Комунисти спремно дочекали НДХ и потписали уговор са њом

Само седам дана по прогалшењу злочоначке НДХ, хрватски комунисти потписали су уговор са њом, ексклузивно је открио београдски НИН.  Уговор, коме је претходила тајна дипломатија, потписаи су Миле Будак и Младен Лорковић у име усташке власти, те Андрија Хебранг и Владимир Бакарић у име комуниста.  Прво је усташа Јуцо Рукавина, Хебрангов друг са робије, дао […]

четвртак, април 23, 2015 / 22:55

Само седам дана по прогалшењу злочоначке НДХ, хрватски комунисти потписали су уговор са њом, ексклузивно је открио београдски НИН.

 Уговор, коме је претходила тајна дипломатија, потписаи су Миле Будак и Младен Лорковић у име усташке власти, те Андрија Хебранг и Владимир Бакарић у име комуниста. 

Прво је усташа Јуцо Рукавина, Хебрангов друг са робије, дао сагласност на оснивање Комунистичке партије хрватске и прослиједио је Павелићу. Затим је утаначено да КПХ легално улази у политички живот, а заузврат неће предузимати ништа против новостворене нацистичке државе. 

О нагодби се опширно причало на саслушању Љубе Милоша и групе усташа ухваћених 1948. али се ти дијелови стенограманикада и нигдје нису објављени. 

Уговор потписан 17.4.1941. између усташких власти и комуниста био у торбици усташког пуковника Драга Илека. Нин наводи да је торбица након тога била похрањена "негде у Београду". 

садржај Илекове торбице знао је Јосип Копинич, а његов биограф Вјенцеслав Ценчић добио је дозволу да објави све осим имена Владимира Бакарића. 

У писму Ивану Стамболићу, челнику тадашње политике у Србији, Брозов биограф Владимир Дедијер оптужује београдске политичаре као саучеснике у скривању злочина. Тврди и да су комунисти у Србији трговали мртвима и ћутали о Јасеновцу, да би добили подршку Хрвата за подрку у заустављању албанског национализма и војвођанког аутономаштва. 

-У Илековој торбици се налази оригинал тог документа, а Ти си, док си био на челу државе донио одлуку да се тај документ држи у највећој тајности. Нека ти је наздравље – пише Дедијер Стамболићу.

На питање Мила Глигоријевића, који је много времена провео у разговорима са Дедијером, да ли су Бакарић и Хебранг могли преговарати са усташама без Брозовог пристанка, умјесто одговора услиједило је дуго ћутање, свједочи некадашњи уредник НИН. 



0 КОМЕНТАРА

  1. Ne znam šta je ovde E K S K L U Z I V N O!? Komunisti i nacisti su bili saveznici sve do početka Barbarose, 22.06. 1941. Nigdje komunistima nije bilo tako teško kao pod Karađorđevićima. Bili su praktično istrijebljeni.

  2. Тачно. ништа ново… једино да се данас та усташко-комунистичка коалиција зове Додик-Човић. Злочин: трговина мртвима… и живима!

  3. Tacno NOIR!
    Odavno ja to govorim.
    Nas narod je sporomisleci narod.Misli u rikverc, kad moze da samo kaze:kakve smo mi budale.
    Ova vlast je ocigledno je i budalama profasisticka i proustaska.
    Zar ne, bigeru?
    Zbog cega nam je biger nervozan nego sto se nazira kraj poglavniku.
    Pa Anti dati da nam unisti sistem obrazovanja, nije li ocigledno/
    Stvorili su nam generacije grandista, kursadzija , neznalica, glupaka, zatucanih, neukih.
    To je veca steta, nenadoknadiva, nego sto su privredu sravnili sa zemljom.

    Dalje, Tesanovicka dize ruku za NDH, Mislite da ona moze da radi bez poglavnika.

    U vrhu vlasti su osvjedoceni neprijatelji, nastavljaci djela Pavelicevog.

    Bakaric i Stambolic su pioniri, u odnosu na nase MMPovce.
    marko, mile, pero je fasisticko genocidna neman, zderu i materijalnu i zivu silu.

    Sad furaju, protjeraj ono sto nisi pobio bijedom.
    Skole stranih jezika rade punom parom, bjeze ljudi glavom bez obzira.

  4. svi ti “hrišćani i komunisti”…
    “Barbusse o bijelom teroru na Balkanu

    Beč, 10. decembar – Henri Barbusse, autor “Pod vatrom”, u seriji govora koje je održao ovdje na svom putu u Pariz a nakon istrage uslova koju je proveo u jugoistočnoj Evropi, daje crnu sliku represije na Balkanu i u Mađarskoj.

    Izjavio je da je ustanovio da Bijeli teror postoji u Bugarskoj, Rumuniji, Jugoslaviji i Mađarskoj i da je situacija tragičnija nego što Zapad može pretpostaviti. On apeluje na međunarodno javno mnijenje, kao jedinu snagu sposobnu da natjera balkanske vlade da koriste humanije metode u tretiranju političkih i etničkih manjina.

    Što se tiče Bugara koji su “nestali” od kada je vlada zbacila Stambulskog prije tri godine njegova istraga je pokzala da je takvih ukupno 15.000.
    “Nestali” prevodi kao oznaku za česte atentate i spaljivanje i sahranjivanje tijela u tajnosti.
    “Uprkos svojim obećanjima, kaže Barbusse, vlada Rumunije mu nije dala nikakav dokaz koji potvrđuje zvanično objašnjenje da je bosarabijanski ustanak seljaka potaknut od strane Sovjeta. Kaže da nije pronašao ništa što bi to potvrdilo.

    Uopšte, on Balkan opisuje kao zemlje kojima vladaju vlade bez jakog uporišta među stanovništvom bilo gdje, od kojih niti jedna ne dopušta stvarnu opoziciju i bez ustručavanja koristi “mučenja ili druge divljačke metode nepoznate u Evropi još od srednjeg vijeka.”

    Odbio je da da detalje svojih izjava dok ne obradi masu materijala koji je prikupio i koji planira koristiti u svojoj slijedečog knjizi. Odbio je izjaviti da je lično bio napadan ili maltretiran od strane bugarske rulje navodeći tu glasinu kao primjer kako se informacije izvrću na Balkanu.
    Jedno poboljšanje koje Barbusse navodi u balkanskom shvatanju političke moći je činjenica da mu je, iako ima reputaciju “crvenog”, bilo dozvoljeno da udje u ove zemlje i da je dobio zvanično obećanje da će dobiti pomoć u svojoj istrazi, iako se to obećanje pokazalo kao iluzija. Spremnost zvaničnika da mu obećaju pomoć je objasnio njihovim strahom od zapadnog javnog mnijenja. Iako Beč ima gomilu otvorenih i tajnih predstavnika “insajdera i outsajdera” iz svih balkanskih zemalja čije kontinuirane zavjere i borbe izbijaju na površinu povremenim atentatima nekog balkanskog lidera Barbusse nije izazvao niti jedan incident. Bečlije su toplo dočekale njegov opis uslova.
    Rumunjska vlada je izdala saopštenje u kojem kaže da optužbe koje iznosi Barbusse nisu iznenađujuće jer je on poznat kao “boljševički agent”. (New York Times, 25. decembar 1925)
    Barbusse je svoje govore i zapažanja kasnije objavio u knjizi pod nazivom “Kasapini”.”

    a, jasenovačka saga sve više počinje ličiti na: http://www.theguardian.com/books/2000/jul/12/1

  5. Југославенски комунисти и усташе су били савезници од Дрезденског конгреса КПЈ 1926. односно одмах по оснивању Усташке организације. Распарчавање земље и свргавање династије Карађорђевића био је приоритетни циљ. Када су усташе 1932. подигле устанак у Лици, у органу КПЈ “Борби” штампана је безусловна подршка овом терористичком аку. Сарадња надаље сеже у доба устанка 1941. године. Никада, али никада се Срби не би дигли на устанак да није било незабиљеженог у модерној историји терора усташке касапске и људождерске творевине. Већина устаника је завршила у партизанима јер осветницима није било до било каквог чекања и политичког вагања. О овом феномену говори и легендарни Бранко Ћопић у роману “Глуви барут”. Дио у том роману гдје партизански комесар ламентира над чињеницом да усташе треба да још више притисну Србе небили се ови отиснули у устанак и партизанију, најсликовитији је примјер горепоменуте чињенице.
    Затим долазимо до марта 1943. године кад Титин двојац без кормилара Владимир Велебит и Коча Поповић одлазе у Загреб да са усташким генералима договоре стратегију у случају савезничког искрцавања на Балкан. Договор је био да се заједнички боре са Швабама против савезника и четника.
    На крају рата требало је што сакрити геноцид хрватских усташа и вјерног им народа над Србима. Посљедице видимо и данас кад се спомене геноцид над Србима већина се забезекне од чуда. Стоји и чињеница да је 30 000 усташа након рата нашло уточиште у Патагонији, у Аргентини. Ватикански фратар који је организовао пацовске канале којима су побјегли заједно са поглавником, фра Драгановић, 1967. године се нормално вратио у Југославију, у Сарајево гдје је у миру и срећи скончао.
    Дакле, доказа је и превише, али и премало да би се култ Јосипа Броза могао срушити. Зато и данас “Кућа цвијећа” у срцу Београда показује какве су Срби будале и наивчине.

  6. Желим само да додам на предходни текст, и споразум Будак-Пијаде из 1935 у затвору у Сремској Митровици доказује ове тврдње. То је једина коалиција на Балканском полуострву која траје већ 90 година. А луди Срби, ко луди Срби, ако већ Тито није жив гласају за његове идеолошке сљедбенике и удбаше различите Павиће, Ђокиће, Додике и остале неокомунистичке рецидиве. Смрт усташко комунистичкој коалицији! Чича командуј, ми смо за увијек твоја војска!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *