Крим-седмица: ВАРКА (DECEPTION)

Филм који продукцијске квалитете има на првом мјесту. Почиње врло занимљиво, мистично и амбициозно, да би се претворио у свакодневни кримић за понијети. Шмокљави рачуновођа упознаје разметљивог адвоката, и сасвим случајно размијењују телефоне. Мада, јасно да није случајно и у самом тренутку примопредаје; што је и највећа мана наслова. Све је у овом филму више […]

недеља, март 4, 2012 / 02:56

Филм који продукцијске квалитете има на првом мјесту. Почиње врло занимљиво, мистично и амбициозно, да би се претворио у свакодневни кримић за понијети.

Шмокљави рачуновођа упознаје разметљивог адвоката, и сасвим случајно размијењују телефоне. Мада, јасно да није случајно и у самом тренутку примопредаје; што је и највећа мана наслова. Све је у овом филму више него наговјестиво, изузев тога да ће рачуновођа оставити силни новац у коферу.

А то никако није добро за кримић.

Елем, рачуновођа добија позив да ли је слободан, и на велико изненађење схвата да уопште и није битно да ли је Вајат Боуз, како му се представио адвокат, заиста тако именован. Посједом телефона, постајеш члан секс-клуба богатих, гдје је правило да нема имена, приче о послу, те да онај који позива – истовремено обезбјеђује и собу.

Но, на овој најбољој тековини филма се уопште не инсистира, и он одлази у правцу класичног досадног кримића, који се заврши у Мадриду.

Тамо је, наиме, била успостављена примопредаја новца; који је под присилом пребацио Џонатан MeкКвери, иначе наречени рачуновођа, који се испоставља изразито способан, а мотивисан тиме да га је Вајат (што му ипак није право име) покушао убити, те све вријеме држи дјевојку у коју се Џонатан заљубио.

Наглашена старосна разлика између више него маторих глумаца који тумаче два поменута лика, те млађахне проблематичне дјевојчице из Досоновог свијета, која је тумачила и Израелку код Вима Вендерса у Земљи слободе; уопште није третирана, а изгледа као кад тридесетогодишњак глуми тинејџера у романтичној комедији.

Све у свему, наравоученије је да морате имати нешто покварено у стану, јер без цијеви која цури и ствара буђ, апсолутно нећете бити способни за индивидуалност која вам спашава главу.

Џонатан је фотографију дјевојке са траком преко уста, видио у озрачју своје собе у којој цијев није направила буђ, па је схватио да је и она у игри. Тако је избјегао судбину свога домара, који је ту исту цијев кренуо поправљати, па погинуо од катастрофалних и експлозивних посљедица цурења гаса.

Све то на крају занемари и жели да буде са заносном плавушом, која је била члан секс клуба само за његове насамарене наочаре. И пуцала у квазиВајата да му спаси живот. То се на крају и деси, те се њих двоје нађу и остану заједно.

Да не би то, ко зна шта би депресивни рачуновођа урадио, можда би и руку подигао на себе у очају…

У средини филма је јасно да је детективка, односно њен тумач, сценаристичко-продукцијски јак лик у овом пројекту, тако да пред крај схвата оно што је сваки интелигентнији гледалац одавно закључио – да је погинули човјек домар. То сазнање, осим да се детективка још једном појави пред камерама – нема ама баш никаквог утицаја на остатак приче.

Ако се у обзир узме количина новца, радних сати и вјештине која је уложена у снимање овог филма, он је баш лоше говно. Иначе може проћи као филм који се погледа пред спавање, након што се вратите с посла.

 

(Редитељ: Марсел Ленџинигер; Писао: Марк Бомбек)



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *