Контролни систем некад и сад

Некада је поред адекватне интерне контроле у пословању правних субјеката постојала и екстерна контрола коју је проводила Служба друштвеног књиговодства. Пише: Милош Грујић – члан удружења економиста РС – СВОТ Тај вид контроле је био у тој мјери ефикасан да се нико није усуђивао да обавезе не плати на вријеме или да покуша нешто да […]

субота, септембар 1, 2012 / 07:42

Некада је поред адекватне интерне контроле у пословању правних субјеката постојала и екстерна контрола коју је проводила Служба друштвеног књиговодства.

Пише: Милош Грујић – члан удружења економиста РС – СВОТ

Тај вид контроле је био у тој мјери ефикасан да се нико није усуђивао да обавезе не плати на вријеме или да покуша нешто да прикрије у финансијским извјештајима.

Отприлике овако звучи прва реакција на помен Службе друштвеног књиговодства. Ријеч је о институцији која је у доба социјалистичког друштвеног система била носилац провођења финансијске дисциплине у смислу свих видова контроле законитог пословања. Сви су је звали скраћеницом – СДК.

Данашњи носилац финансијске дисциплине јавног сектора је главни ревизор јавног сектора. Контрола привредних друштава повјерена је приватним ревизорским кућама, Пореској управи, Министарству финансија, разним агенцијама и другим институцијама. Какви су некад били контролни систем и финансијска дисциплина а какви су данас – најбоље знају запослени који су радили у финансијама у периоду постојања СДК, а сада раде у другачијем политичком и привредном амбијенту.

Осим контролне функције финансијског пословања веома значајна функција СДК је била беспријекорно обављање унутрашњег платног промета. Према сачуваним показатељима, прије преласка послова платног промета пословним банкама СДК – филијала Бањалука је дневно у просјеку обрађивала неколико десетина хиљада налога.

Илустрације ради, унутрашњи платни промет Велике Британије је био знатно спорији од југословенског, а убрзан је тек појавом интернета и копирањем искустава СДК.

Из ове перспективе многи млађи читаоци не могу замислити да су послови попут "пуњења" и "пражњења" буџета или прикупљања и обраде изузетно квалитетних и корисних статистичких података (које су за своје потребе користиле све заинтересоване институције) СДК обављао без интернета и на рачунарима ранга ПЦ 386.

СДК је значајну улогу имао и у обради мултилатерарних компензација које су биле веома корисне у укупном "пребијању" потраживања. Данас би мултилатералне компензације биле тешко проводиве и вјероватно не би ријешиле проблеме неликвидности, али би их у великој мјери смањиле и на вријеме указале на предузећа која несумњиво морају у стечај.

Својевремено су извјесни бизнисмени и политичари којима не одговара никакав вид контроле оцијенили да је СДК скуп бирократски апарат и заоставштина социјализма, како у развијеним земљама таква служба не постоји и да се не може уклопити у систем приватизације.

СДК је био усмјерен само на контролу друштвене имовине, те се увођењем новог привредног и политичког система неминовно морао трансформисати. СДК се добрим дијелом трансформисао и добија назив Служба платног промета (СПП), гдје губи контролну функцију и обавља само унутрашњи платни промет. Слиједи трансформација у Српску државну банку (СДБ), а од ње новом трансформацијом настаје Развојна банка (РБ), која је 2000. диобним билансом подијељена на Развојну банку и Службу платног промета.

Развојна банка је наслиједила велики потенцијал у виду људских ресурса, новца, непокретности и покретне имовине.

У свим градовима и мањим мјестима РС на најатрактивнијим локацијама посједовала је инфраструктурну мрежу филијала и експозитура. Мали број запослених је прешао у Развојну банку, Министарство финансија или у друге финансијске институције које су преузеле послове СДК. Већи број запослених је у најпродуктивнијим годинама радног искуства проглашен технолошким вишком, а на њихова мјеста су доведени неискусни кадрови. Од земаља бивше Југославије једино је Словенија извршила трансформацију СДК на начин да га је прилагодила новом привредном и политичком систему, а притом задржала све кадрове.

Развојна банка је у вријеме приватизације била најмоћнија банка у Републици Српској. Према доступним информацијама, њена вриједност прије продаје није процијењена по тадашњој тренутној тржишној вриједности од стране овлаштених процјенитеља, већ је продата по књиговодственој вриједности коју је утврдила ревизорска кућа "Делоитте & Тоуцхе" из Београда. У уводном дијелу извјештаја који показује позитивно мишљење независног ревизора поменуте куће стоји "за почетни биланс стања приказан на страни од три до 15 одговорно је руководство банке. Наша одговорност је да изразимо мишљење о почетном билансу стања на основу ревизије коју смо обавили".

Након продаје јавност је остала ускраћена за информацију да ли је држава продала банку бизнисмену из Чикага ради даље продаје и коме је заправо одговарала управа банке. О томе вјероватно више знају тадашњи кадрови из Министарства финансија задужени за продају државног капитала у банкама. Недуго послије њене приватизације основана је Инвестиционо-развојна банка – у државној својини.

Један број економиста никад није прихватио тумачење појединих политичара да су све државне банке морале бити продате јер су биле пред банкротом. Тешко је повјеровати у тезу да су приватизацију банака захтијевали странци с обзиром на то да у својим земљама имају банке у државној својини. Финансијски систем СДК је укинут, а у новом државном устројству није створена адекватна замјена већ скупа администрација са много министара, посланика, савјетника и високих службеника који сматрају да од заоставштина социјализма постоје много боља, ефикаснија и јефтинија рјешења.

Усуђујем се рећи да пракса показује да у данашње вријеме има мало контроле у свим видовима пословања. Само једна од посљедица оваквог стања је чињеница да имамо мучне и дуготрајне судске поступке.



0 КОМЕНТАРА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *