развој пољопривреде, успјеле да произведу довољно хране за себе и обезбједе значајне количине за извоз. Високим субвенцијама за извоз и, борећи се за отварање граница (слободно тржиште), успјеле су да увелико униште пољопривреду мање развијених европских земаља, што се односи и на нас. Код себе царина (прелевман), а код другог забрана царинске заштите. Данас су те пољопривреде толико одмакле у свом развоју, да им заштите скоро нису ни потребне. Штити их конкурентска надмоћ.

Поред тога:

-Своју пољопривредну производњу Запад углавном заснива на крупном посједу којег је веома дуго и упорно изграђивао. То је омогућило примјену агротехничких мјера у производњи што је дизало ниво ефикасности датих субвенција, које су изузетно високе и неколико пута надвисују наше износе.
-Уз то, што је посебно важно, крупни пољопривредни произвођачи су уједно и (акционарски) власници капацитета прехрамбене индустрије. Огроман дио пољопривредних производа одлази у индустријску прераду што смањује притисак на откуп и на тржиште.

Наши су услови сасвим другачији

Посјед је изузетно уситњен што онемогућава било какву значајнију примјену агротехничких мјера. Преко 50 % газдинстава располаже површином до два хектара. Од 2 – 5 хектара је 29,5 % газдинстава, са 5 – 10 хектара учествују са 13,7 %, док свега 2,8 % газдинстава посједује површину већу од 10 хектара. Ту је и 7 – 9 парцела по газдинству.
Посебно оптерећење наше пољопривредне политике долази са стране опредјељења да се подстицаји пружају само крупним.

За потребе подстицаја у пољопривреди одобрена су средства (2011) у износу од 60 милиона КМ. За кориштење ових средстава упућена су и запримљена 11.927 захтјева (мање него 2010 – 12.915) од чега је позитивно ријешено 10.746 захтјева (у 2010 – 11.388).Укупно је регистровано (до краја 2010) 59.061 пољопривредно домаћинство са 95.713 чланова тих домаћинстава. Просјечна величина од свега 1,6 чланова по регистрованом домаћинству јасно говори о демографској снази наше пољопривреде. То су углавном изнемогла старачка домаћинства.

Ако у Републици Српској има око 400.000 домаћинстава и ако их је 200.000 у пољопривреди онда је видљиво да се је свако четврто домаћинство пријавило за регистрацију, а да се је свега 5 % обратило и остварило подстицај. То је поразан податак који говори о скоро потпуном одсуству пољопривредне политике код нас. Политика која у оволикој мјери остави народ по страни, не захвати га својим утицајима, је политика против народа. Јер преживјети у пољопривреди није могуће без државне финансијске подршке. Ове огромне пољопривредне површине и оволико народа је осуђено на економско пропадање. Ради се о скоро потпуној изолацији од развоја, што представља несагледиву штету.

Освајање домаћег тржишта

Орјентација на крупан посјед вјероватно је заснована на замислима да је производња на таквим газдинствима рационална, те и да ће то довести до раста производње што оправдава подстицаје. То је логичан али до краја површан и уопштен закључак. Он се не заснива и не произилази из анализе наше присутне стварности. До пораста производње није дошло и не може да дође.

Основни разлог за то је недостатак тржишта. Влада није у могућности да у своје робне резерве откупи све вишкове пољопривредних производа по прихватљивим цијенама, а њихова продаја на домаћем тржишту није могућа, јер су га увелико запосјели странци.Без тржишта производња је економски неоснована, немогућа. У таквим околностима економски су неосновани и подстицаји који се пружају. Они имају своју социјалну, али не и економску функцију.

Углавном се на основи подстицаја зарађује за властите потребе, али се не остварују потребни вишкови за тржиште. Са тим се не може дуго и пут је веома кратак. Нема социјалног без економског него обрнуто. Са рјешењем економског рјешава се и социјално. Рјешење социјалног је у дохотку који се остварује производњом и продајом.
Оријентацијом на крупно вјероватно се желио убрзати процес окрупњавања посједа. Крупни ће постепено куповати земљиште ситних посједника и тако ће се убрзати процес окрупњавања посједа. Искључењем ситних посједника из подстицаја допринијеће се расту њиховог сиромаштва, што ће обарати цијену земље. Крупни ће је повећано куповати што ће водити окрупњавању.

Стварност

Умјесто окрупњавања посједа доћи ће до те врсте успорења. Власници ситног посједа ће се у свом сиромаштву још више везати за властиту земљу као једину узданицу опстанка. С обзиром да су и наши крупни економски неуспјешни,процес ће кроз вријеме вјероватно кренути у другом правцу. Са изумирањем старачких домаћинстава у чијим рукама је највећи дио наших пољопривредних површина њихови наследници, који се масовно налазе негдје по свијету, ће то јефтино продавати крупним успјешним који ће моћи да то купе. А ти крупни успјешни су странци. Тако се налазимо пред опасном пријетњом да ће наше пољопривредно земљиште пасти у руке странаца.

До краја је отворено и питање ко су крупни, најкрупнији. Углавном су то они који су атрибут крупног стекли приватизацијом или су скоро бесплатно узели под концесију огромне површине државног пољопривредног земљишта. А онда се на тим основама остварују замашни износи подстицаја.



0 КОМЕНТАРА

  1. Aleksa redovno izađe u javnost sa čudnim i nelogičnim prijedlozima. Koliko vidim Aleksa bi da napravi jednu novu i moćnu državnu agenciju koja bi odlučivala o raspodjeli podsticaja svima i svakome ko i gredicu luka posije. Trebaće nam po jedan novi državni službenik za svakog poljoprivrednog proizvođača, da vidi i odmjeri visinu podsticaja, da posavjetuje i umetne u neku od kategorija koja podsticaj zaslužuju. Trebaće nam i sila drugih službenika koji će to pregledati i kontrolisati i spriječiti eventualne zloupotrebe. Odličan je to prijedlog – kontam da ćemo se riješiti nezaposlenosti – još samo da nadjemo dovoljno para za podsticaje i za plate ovima što podsticaje dijele.

    Činjenica je – mi poljoprivredom ne znamo da se bavimo.

    Imamo ovolike rijeke a stradamo od suše. Imamo ovolike nezaposlene i ovolike neobrađene površine. Rješenje nije u podsticajima za gredicu luka i tri paradajza. Rješenje je u porezu na ljenost. Ko god ima neobrađene zemlje ima da plati pofino poreza. Neka se rješava te zemlje, kako zna i umije. Neka je daje pod zakup. Neobrađena ne smije ostat.

  2. ex-1978, 18.09.2012. 14:05:02

    Ау…па то комунистички синдром, отимачина земље, „национализација“, „колхози“,… ко си ти да ми отимаш земљу или да ми уводиш свој порез на њу?
    Ја бих производио, али пошто немам државу која би ми помогла и субвенционисала, не желим ни да ми узима харач, значи радићу на њој тек толико да ми држава не може своју погану њушку завући на мој терен!
    А не да ја радим на њиви за лезилебовића у лакташима и адм. центру на сред Бањалуке! Не, не… Тамо гдје држава завлачи своје прљаве шапе, тамо не улазим, само што даље од мене!

  3. Naša država kad počne priču o subvencijama odma počnu strani ambasadori da lupaju po guzici.

    A nedaj bože da pomisle na neki drugi vid zaštite.
    Mi smo kolonija i kao takvi moramo da prouvodimo šta nam se kaže i kako nam se kaže.

    A da vidimo toga ko će pokušati nešto da promjeni po tom pitanju. Jedino ako se približimo rusima pa da izvozimo tamo a za to nam treba 10 godina.

  4. Ја се никако не могу начудити типовима попут овог екс1978, ако ти је то годиште, онда си језиво сјебан у мозак и непоправљиво заљубљен у режим.

    Па по твојој логици, хајде да онда ударимо на оне несретнике власнике затворених пословних простора који су некад планирали имати неку малу занатску радњу, па их држава ојадила са даџбинама, тако да им је исплативије држати то празно, него радити у корист своје штете?
    Слажеш ли се?:P

    Али исто тако, ‘ајмо спуцати огромне порезе тој поквареној руљи која се представља као држава, за свако затворено предузеће, фабрику, јавно и опште добро, које су девастирали и затворили својом трулом политиком? Е то би био пун погодак, да држава плаћа казнене поене и велики порез за сваку непокренуту фабрику, па да видимо онда ко коси, а ко траву пасе!?

Оставите одговор на rammstein Одустани од одговора