Крај вишестраначког једноумља

Због недавне промјене геополитичке серве у Украјини, наше најуносније занимање – политичар, могло би имати не баш свијетлу будућност!? Пише Миленко Вишњић Још тамнију будућност, имаће политички ‘прелетачи’. Без и дана радног стажа или чак из средње школе, иду директно у Скупштину! Вријеме вишестраначког једноумља, са слоганом ‘Европа нема алтернативу’, послије ванредних избора у Србији, […]

петак, март 28, 2014 / 13:01

Због недавне промјене геополитичке серве у Украјини, наше најуносније занимање – политичар, могло би имати не баш свијетлу будућност!?

Пише Миленко Вишњић

Још тамнију будућност, имаће политички ‘прелетачи’. Без и дана радног стажа или чак из средње школе, иду директно у Скупштину! Вријеме вишестраначког једноумља, са слоганом ‘Европа нема алтернативу’, послије ванредних избора у Србији, почиње да истиче.

Једна идеологија – више назива

Задњи ванредни избори у Србији су и превише били успјешни, да не би били и сумњиви, да би владање побједника дуго трајало. У историји српске државности, сем периода социјализма, није се десило да сви, баш сви посланици – њих 250, иако формално припадници различитих странака, буду припадници исте идеологије. Историја српског парламентаризма потврђује да српска Скупштина никад није била макар без једног опозиционара, као што је то сада случај.

Да ли је то све игра само једне матичне странке, дјелујући кроз више назива? Слично је и у Републици Српској; три владајуће странке имају исте политичке програме и циљеве. Такође, на истом трагу, ни опозицији се не може ништа пребацити; различитим путевима, иду ка истом циљу.

Сви ‘политички субјекти’ у Српској, окренути су заједничким циљевима: евроинтеграцијама, либерализацији тржишта и НАТО-у, разликујући се једино у начину којим пријете једни другима – ‘борбом против криминала и корупције’. Лично бих волио видјети и неког из опозиције, умјесто што то често чини предсједник РС, да се мало проврти по Москви, напуштајући од Беча наслеђену крилатицу „кад су нам Руси помогли“!

Не би ли баш то био наговјештај заустављања праксе вишепартијског једноумља, наслеђеног од наших ‘обојених револуција’!? Свеједно, ко год познаје било који пут, сем познатог вашингтонског и бриселског, био бих сујетан не одати му признање. Или, можда се такве странке тек стварају или, можда се неке од постојећих спремају да промијене своје политичко ‘гледиште’, уважавајући нову геостратешку стварност?

Геополитичке промјене

Шта се то промијенило и још мијења на геополитичкој карти свијета, те ће бити све теже и теже глуматати професију најлакше зараде, ваљда – једине и најбоље? Пуч фашиста, наследника Степана Бандере и европских фанатика, у Кијеву, дао је повод Русији да каже, након неколико деценија понижења – Њет, заустављајући напредовање према истоку главног мамца НАТО-а, Европску заједницу.

На путу према истоку, НАТО је за сада заустављен, али то није крај промјена политичке карте свијета. Сви ‘озбиљни’ ратови су почињали у Европи. Промјена односа снага међу моћним свјетским играчима, надвила је тешке оловне облаке одговорности над главама наших неодговорних политчара, добијајући додатну бригу у моћном и готово заборављеном пријатељу. Матица се пробудила, а спонзори би могли извисити!?

Да ли ће, и хоће ли се наши бајни политичари, само зарад обећаног европског пута и неких предприступих фондова и, можда, још неких њихових фондова, усудити да отворено стану, раме уз раме, са украјинским и осталим европским фашистима, гурајући прст у око Русији? Можда и хоће, а можда и смију, будући да су већ на истој уској идеолошкој стази са албанским оптуженицима за продају људских органа!?

Сем брижног односа према бањалучком ‘градском грађевинском земљишту’ и славоспјеву – ‘Београд на води’, наши политичари ће морати учити и историју, географију и геополитику; мораће да буду одговорни за своје поступке и судбину оних које представљају, а не само да читају бриселске реферате свом несвјесном народу.

Сем Вашингтона и Берлина, наши политичари ће морати научити и гдје се налази Москва. Сем рутинског изговарања, као из топа – Европска Унија, наше вође ће морати научити изговарати и ријечи: БРИКС или макар – Евроазијска Унија! Академик др Јован И. Деретић је забринут због неписмености наших политичара, говорећи да је њихово образовање проблематично: „У политици се све заснива на образовању и познавању историје“.

Такође, инсистирање Берлина и Брисела да Бањалука и Београд смање број српских жртава у усташким логорима, ‘ради помирења балканских народа’, биће тежак задатак за наше европејце. Још тежи, за наше демократе, биће захтјев из Берлина, да због украјинске кризе Срби осуде Русе. Да ли ће се опет извући они у Београду? Сумњам!? С друге стране, готово сам сигуран да Додик неће дати сагласност Сарајеву за ту ненадокнадиву историјску грешку и штету.

Европски образац успјеха

Од рата до данас, мало тога вам је било потребно да почнете каријеру владања народом, уз обавезну подршку Запада. Прво, морате имати јаку вољу и жељу да владате вољеним народом; затим, морате наћи моћног спонзора и заштитника; уз све то, морате имати талента за лажна обећања… Убиједили сте себе да сте жестоки европејац, иако Вам, кобајаги, НАТО још мало смета.

Познато је да су, сем Малте и Кипра, све земље морале прво ући у НАТО, а можда тек касније и у већ пропалу ЕУ. Утврдили сте да сте промијенили своју свијест по узору на Њемце, одбацујући за сва времена ову нашу нерационалну балканску свијест; иако је иста та свијест, некад давно, успјела да направи све фабрике које су свјесни, страни и домаћи демокати уништили.

Надаље, за успјешно владање морате схватити предност ‘слободног тржишта’, уништавајући властиту привреду. Прагматично и без бола, спремни сте прихватити губитак властите територије. Прихватање равноправности истих полова, ставља вас у ред толерантних Европљана. Иако код нас, однос супротних полова никад и није био проблем.

Испирање мозга и промјена свијести народа, омогућили су нашим политичарима да живе пуних плућа и без обавеза, ослобађајући се чак и таквог терета прошлости, као што је КиМ. Други су били мање емотивно везани за своју домовину, па им се може прогледати кроз прсте поклањање града Брчког; јединог моста, између источног и западног дијела Српске. И на крају, на врху пирамиде неприкосновеног владара: декларативно се залажете за ‘борбу против криминала и корупције’, макар их и сами починили.

Замка за опозицију Српске

У задње три године, у два изборна термина, највише на празним обећањима и ‘борби против криминала и корупције’, Српска Напредна странка (СНС) је однијела побједу. А на задњим ванредним изборима, чак и апсолутном већином од половине изашлих бирача, проевропска опција је протјерала и опозицију из Скупштинских клупа. СПС је такође прошла добро, одричући се традиционалне приче о заштити државног суверенитета и програма социјалне правде. Застарјели и неевропски модел размишљања, показао се непрофитабилан.

Прича се по Србији да су Вучићевом „бриљантном успјеху“ много кумовали и његови ‘земљаци’, који су некад прије прешли Дрину, гиљајући из крајева западно од Брчког! СНС воли власт, али одговорност презире, увлачећи и друге једнојајчане странке у уништавање онога што је преостало од државе Србије. „Никада не бих мијењао своју муку за њихов слугењарски посао“, имао је обичај да понавља Есхил.

Ваљда је вишестраначко једноумље, више европско!? Можда је Вучићева добра комуникација са несвјесним народом, замка и за опозицију у Републици Српској? Често га јавно цитира и спомиње, узимајући његову строгоћу као образац доброг и чврстог владања у „борби против криминала и корупције“. Колико је академик Деретић у праву, кад је у питању образовање наших политичара, говори и недавна изјава опозиционара Драгана Чавића.

Унапријед бранећи став свог узора у вези кримске кризе, Чавић рече и оста жив: ‘Крим и Косово су исти примјери, не треба се у то мијешати“; мијешајући бабе и жабе, не знајући јадничак да је Крим враћен Русији, а Космет бомбама отет од Србије.

Предизборна магла

У стилу Шћепана Малог, вјештина вођења предизборне кампање СНС-а, једноставно је два пута успјела да заведе гладни народ Србије, а богами, и шире. И не само политичке лаике, него и људе од политичког заната. Већ смо поменули утицај који Београд има на опозицију у Републици Српској. Напросто је очарана с оним што Вучић ради, или се много зажељела власти, па својим страсним дјеловањем, оставља такав утисак.

У предизборном маркетингу СНС-а, прије три године, обећано је да ће јужна српска покрајина остати у Србији. Такозвани Бриселски споразум је поништио то обећање, постављајући државне царине, и остављајући Србе на милост и немилост Приштини. Циркус око локалних избора, када су пријетњама из Београда Срби натјерани да ‘добровољно’ гласају за одлазак из Србије, само је један у низу нехуманих дјела Београда над властитим народом.

Препуштајући и правосуђе у надлежност Приштине, готово да нема дана да неко од Срба не буде ухапшен и одведен у затовр у Приштину. У Влади и на медијима под њеном контролом, као да је забрањено, нико и не помиње КиМ; а тек остављене Срба на милост и немислост непријатељу, нико не смије ни споменути.

Николићева прича о источним – руским, и западним вратима Србије, јесте такође једна у низу обмана СНС. Стиче се дојам да се чак и стиде те приче, да им не би Запад замјерио!? Обећање, звано департизација, довело је до смјене свих директора ЈП-ћа и довођење на њихово чело својих војника партије. Плате су им и по неколико хиљада евра. Од обећања о смањењу државне администрације, дошло је до ухљебљења додатних 80.000 бирократа. Фарса око Закона о раду, остављена је после ванредних избора, из страха од губљења гласова.

Промјена Закона о основама уређења безбједносних служби, дала је Вучићу снагу Бича Божијег. Промјена Закона о Народној банци Србије, добро је ухљебила миљеницу Табаковић. И, наравно, у доношењу свих тих закона, учествовала је и ‘конструктивна опозиција’ – СНС-ови једноумници.

Комедија око борбе против криминала и корупције, већ три године забавља гладну јавност Србије. Тајкун Мишковић је помињан двије године на медијима, док једном није пукао, и дошао сам у тужилаштво. Мало се одморио у затвору и, на крају, поново вратио у свој омиљени бизнис. Интересантна је погодба између најпознатијег тајкуна на Балкану и Владе. Мишковић је купио слободу за 12 милиона евра. На питање, како се могло погађати милионима који су сумњиво стечени и због којих је Мишковић и оптужен, нико нема одговор? Сигурно је да популарни амерички тужилац, Елиот Нес, никад овако нешта не би учинио.

Рачунајући на мањкаву особину нашег народа, да тешко памти, а још брже заборавља, Вучић му је потурио још једну у низу обмана: случај смрти новинарског тајкуна Славка Ћурувије. Наиме, 14. 01. 2014., на ТВ Пинку, Вучић помпезно изјављује да је открио убице; рекао је оно што знају и птице на грани, посредно оптужујући и државу Србију. Међутим, историчар Бранка Прпа, користећи научни ауторитет, потрврђује бесмисленост Вучићеве сензације: „Шта је ту ново, све што је Вучић изјавио, било је јавности познато још 2000. године“.

Причу – „Вучић кроз мећаву“ у Фекетићу, и у наручју носање дјеце кроз мећаву, најбоље је објаснила Јасминка Коцијан, новинар ТАНЈУГ-а. „Штаб за ванредне ситуације, наредио је радницима Црвеног крста да сједе у колима до јутра, док дође Вучић да он први спаси и буде снимљен“. Од сцене носања исцрпљеног дјетета, направљено је стотине ‘прикладних’ фотографија.

Предизборно залагање за социјалну правду, претворило се у трагичне последице. Петсто хиљада пензионера прима мање од 180 евра; листа некад одобрених лијекова је преполовљена, а остале медицинске услуге су једноставно брисане. Због лихварског пословања страних банака, хиљаде и хиљаде грађана Србије су изгубили куће и станове. Цијене струје и осталих комуналних услуга су драстично повећане. Животни стандард је давно пао испод границе подношљивости.

За причу о канцеларијама за брзе одговоре, нема се шта рећи, једноставно их нема. Обећано укидање разних агенција, резултирало је у повећање или промјену њиховог назива; ваљда, због запошљавања својих кадрова. Тек колико је било афера, за које, као по договору, медији ћуте? Познати Вучићев интервју, дат CNN-у, у позадини са картом Србије без КиМ, одавно забавља непријатеље на интернету.

Афера „кофер“, најбољи је примјер постизања поена и дисциплиновања коалиционих партнера, конкрено – СПС. Наводно, Дачић је донио кофер са 100 хиљада евра у стан свог кума Заграђанина. Полиција је упала након његовог одласка, налазећи ‘велики криминал на дјелу’. На крају фарсе, Апелациони суд је ослободио све оптужене.

Наставити са описивањем осталих многобројних афера, насталих за веома кратко вријеме владавине актуелне власти у Србији – ‘вишестраначког једноумља’, одвеле би нас далеко. Афере: „Мишо Банана“, „Мирослав Богичевић“, „Аутобуска станица – Нови Сад“, „Човић“, „Кум Ђукановићев и сусрет у Паризу“ и многе друге, само су неке од многих бисера, СНС и њених идеолошких истомишљеника.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *