Коментар на вијест: Поносно!

Ово што видите на насловној фотографији – то су учесници „Параде Поноса“. У завршном дефилеу. (видео и фото)

недеља, октобар 10, 2010 / 15:22

Ово што видите на насловној фотографији – то су учесници „Параде Поноса“. У завршном дефилеу. (видео и фото)

Пише: Мирослав Бундало

Србија је ове године показала све оно што није прошле. Сјајна демонстрација полицијске државе, са безбједношћу на највишем нивоу. До вијести у 14:00 које смо ухватили испред Храма Св. Саве на Врачару, све активности на промоцији поноса у СКЦ-у су биле готове. Учеснике параде, након њеног окончања, полиција је у марицама развозила „на сигурна мјеста“, одакле ће даље бити развожени кућама.

Они који су били са учесницима дружења у парку „Мањеж“, кажу да није било говора о проводу и парадирању, него да су припадници ЛГБТ заједнице непрестанце, са страхом у очима, пимплали своје мобилне телефоне и испијали пићенца. Родбина и пријатељи су им дојављивали шта се дешава на рубовима њиховог свијета, јер је полиција затворила центар града да би они могли уживати у сунчаним зрацима недељног пријеподнева у листопадном октобру.

Полицајци су испали ОК, а да ли и ГЕЈ?

Србија је показала оно што је и било за очекивати. Када уставом преузмете неке обавезе, као што је поштовање права на сексуалну оријентацију, онда сте ви ту завршили мудровање. Треба показати чврсту руку. Ове године је полиција хулиганима заврнула руку још и прије најаве догађаја познатог као кота 10-10-10.

Београд је показао да, кад је већ понизио сопствену војску и срозао је на најниже гране по налогу из НАТО, бар још увијек има изванредну полицију и то по Милошевићевом моделу. То је војна сила, способна да са једног звјездастог чворишта као што је Трг Светозара Марковића (Славија), са неких 2.000 – 4.000 припадника контролише град од преко 2.000.000 становника. Од којих већина не одобравају оно што се дешава тај дан у градском парку код СКЦ-а.

Полиција је истјерала и хеликоптер америчке производње, набављен још за самоуправних дана, који је патролирао општинама Стари град, Савски венац и Врачар. Истјерала је и жандармерију свих облика. Полицију у оклопима, полицију на коњима, полицију са псима, полицију на оклопљеним хамерима америчке производње. Купљених још за вријеме ембарга на увоз наоружања и свеопштих санкција УН на рачун Србије, односно владавине Слободана Милошевића. Тако се овај пут показало оно што је и прошле године било јасно.

Да Ивица Дачић, некадашњи посилни Слободана Милошевића са сличношћу до клонирања, и његово Министарство полиције, могу без икаквих проблема извести једну овакву акцију. Размажени борци за људска права су се оглушили да то много кошта и нису хтјели да своју параду обаве на мјесту које им је предложила полиција, већ су је демонстративно отказали. Ове године, чини се да нису ни питали смију ли одржати параду.

Полиција чиста десетка

Уколико нисте пожељели да се акредитујете, а напросто сте жељели доћи у Мањеж по позиву са веб-сајта и пружити подршку геј-популацији, ви то не би били кадри учинити. Улаз у такво друштво је био строго ексклузиван, са ваљда непосредним контактом прије тога, провјером личне карте и других докумената? Све је то обичним Београђанима, који се не занимају пуно за сталне протесте у њиховом граду, можда и више побудило гњев према геј популацији, него што би га имали без ње.

На углу Браничевске и Небојшине зауставља се старији господин и каже полицајцу на мотору, који незаинтересовано комуницира са колегом у цивилу. – У Хаџи Мелентијевој живим, човече!

Полицајац и даље незаинтересовано одмахује прстом и говори да продужи даље. – Е, знате шта, да се носите и ви, и ти ваши п… Даље нисмо били у стању да чујемо, јер је господин вратио главу у унутрашњост аутомобила и одвезао се уз овлашну шкрипу гума. Била је то реакција господина, који мора дуго да кружи не би ли дошао до куће. Протести га не занимају.

Полицијски кордони су били проходни за пјешаке, једино Булеваром Ослобођења (рахметли ЈНА), док су у свим осталим улицама, укључујући и Немањину и Краља Милана, кордони били непробојни и за обичне пролазнике са хљебом и млијеком у пластичној кеси. Из кордона сте могли изаћи као појединац, али у њега се вратити – не.

Семипермеабилан однос полиције је владао и на Теразијама, гдје сте једино кроз саставак Пионирског парка испред Дома Народне Скупштине Србије, са резиденцијом предсједника и Скупштином града Београда, могли да прођете пјешке у својеврстан унутрашњи круг забране уласка. Он се одатле протезао још преко Теразија, почетка Кнез Михаилове, Зеленог Венца, улице Народног фронта, низ Балканску до Сарајевске и онда њом све до споја са Кнеза Милоша; тек код Хрватске амбасаде. Њу су, као и ону САД, чувале јаке полицијске снаге, које су се поново састављале код платоа Храма Св. Саве, да се не би поновило оно са протеста након проглашавања независности од стране ненадлежне скупштине у Приштини.

Је ли вриједило?

Уколико је неко хтио да што већом провокацијом истјера на улицу хулигане свих боја и облика, само зато што имада саопшти податак из своје спаваће собе, морао је рачунати и на то да је у првом извјештају из КБЦ наведено да је повријеђено 44 грађана, од чега двоје цивила. Један је утешком стању и налази се на реанимацији. У питању је полицајац. Не зна се да ли ожењен или неожењен. Код Народне библиотеке Србије, на светосавском платоу, запаљен је аутомобил полиције, марке пежо. Држава се, кад се помисли само на број дневница особама које нису повријеђене, баш испрсила.

У одређеним тренуцима је то изгледало савршено питомо, са поворкама тета и дедица који шетају са црквеним или српским заставама, уз друштво свештеника, а чешће без, и у крајње сажаљивом аутфиту пјевају црквене богослужбене пјесме, светосавске химне и тропаре; имајући ваљда осјећај да тако каде и обожују дио града који је укаљан оним због чега је по књизи Постања у Светом писму, Бог уништио огњем и сумпором Содому и Гомору. Вјероватно је срећа по њих, што им полиција није допуштала да уђу у тај уски круг позваних на журку.

Ту се дало видјети и лијепо обучених момака и дјевојака, са нагласцима карактеристичним за неке друге дијелове Србије, који су са фотоапаратима у рукама и мобилним телефонима на ушима, преносили родбини у унутрашњости шта виде и шта сад намјеравају видјети у тренуцима протеста у престоници.

Негдје друго пак, као на Теразијама, између хотела Москва и Коларчеве, долазило је до озбиљних окршаја, који су знали изгледати као античке битке, са огромним бројем предмета у зраку. Стаклених флаша, извађене калдрме, ишчупаних жардињера, знакова, свега што је могло послужити за макљажу и артиљеријски напад на пластифициране жандармеријске оклопнике. У таквим ситуацијама кметовска војска Спартака, Матије Губца или Карађорђа пролази горе, јер не посједује предност коњице, аероизвиђања, те оклопно-механизоване јединице.

Хвала Богу те Србија није морала истјеривати војску, да покаже како је то било 9. марта. Невоља по геј популацију и њихове високоморалне агенде, јесте што се у овом случају мијешало незадовољство народа влашћу Бориса Тадића и владе Мирка Цветковића, који су успјели са буџетског суфицита остављеног од стране владе мрачњака и спораћа Војислава Коштунице, задуже земљу код ММФ-а и спреме је за приватизацију Телекома Србије, који је покуповао све Телекоме у својој српско-православној околини.

Полиција је оно најсјајније и најфункционалније што Србија има показати данас. Треба ту још пуно посла код ситне корупције да се ријеши, али генерално – Србија је држава – Београд је свет. Можда је због тога вриједило потрошити оволике паре, живце и људско здравље.

Поносни на своје 



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *