Комадант Додик са студентима у Добоју: Поплаве нису однијеле ентитетске границе

Поплаве нису урушиле ентитетске границе и не може се на тој основи градити политика прекомпозиције БиХ нити умањивати надлежности Републике Српске, каже председник РС Милорад Додик. Многи у БиХ и међународној заједници покушавали су да праве „спин” о томе, напоменуо је Додик, и поручио да није могуће на основу поплава смањити надлежности РС, пренели су […]

петак, мај 30, 2014 / 13:38

Поплаве нису урушиле ентитетске границе и не може се на тој основи градити политика прекомпозиције БиХ нити умањивати надлежности Републике Српске, каже председник РС Милорад Додик.

Многи у БиХ и међународној заједници покушавали су да праве „спин” о томе, напоменуо је Додик, и поручио да није могуће на основу поплава смањити надлежности РС, пренели су бањалучки медији.

„Свима поручујем да то није могуће и немојте џабе губити време на то. Нама је жао страдања и у другом ентитету, Федерацији БиХ, и ако можемо помоћи – ту смо да помогнемо, али РС остаје чврста, функционална и јединствена”, нагласио је Додик у Добоју где је на радној акцији са студентима у рашчишћавању тог града после поплава.

„Солидаришем се са свим људима који су страдали у Федерацији, али поплава не може да буде основа за прекомпозицију БиХ и поручујем свима да су поново залутали и беспотребно губе енергију”, рекао је председник РС.

Он је поновио да је РС задесила огромна несрећа, поплаве огромних размера, са огромном материјалном штетом, да јој је потребна солидарност какву показују студентске организације.

Бригаде студената дошле су из Фоче, Источног Новог Сарајева, Пала, Милића, Зворника, Бијељине и Бањалуке, а њиховом постројавању присуствовао је и председник РС.

Додик је том приликом подсетио да је РС у тешкој ситуацији показала да је функционална и јединствена, а да су, нажалост, појединци у Српској покушавали да створе атмосферу неефикасности и нефункционисања.

Он је истакао да је као председник РС поносан на све институције и на њихово функционисање током ванредне ситуације, пренели су бањалучки медији.

Предсједник Републике Српске Милорад Додик у Добоју присуствује великој радној акцији чишћења поплављених објеката и јавних површина у којој учествују студенти са универзитета у Источном Сарајеву и Бањалуци.

Акција је почела у 9.00 часова испред Центра јавне безбједности Добој, саопштено је из Кабинета предсједника Републике Српске.

Укупно 600 студената са два јавна универзитета у Српској учествују у акцији чишћења поплављених објеката и јавних површина у Добоју и Шамцу.

Предсједник данас ипак није чистио заједно са студентима као на Тјентишту лани већ је, судећи према фотографијамса са Срне, пружио моралну подршку.

Предсједник Додик је данас посјетио и Шамац, град који је такође тепшко погођен поплавама.



0 КОМЕНТАРА

  1. Ova džukela je spremna porađati žene u porodilištu, samo ako bi mu neko rekao da će od toga dobiti koji politički poen!
    Kada sam prvi put pročitao ovu vijest, u zadnji trenutak sam dotrčao do wc šolje da povratim…

  2. Ceo scenario je veoma dobro isplaniran, da li ima nako naivan ko misli da se ove godine nešto slučajno dešava, i sada on stupa na scenu u tom razrađenom scenariju, katastrofa je bila naručena.

  3. Marcel
    Laktaška džukela je svojevremeno izjavljivao za vojsku Republike Srpske da samo konji ratuju…Možeš li gdje iskopati tu njegovu izjavu?

  4. dragoslav,.,.račić, 30.05.2014. 14:08:56 Ta i slične snimke se eventualno nalaze u arhivi RTRS-a, ako ih dodig nije uništio, ili nekih drugih televizija, tako da je teško do njih doći. Tužno je što Srbi imaju pamćenje kao akvarijumske ribice, pa ih je potrebno podsjećati na dodigove izjave od prije par godina.

  5. “Zajedno su samo u nevoljama i zato ne vole da su cesto zajedno” M. Selimovic. Mada zlobnici kazu da je poslovno saradjivao sa Prljavim Harijem i Zlajom i da NJEGOV biznis ne poznaje emocije…

  6. Dodik je tako u intervjuu za sarajevski “Dnevni avaz” 20. januara 1997. godine istakao kako potreban “realan pritisak na vlasti RS da uđu u procese izgradnje zajedničkih institucija BiHi provođenje Dejtonskog sporazuma u cjelini”.

    http://www.bh-news.com/ba/vijest/20030/dodik_je_optuzivao_karadzica_za_ratne_zlochine_i_pljachku_36_miliona_km.html

    http://www.index.hr/vijesti/clanak/dodik-karadzic-je-1997-opljackao-36-milijuna-maraka/257445.aspx

  7. Са
    „СПАСИТЕЉЕМ”
    у пакао

    Четири су корака до пакла: приватизација, либерализација, тржишно одређивање цијена, условљавања ММФ-а, каже амерички нобеловац Џозеф Штиглиц.
    Што се нас тиче ми смо у овом четвртом, последњем кораку. Већ смо дубоко у паклу неподношљивог сиромаштва, незапослености, безнађа, скоро потпуне беспомоћности. Зависни, немоћни, доведени пред зид биолошког опстанка. Захваљујући нашем предводнику ми смо тај пут прешли веома брзо. За само петнаест година све је уништено, опустошено, задужено, доведено у губитке, распродато чак и оно што је од памтивијека било наше и на чему смо опстајали и онда када нам је било најтеже.
    Изгубили смо чак и нашу домаћу владу и предали је у руке ММФ-а. То је сада страна влада која само говори нашим језиком и нама се чини да је наша. Да би добила новац за свој опстанак она је спремна да испуњава сва, и најгора условљавања ММФ-а, не питајући за цијену, за последице по народ.
    Од свих колонизатора најокрутнији је домаћи, домаћа власт. Да би опстала на власти, спремна је да иде до крајњих граница, до потпуног уништења властитог народа. Ни један народ није доспио у колонијално ропство, а да га у том правцу није одвела домаћа власт. Ми смо на најбољем путу да томе посвједочимо.
    Сва тежина данашњег времена је што је терет заробљавања пренесен на домаћу власт. На основи економске издаје као начина владања Влада и јест ту да прави штету народу, да га безгранично пљачка, и да та богатства преноси у властите и руке странаца. Наравно у заједничком интересном подухвату. Да није тако зар би, уз остало, влада тако бездушно ћутала над податком да су из Републике Српске наши мултимилионери однијели у иностране банке најмање пет милијарди КМ. А колико је тек изнесено од стране оних који нису достигли границу мултимилионера (40 милиона КМ). Неће да траже. Не смију. Или оних који овдје не плаћају порезе, плате радницима, а у своје џепове трпају огромна богатства. А влада окреће главу.
    Влада неће да објави нашу прекомјерну задуженост јер је страни новац једина основа њеног опстанка. Она не зна да направи домаћи новац, не зна да развија привреду, па је задуживање једина основа њеног опстанка. Влада живи тако што народу одузима живот.
    Пут у пакао почиње са приватизацијом. То је и почетак успона једне несмирене политичке амбиције која нас толико темељито уништава. Почео је са приватизацијом, а завршиће са неподошљивим нам дуговима и распродатим природним богатствима. А онда ми у колонијално ропство, а он ко зна гдје.
    Приватизација је пројекат који се само једном догађа у историји једног народа. Од тога како је он изведен зависи каснија укупна судбина народа. Због тога је приватизација, и како је извести, предмет најпотпунијих научних економских сагледавања. Свака и најмања грешка овдје се веома скупо плаћа.
    Приватизација 1997. године, са којом се већ увелико било одмакло (приватизован терцијарни сектор привреде) задавала је велике бриге странцима. Због огромног развојног потенцијала којег је у себи носила.
    То је била приватизација подјеле на којој основи се остварује масовна акционарска својина грађана и радника. То је највиши ниво у развоју приватне својине на којој својинској основи развијени односе све своје економске побједе. И ми, да смо то остварили. То је управо требало по сваку цијену спријечити. Када се није успјело покушајима наметања страних експерата, савјетника, поглед је окренут према домаћим снагама.
    Они који владају овим свијетом, уз остало, имају веома изоштрено чуло препознавања издајника, посебно оног највећег. Осјетили су да најснажнији воњ заудара, допире, долази из далека, са крајње политичке периферије (два посланика). Према историјским искуствима то је посебна пожељност јер онај слабији, најслабији, када се доведе у центар и постави на највиши положај носи у себи највиши ниво захвалности. Безпоговорно извршава све задатке трудећи се да уради и оно што се од њега и не тражи. Најокрутнији су према свом народу. Спремни на његово потпуно уништење само да би опстали у власти.
    Да би био постављен на њему до тада недостижно мјесто предсједника владе, Милорад Додик се прихватио највеће економске издаје. Прихватио је да поништи претходну приватизацију подјеле и да се прихвати наметнуте му приватизације продаје, те да на тој основи уништи домаћу привреду и свој народ. Да га гурне у неподношљиво сиромаштво.
    Да смо народ који мисли на своју и будућност своје дјеце, унучади, праунучади Милорад Додик је морао да буде ухапшен прије јутра 18.01.1998. године. Одмах пошто је прихватио издају. Данас би живот у Републици Српској сасвим другачије изгледао. Овог и оваквог пакленог стања сиромаштва не би било.
    Главна линија данашњег заробљавања су погрешни концепти, навођење или присиљавање на доношење погрешних одлука.
    Познато је да је својина основна економска чињеница. Да економија и није ништа друго него својина. Напредовање у својини је основа напредовања у економији. Одатле толика потреба да нас се заустави у остварењу најразвијенијег облика приватне својине, масовне акционарске својине грађана и радника, да се заустави приватизација 1997. Да нас се натјера на прихватање погрешне историјски превазиђене својине која најпотпуније руши, уништава, мрви привреду у ситни прах.
    Довољно је привреди подметнути њој неодговарајућу својина и она се руши, мрви, дроби, уништава до темеља. Прво се руше њени највиталнији дијелови, крупна индустријска предузећа. Остаје се без индустрије, а како привреде и развоја нема без индустрије улази се у стање економског геноцида над властитим народом. То су управо све добро знали Додикови налогодавци.
    Један је проблем што нам је приватизација 1998. уништила тако моћну средње развијену привреду. Велики проблем сам по себи. Други, много већи проблем је што нас је приватизација 1998. окренула у супротном правцу, у историјску прошлост.
    Ушли смо у погрешан привредни систем који нам не дозвољава кретање напријед. Индивидуална приватна својина и појединац као одлучујући носилац су особине привредног система деветнаестог вијека, на којој основи није могуће изграђивати модерну привреду. То је дубоки системски поремећај, без које промјене нема кретања напријед. Потребно је напустити приватизацијом створену ситносопственичку и остварити масовну својину грађана и радника. Нужно је остварити цјелокупнну структуру, све облике својине.
    Оно што недостаје нашој привреди је масовна акционарска својина. Онда када се она оствари успоставиће се хијерархија својина односно оствариће се оптимална величинска структура у привреди.
    У Њемачкој има око 2,1 милиона предузећа од којих су око 1,5 милиона у индивидуалној својини, 260.000 су друштва лица и 260.000 су друштва са ограниченом одговорности. Само је мање од 1.800 крупних акционарских друштава (VW, Сименс, Мерцедес и слично) али која остварују већу вриједност од свих других 2,1 милиона предузећа. Нашој привреди недостаје неколико стотина крупних индустријских акционарских друштава. То је требала да створи приватизација 1997. године коју је Милорад Додик онемогућио. И у томе је сва његова кривица. Због тога смо данас у оволиком сиромаштву упућени на потпуно пропадање.
    Економије је као технологија. Свугдје функционише на истовјетан начин. Уколико желимо напријед ми мора до остваримо управо овакву својинску и величинску структуру у привреди каква је у Њемачкој или било којој другој западној земљи. То данас Милорад Додик неће, не смије да уради. Да изврши поновну приватизацију, реприватизацију, без чега нема рјешења у привреди, нема развоја привреде.
    Одмах чим је стигао на мјесто предсједника владе и отпочео са новом приватизацијом Милорад Додик је испољио невиђену окрутност и немилосрдност. Немилице је рушио привреду, не гледајући на последице. Бол, сузе, пријевремена брјна умирања због губитка властитог предузећа, незапослености и сиромаштва нису могли да га зауставе. На шта моралан човјек не би могао, а да не погледа. Захвалност је морала да буде потпуна.
    Подилажење ниским страстима и пружање могућности да се оне задовоље један је од видљивих метода одабира кадрова у новом свјетском поретку. Једна од тих страсти је свакако и у присвајању туђег, порив за стицање незарађеног и незаслуженог. Таквих у сваком народу има довољно, па и у нашем.
    Може се само замислити како су се рашириле ноздрве Милорада Додика да би потпуније осјетио мирис толиког туђег које је на помолу. Пљувачка је почела појачано да се лучи, поглед стао, очи засијале, разум помутио. Толико богатство на продају, а он у центру. Каква прилика.
    Број придошлица се нагло увећавао. Безначајна и партија која је биле пред распадом убрзано је нарастала. Сагласно величини плијена и наравно одлучујућим утицајима предводника који је све то омогућавао. Сада када нас је толико дубоко увео у пакао сиромаштва и криминала Милорад Додик не зна како да нас из тога изведе. Проблем којег је отворио не зна да ријеши.
    Израстање на злу и непрекидно увећање зла је сама суштина владања Милорада Додика. То посебно долази до изражаја у последњим активностима око проглашавања угрожености Републике Српске и њега као јединог њеног спаситеља. Умјесто да проналази рјешења за убрзање развоја, за смањење зла сиромаштва, он је кренуо другим правцем. Да постојеће зло сиромаштва увећава увођењем нас у ново веће зло.
    Да се из садашњег социјалног крене у веће зло повећаних међунационалних затегнутости, узалудно се надајући да ће веће зло прекрити, поништити мање зло. Као да ће пораст националних затегнутости увећати запошљавање и богатство људи.
    Пристајањем на издају, на приватизацију продаје 1998. Милорад Додик нас је увео у огромно социјално зло на којем упорно истрајава и које увећава већ више од петнаест година. Сада нас уводи у још веће, опасније. Ставља на коцку укупну нашу судбину, ако му то дозволимо. Постоје сви разлози да га сви и из све снаге у томе зауставимо.
    „Милорад Додик није Република Српска али би његово уклањање значило нестанак Републике Српске” шокантна је вијест коју је 24.02.2014. године изговорио нико други него подпредсједник Републике проф. др Емил Влајки. Заиста невјероватно. Неразумно и понижавајуће. Да цијели један народ, његов опстанак, зависи од једног човјека. И то таквог.
    Убрзо за тим појављује се књига „Рушење Републике Српске” у едицији СНСД-а у којој се, посебно са стране „нашег” америчког стратега из Београда, распреда о могућим сценаријима „обојене револуције” која пријети Републици Српској. Нигдје ни ријечи о људским мукама и невољама, њиховој незапослености и сиромаштву и како то ријешити. Само се истиче Додик као једини наш „спаситељ”.
    Очито је да се ради о, на први поглед, добро смишљеној, али веома опасној изборној превари у којој се злоупотребљавајући власт сви ми доводимо у улогу беспомоћног таоца. Молећи се да се не догоди оно најгоре које се призива.
    Република Српска је у опасности и ја сам једини који могу да спријечим њено нестајање. Ја сам тако једини Ваш „спаситељ”, порука је која одјекује. Од грађана се очекује да му вјерују, како би продужио у власти. Не слутећи да, ако би и продужио у власти, да га поново чека још горе неријешено социјално. Економија, то су реалне материјалне величине и ту преваре нису могуће. Увођење у ново зло неће ријешити претходно. Само ће га увећати.
    Поред непрекидне бриге за пораст запослености и богатства посебна је брига и настојање сваког народног представника да свој народ на најбољи начин смјешта међу друге народе. Да непрекидно продужава и учвршђује корак према другоме, да шири и увећава сарадњу и повјерење достижући, ако је могуће највише нивое пријатељства. Не живи се од зла и у злу. Само се напредује у добру. Када је властита слобода у слободи другога. Када је доприношење добра другоме основа стицања властитих добробити.
    Наш највиши народни представник не иде тим путем. Он је окренут на другу страну. Након што нас је увео у толики социјални пакао, сада је намјерио да нас да би остварио своју изборну превару, гурне у пакао живог блата повећаних међунационалних затегнутости. Не питајући се за могуће последице.
    Скоро педесет година смо проживјели у комунистичкој завјери спољног и унутрашњег непријатеља. И онда када непријатеља није било ни у најави, ни под микроскопом. Али непријатељ је био потребан систему. То је била једна од суштинских основа његовог функционисања. Страх од непријатеља је одржавао самовољу властодржаца.
    Умјесто да се рјешавају, проблеми су занемаривани, као да их и нема. Сваки покушај да се проблем ријеши проглашаван је непријатељством. И експлодирало је. Лонац није издржао.
    Милорад Додик је кренуо истим путем. Умјесто да рјешава социјално као основе рјешавања националног он на то неријешено социјално товари тежак терет међунационалних затегнутости којима активно доприноси. Само је питање када ће се експлозија догодити и које ће разорне последице бити. Изгледа да Милорад Додик управо то прижељкује и на томе ради. Како би у томе сагорило, нестало сво криминално и неуспјешно које је под њим створено и сва његова немоћ да приступи рјешавању нагомиланих економских и социјалних проблема.
    Нама пријетње не долазе са стране других народа. То је опасна измишљотина Милорада Додика који на тај начин жели да оствари изборну превару како би, нада се, измакао одговорностима за сва зла која нам је починио. Наша основна опасност је Милорад Додик и његов начин владања. Онда када то схватимо бићемо зрео народ који ће бити у стању да доноси исправне одлуке.

  8. Dodikove izjave

    Republika Srpska je “republika šumska”, bolje je biti entitet u BiH, nego provincija u Srbiji, govorio je Dodik krajem 90-ih.
    Ono što je i u Bosni i Hercegovini zaboravljeno, a pogotovo na Balkanu, jeste da je Milorad Dodik u posljednjih deset godina prešao put od “američkog igrača”, političara “spremnog na kompromise po svaku cijenu” i lijepog lica srpske politike uopće, do ultranacionaliste miloševićevskog tipa.
    Malo toga je ružnog što Dodik manirom oikofoba već nije rekao o zemlji u kojoj je rođen prije 53 godine, ali posve je zanimljivo vidjeti šta je to Dodik govorio prije 12 ili 13 godina kada je dijelio nepodijeljene simpatije međunarodne zajednice (koja je horski poručivala kako mu se mora dati šansa), te bošnjačke politike i javnosti u Sarajevu. Svojevremeno je nekadašnji potpredsjednik Socijaldemokratske partije (SDP) Sead Avdić govorio kako Federaciji BiH trebaju “dva Dodika”.
    Tako je Dodik kao predsjednik Vlade Republike Srpske u prvom mandatu 1998. godine izjavio da su izborom četničkog vojvodeNikole Poplašena za predsjednika RS “Srbi radili na svoju štetu” i upozorio da će se “zbog jačanja nacionalističkih snaga odnos međunarodne zajednice prema RS biti promijenjen u negativnom smislu”.
    A na pitanje kako vidi odnose Republike Srpske i tadašnje SR Jugoslavije, odnosno Srbije istakao je:

    “Dejtonski sporazum dozvoljava uspostavljanje posebnih veza između to dvoje. Međutim, to je jedno neugodno pitanje. RS ne smije ugrožavati interese FBiH. U međuvremenu, RS ne želi zavisiti od SRJ niti biti njen slijepo poslušni partner. Tek kada dogovorimo stvari sa Bosnom i Hercegovinom, možemo ići sa razgovorima sa SRJ”.

    Zanimljivo se prisjetiti da je on za beogradski NIN tih godina izjavljivao da lideru Srpske radikalne stranke (SRS) Vojislavu Šešelju treba “trajno zabraniti da dolazi u RS” i dodao da bi RS bilo “bolje pod američkom okupacijom, nego sa Šešeljem”.
    Gotovo je nevjerovatno da je Milorad Dodik od 1997. do 2000. godine gotovo u svakom medijskom istupu naglašavao da “Republika Srpska nije država”, da je “bolje biti entitet u BiH, nego provincija u Srbiji”, da su “krivci za dešavanja u BiH nacionalističke stranke”, da “Radovan Karadžić mora odgovarati”…

    Sarajevski novinari sjećaju se da je Dodik u razgovorima s njima gotovo izbjegavao izraz Republika Srpska i taj bh. entitet nazivao”republika šumska”.

    Dodik je tako u intervjuu za sarajevski “Dnevni avaz” 20. januara 1997. godine istakao kako potreban “realan pritisak na vlasti RS da uđu u procese izgradnje zajedničkih institucija BiHi provođenje Dejtonskog sporazuma u cjelini”.

  9. Povratak na mjesto zločina-

    samošto nije zapjevao od dragostišto mu ide sve za rukom

    Oluja uspješno odradjena.
    Potop nebranjene zemlje, uspješniji nego je očekivao.

    Uspostavljanje nameta koje narod neće imati čime da plaća.

    Ili suicid , ili bubreg prodaj, pitanje je sad.
    Baja hoće svoje.Treba njemu, treba dati djetetu da se ne drogira.

  10. možda bi mogli administratori da ograniče broj karaktera koji se može ispisati u polju za komentare, kako bi se umobolnici koji žvrljaju tu svoj život i priključenija, bili spriječeni da useru layout stranice i glavne vijesti
    B-)

  11. Velika radna akcija,učestvuje 6oo.studenata iz B.Luke i Istočnog Sarajeva.BN televizija javlja da je bilo 5o studenata.Neko laže.Kao omladinac učestvovao sam na pravoj velikoj radnoj akciji Šamac-Sarajevo i to baš u Doboju u majskoj smjeni.Gradili smo drugi kolosijek pruge.U omladinskom naselju u blizini stadiona u Doboju bilo je šest radnih brigada sa po stotinu i više brigadira.Sećam se da je bilo brigada iz Brčkog,Dravograda,Kumanova,Jajca,Karlovca i Travnika.Eh što su to bila vremena.Za ovo sada što zovu velika radna akcija,pa to je smiješno.Ovakve manifestacije glavni Baja u RS koristi za ličnu promociju.Meni je žao trave što je pogaziše čovjeku.Samo čine štetu ovom narodu.

  12. Па и оно мало засада неке пољопривредне културе, те сељачине из хеликоптера погазише и упропастише. Иста слика је и са цијелом РС, више од пола РС се дави у неимаштини, а оно што се покушава отети режимски хеликоптераши згазише на мртво име.

    Нема ништа смјешније а истовремено и тужније, него кад се режимски пајаци из и око тзв. владе РС и њеног предсједника ухвате прича о омладинским радним акцијама. Па ви сте покренули прикључење капитализму, приватизацијама, тендерима, тајкунима, па кад у тој причи добијете по ушима или дебелим гузицама, онда бјеж’ назад у социјализам? Не може то господо другови тако.

    Радне акције оног времена су имале свој смисао, а под истим тим смислом као и радна акција је пословало свако грађевинско предузеће екс СФРЈ. Значи, посла, хљеба и игара.

    Данас наши политичари проценташи, намјештају тендере, јавне извођаче, своје рође и кумове, а све уз проценат себи, што је чисто приватни дил и ту нема ни мрве хљеба ни игара за оно остале ван те приче.

  13. Прича о Приједору-једачу меса

    Питају мене понекад моји неки јарани, што болан Приједор тебе зову вако Жалосна сова…
    јебга успомена из дјетинства изгледа…
    Моји су прије оно док сам ја био мали ћоек, оно дјете још некакво, мислили да ће од мене бит неки политићар… Рахметли Дједо је Бабу навјек говоријо..слушај болан Ахмете вамо, овај мали Приједор наш, бит ће сто на сто политићар неки, јер каже гледам га вако, како сједи на овој тути, сједи болан, сере и гледа нас директ у оћи, то болан сине само политићари умију.. ма бит ће он болан Ахмете велки неки ћоек, кажем ја теби…
    Јебат га и није баш…
    Копо канале по Њемаћкој и некако завршио за таксисту, па сад возам ове дебеле гузице по Марковграду…ма добро је, Рахметли Дједо нема појма о томе… умро он.. прошло је богами већ дваесишест Бајрама…
    До политике нисам никада стиго, ако се изузме оно неколико пута што су ми оне некакве новине Политика допале биле руку, па ја нако помало ћито, јебга није ме нешто ни та ћирилица ишла..али оно слово по слово, па састави рјећ, па некако се нешто и проћитало лагано и плахо…
    У доба моје младости били они Битлси, а јебга у њих све оно русе косе..дуге, па реко ја Бабу, болан Бабо пушћам и ја косу.. а и јефтиније, боље купит кило пите на ћаршији па појест, него брицу дават гуту за шишање… сложио се богами и Бабо и Нана и пустио ја косу..а све оно у кике падала, преко рамена…
    Јебга у то доба био нако неухрањен и вјећито некако мршав..ма кост и кожа… а није се ни имало… времена су то тешка била…
    А јопет изашли они некакви романи са слићицама, па био онај неки Командант Марк…е јебате јес тај ћоек био популаран у та наша доба..ма матереми незнам је ли и Тито био популарнији, бар у нашем сокаку…
    а свидио се мени много био… хтио ја да будем баш ко он, па да оно вежем косу у перћин и ставим капу на главу… а јебига, зајебато је било у та доба живит у ћаршији, пуно ђеце..
    али најгори био они неки Фахро, ма онда већ био ко Газија према нама..и ето ти белаја…одлућио Фахро да ће он баш бит Командант Марк за нашу авлију…и шташ сад..он већи, јаћи, а Алахами и љепши од мене.. и тако ја постаде Жалосна сова..
    Ма толико сам се ја већ навикао на то име, да сам оно Приједор матереми скоро и заборавио… најгоре дошо ја оно у ЈНА, јер реко мени бабо у мене, ко није војску одрадио није ни ћоек.. Прозива онај неки генерални официр…мила мајко што је ћварака имо на униформи..и у нека доба из ћиста мира дрекне Приједор Потуровић.. усрали се ми сви, а нико се не јавља… требало је мени матереми добријех пола сата, док сам скужио да он то мене ваби…
    Најгоре је било кад сам морао рећи, што се одма нисам јавио…па реко господине генерале…ух јеботе кад он дрекну..нисам ја господин генерал, ја сан Друг Заставник…ето ти сад белаја, ја ћварке јесам видио, али јебат га заставу нисам ниђе… Рече он мени, е жалосна ти мајка што те роди тако блентава…јебга завршио ја у ЈНА све категорије шофера, ма мајке ми од мотора, па све до тролејбуса са приколицон, па сад ти прићај болан да ЈНА није ваљала, ја од четири основне дошо до интелектуалног хаџије…ех…јашта…
    А послије се и тај Господин Друг Заставник навико, ко и остали, па ме звао Жалосна сова… ето…

  14. Dodik odlikovan ordenom Svetog cara NikolajaOrden mu je u hramu Svetog cara Lazara uručio rukovodilac vojne misije i savjetnik prvojerarha Ruske pravoslavne zagranične crkve Igor Jevgenjevič Smikov?????
    “rukovodilac vojne misije i savjetnik prvojerarha Ruske pravoslavne zagranične crkve” Je li ovo neka zajebancija???

  15. U pravu si…
    Kada sagledaš ovaj jad bjedu čemer i beznađe, koje ostaje iza ovih nesretika pod imenom SNSD, tek onda i ova Čorbina pjesma dobija svoj pravi smisao!

  16. Наследници команданта Додика!

    “Dodikovi studentski lideri: Kafanski cehovi 6000 KM, pjevaljke, Mercedesi, BMW

    Govedarica, Lučić i Glavaš tri su beskrupulozna mlada čovjeka, koji su se stopostotno ugledali na najviše funkcionere Režima i SNSD-a, i svoje ponašanje identifikovali sa njihovim – primitivizam, bezočnost i, što je najgore, kriminal i korupcija.

    Važno je znati da su Braća Bing pripadnici SNSD-a, iako ne prezaju od trgovine ni sa predstavnicima drugih partija. Krenimo redom.

    Govedarica, Lučić i Glavaš, kao i svi mladi ljudi, vole da izađu i dobro se provedu – sve uz piće, jelo i pjevaljke.
    Malo ko od mladih danas može sebi da priušti kompletan navedeni “tretman”, ali Braća Bing to čine bez ikakvih poteškoća.

    Njihovi kafanski cehovi nisu nikada ispod hiljadu maraka (i to kada nisu raspoloženi za provod), a uobičajeno spiskaju po dvije, dvije i po hiljadarke za veče tokom izlaska.

    Jednom prilikom potrošili su ravno 6.000 KM u poznatom istočnosarajevskom kafeu, a cijena provoda je tako visoka, jer je samo za njihove oči i uši cijelu noć nastupala pevaljka.

    Većinu ovih troškova plaća Univerzitet Istočno Sarajevo, što je više nego interesantno i ukazuje na spregu između čelnih ljudi te visokoškolske ustanove i studentskih lidera, ili, ako nije sprega, na nešto još mnogo mnogo gore. (Za sve navedeno posjedujem dokaze i svjedočenja).

    Vozni park Braće Bing, takođe, je imspresivan: Lučić vozi BMV 3 (vrijedan 25.000 KM), a Glavaš “Mercedes C klase”, koji je plaćen 30.000 KM.

    Automobili nisu registrovani na njih, ali za njih su kupljeni, a platio ih je jedan tamošnji moćnik.

    … Rečeno-učinjeno, motori četverotočkaši stigli su čak iz Amerike, uredno su ocarinjeni, ali do prije nekoliko dana nisu bili registrovani.

    Što Braći Bing uopšte ne smeta da ih voze po sarajevskim planinama i uživaju kao prava pravcata SNSD-ova elita, dok 95 posto njihovih vršnjaka studenata muku muči kako da prežive.

    Ubijeđeni da su nedodirljivi, grabe na sve strane, ne razmišljajući šta će biti nakon izbora kada se glasovi saberu, a njihovi aktuelni izdašni “donatori” ih upitaju gdje je nestalo obećanih 1500 glasova???!
    —————————————–
    БУДУЋНОСТ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ СА ОВАКВОМ БУДУЋОМ ЕЛИТОМ ЈЕ ЗАГАРАНТОВАНА!

  17. Komadant baja je imao damu da uđe u poplavljeni Doboj među Dobojlije za razliku od omer age koji ne smije među dobojlije ni 20 dan poslije poplave. tog istog su morali prvi dan u vecernjim satima evakuisati camcima iz harizme (opstinski restoran)gdje ga je zatekla poplava sa novom ljubavnicom na dorucku.cak su morali organizovati i evakuaciju staba CZ koji je isto bio poplavljen. poplavljen im i plan za evakuaciju :P.
    Komadant baja ima damu i da proseta dobojem poslije poplave, da stane i poprica sa poplavljenim dobojlijama, za razliku od majmuna iz vladajuce dobojske stranke kojih nema nigdje i ako se pojave to je pod obezbjeđenjem ko da je u posjeti obama licno.

    Jedino se pojave da smaknu koji kamion humanitarne pomoci jerbo idu ubrzo izbori pa se mora narodu nesto podijeliti, jer je opstinska (izborna) kasa bila prazna i prije poplave.

    Primjer predsjednika MZ koji desna ruka omer age sa trebave i redovna postavka izborne liste sds za lokalne izbore:

    http://www.nezavisne.com/novosti/drustvo/Humanitarna-pomoc-za-Doboj-zavrsila-u-Osjecanima-248076.html

    PS nisam postovalac lika i djela bajinog (ne izlazim na izbore), vec iznosim realne cinjenice kao Dobojlija. ko ne vjeruje neka dođe u doboj i među narodom spomene omer agu i njegovo stranku pa da vidi reakcije Dobojlija. x-(

    A nazalost ova poplava je komadantu baji legla ko kec na desetku da sjebe dobojski sds jednom za svagda.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *