Колумбија: Нашмркавање изборима

У нашим медијима, вијести из свијета су увијек преписивачка и небитна тема. Фронтал.РС овим текстом настоји бацити свјетло на предсједничке изборе у Колумбији који се одржавају 30. маја ове године. Пише: Богдан Елез Данас кључни свјетски медији веома ријетко извјештвају о ситуацији у Колумбији, а и онда када је спомену, помислите да је уз помоћ […]

среда, мај 26, 2010 / 11:16

У нашим медијима, вијести из свијета су увијек преписивачка и небитна тема. Фронтал.РС овим текстом настоји бацити свјетло на предсједничке изборе у Колумбији који се одржавају 30. маја ове године.

Пише: Богдан Елез

Данас кључни свјетски медији веома ријетко извјештвају о ситуацији у Колумбији, а и онда када је спомену, помислите да је уз помоћ војног ангажмана САД постала мање насилна и боље мјесто за живот.

Међутим, стварност је пуно суровија. И док је сва пажња свијета усмјерена на Ирак, Авганистан, Израел или Индију, у Колумбији се дешавају политички атентати и масовна убиства.

У џунгли сигурније него на асфалту

Колумбија је на првом мјесту у свијету по броју убијених синдикалиста, а истовремено се у колумбијској џунгли спроводи класични „екоцид“. Паравојне формације, подржане од стране званичне власти у Боготи и САД, веома често предузимају терористичке акције, а и војска често организује офанзиве у периодима од неколико година. Уколико се залажете за људска права или сте једноставно обесправљени, вјероватноћа да ћете бити убијени знатно је већа у градовима.

Поједине анализе и истраживања спроведена у задњих неколико година, показују да су колумбијски градови Кали и Медељин (познати по чувеним нарко-картелима), најнесигурнији од свих свјетских градова. Према овим истраживањима, ако се у појединим дијеловима ових градова нађете послије поноћи, вјероватноћа да ћете бити убијени износи 70%. Жалосно, али данас је политичком опоненту у Колумбији најсигурније у џунгли са герилом.

Револуционари без Кине и СССР

Са распадом Совјетског савеза и сломом комунизма, те Кининим заокретом ка капитализму, дошло је до гашења великог броја револуционарних покрета у свијету. Тада амерички војни програми, укључујући и фамозни „СОА“ (US Army School of the Americas), губе антикомунистички разлог постојања. Ова празнина испуњена је америчким „ратом против дроге“.

Војска је институционализовала улогу цивила у прикупљању обавјештајних података, а паравојне снаге ставила под своју команду, те су оне вршиле политичка убиства по наредби војске и званичних власти. Амерички војни естаблишмент опремио је оружјем колумбијске војне снаге, које су постале познате по озбиљним кршењима људских права, све под маском борбе против кријумчара дрогом и лијеве, комунистичке гериле, оличене у групацијама као што су, прије свега ФАРК (Револуционарне оружане снаге Колумбије) и ЕЛН.

ФАРК је побуњеничка група са најдужим стажом дјеловања у Латинској Америци. Насиље, киднаповања и бомбашки напади су генерално смањени у борби која траје четири деценије, ФАРК сада углавном напада из засједе, углавном у руралним срединама. Почетком овог мјесеца припадници ФАРК-а убили су петорицу колумбијских војника, напавши их у близини границе са Еквадором, док су уништавали илегалне засаде коке.

Иначе од средине прошлог вијека, актери сукоба у Колумбији су готово исти, с једне стране конзервативна владајућа елита, а с друге стране гомила обесправљених и сиромашних које представља лијево оријентисана, моћна и бескомпромисна герила.

Војском против сиромаштва

Такозвани амерички „План за Колумбију“ имплементирао је досада милијарде долара у сврху борбе против љевичарских побуњеника из ФАРК-а и трговине дрогом. Поменути пакет донесен је у априлу 2000., од стране тадашњег америчког предсједника Била Клинтона. Овим планом, колумбијске оружане снаге додатно су наоружане и обучене у циљу борбе против тзв „нарко – гериле“. Колумбија је трећи највећи прималац америчке војне помоћи, послије Израела и Египта.

Америка је љевичарске герилске формације, попут ФАРК-а и ЕЛН-а, означила као „нарко герилу“ и војним путем упорно покушава ријешити сложене социјалне и економске проблеме. Колико је све то лицемјерно, најбоље говори податак да је ЦИА током осамдесетих рат против „Сандиниста“ у Никарагви финансирала управо новцем од трговине дрогом. Јавна тајна је да је ЦИА својевремено и у Колумбији организовала производњу и продају наркотика.

Наиме, прије четрдесетак година у ЦИА су „намирисали“ економску моћ „бијелог праха“, па су у ту сврху организовали производњу кокаина на плантажама шпиром земље.

ЦИА као дилер

Сељаци су обрађивали земљу, а десничарске паравојне формације потпомогнуте од стране САД су обезбјеђивале и контролисале производњу. Међутим, марксисти, маоисти и остали љевичари и комунисти, који нису били дио дила са ЦИА, дижу устанак и настаје вишедеценијско крвопролиће, коме је једини заједнички именилац дрога. Кокаин постаје најпознатији извозни „бренд“ Колумбије и привредна грана од које живе многи, од најнижих па до највиших слојева становништва.

Имајући ово у виду, поставља се питање да ли било коме одговара да се стане у крај „нарко-трафикингу“? Наравно да не. Само је питање ко ће контролисати производњу и продају, те узимати највећи дио колача. Ако би се америчка интервенција у Ираку могла назвати „Рат за нафту“, онада је америчко присуство у Колумбији без икакве сумње „Рат за дрогу“.

Према неким процјенама, годишње са на свјетском финансијском тржишту нађе око 500 милијарди долара новца добијеног од трговине дрогом. Колумбија је један од највећих произвођача, па велики проценат овог новца долази управо одатле. Огромни износи оваквог новца се „перу“ у САД-у и инвестирају тамо. Кокаински новац је нема сумње чврсто имплементиран у финансијски систем САД-а и тешко је вјеровати да је некоме у интересу да се то промјени.

Трзавице са Венецуелом

Проблеми и трзавице са Венецуелом као најближим сусједом, присутне су свакодневно уназад неколико година. Предсједник Венецуеле, Хуго Чавез, сматра да под плаштом рата против нарко картела и љевичарског побуњеничког покрета ФАРК, САД у ствари кују завјеру против њега и Венецуеле.

С друге стране, Стејт департмент и „званичне“ власти Колумбије, предвођене предсједникомАлваром Урибеом, оптужују Чавеза да пружа логистичку и сваку другу врсту помоћи лијевим герилским фракцијама у Колумбији (прије свега ФАРК-у). Односи између два сусједа постају посебно затегнути након заробљавања једног од команданата ФАРК-а на територији Венецуеле.

Почетком 2008. односи постају нешто бољи, након што побуњеници пуштају на слободу шест талаца, међутим врло брзо се опет погоршавају, након што предсједник Урибе одбацује позив Хуга Чавеза, који од Колумбије тражи да се побуњеници ФАРК-а почну третирати као реална снага, зараћена страна, а не као терористичка група, како су означени од стране Европске уније и Стејт департмента.

Турска у Ирак, Колумбија у Еквадор

Дипломатска криза кулминира након што су колумбијске оружане снаге извршиле прекогранични упад на територију Еквадора (савезник Венецуеле) и тамо убиле једног од вођа ФАРК-а, Раула Рејеса. Чавез тада распоређује трупе дуж границе са Колумбијом. У јулу 2008. односи се поправљају након ослобађања већине ФАРК-ових талаца високог профила, као што је колумбијско-француска политичарка Ингрид Бетанкур.

Убрзо Урибе долази у посјету Венецуели на разговоре са Чавезом. Тензије између двије државе још више се повећавају након што Богота понавља оптужбе да Венецуела снабдијева оружјем припаднике ФАРК-а. Чавез узвраћа оптужбама да колумбијске трупе прелазе заједничку границу на територију Венецуеле. Криза у односима ескалира 30. октобра прошле године када Колумбија потписује споразум којим је америчким трупама дозволила приступ у седам својих база. Све то у оквиру аранжмана, по којем САД помажу Колумбији у борби против лијеве („нарко“) гериле и трговаца дрогом.

Чавез је тада тврдио да је споразум „Отворена агресија“, чији је циљ његово свргавање са власти, те потврдио да би сваки напад од стране Колумбије и САД и покренуо „100-годишњи рат“. „Овим уговором, Колумбија је предала свој суверенитет САД“, рекао је тада.

Чавез као Садам?

Предсједник Чавез на овај потез одговара тако шта шаље 15 хиљада војника према колумбијској граници, позивајући се на повећано насиље од стране колумбијских паравојних десничарских група. Права истина је да америчка администрација преко предсједника Алвара Урибеа, као најоданијег савезника у региону, жели да „сачува“ Колумбију као „последњи бастион“ у борби против „новог таласа социјалистичких револуција“ у Латинској Америци и тако задржи политички и економски утицај на „зеленом континенту“.

Због свега наведеног, Чавез је низом различитих аранжмана и споразума са Русијом ојачао војни, енергетски и економски потенцијал земље. Чавез је увјерен да га Вашингтон жели оборити, па се у ту сврху убрзано наоружава. САД су се више пута у мијешале унутрашња питања Венецуеле, а наводно су и подржале војни удар против њега 2002. године. Огромне венецуеланске нафтне резерве, највеће у Америци, дале су јој огроман стратешки значај.

Куповина руског оружја је, према Чавезу, била неопходна како би се заштитили природни ресурси земље од инвазије САД-а.

Предсједнички избори

Предсједнику Колумбије  Алвару Урибеу који се на том мјесту налази од 2002. године, неће бити дозвољено да се по трећи пут кандидује због ограничења на број предсједничких мандата. Урибе је према истраживањима јавног мнијења и даље довољно популаран да би побиједио, али ће ипак функцију морати да препусти неком другом.

 

Његов бивши министар одбране Хуан Мануел Сантос (фото горе) и независни кандидатАнтанас Мокус (фото доле), како је процјењено, имају највише шанси да га наслиједе, односно освоје предсједничке изборе који ће бити одржани 30. маја. Мокус, кандидат „Партије зелених“, је у два наврата (био градоначелник Боготе, познат је по својим анти-корупцијским ставовима. С друге стране, акценат Сантосове кампање је на наставку борбе против побуњеника.

Ко год од поменуте двојице побиједи, сигурно је да ће морати наставити досадашњу Урибеову кампању „против љевичарских побуњеника из ФАРК-а и трговаца дрогом“. Недавно спроведене анкете дају Мокусу благу предност. Ако ниједан кандидат не обезбиједи довољно подршке за директну побједу, други круг избора ће бити одржан у јуну. Према америчком виђењу ствари, Урибе је веома заслужан за обнављање безбједности и стабилности у Колумбији, која је већ више од четири деценије изложена герилским ратовима и обрачунима нарко картела. Предсједник Венецуеле, Хуго Чавез сматра да је Хуан Мануел Сантос „пријетња за мир на континенту“ и да уколико побиједи неће бити прихваћен и примљен као предсједник у Каракасу.

Оно што највише упада у очи је то да онај сиромашни и обесправљени дио Колумбије, тј. сељаци и радници, нема свог кандидата на овим предједничким изборима. И Мокус и Сантос су „де факто“ кандидати „елите“ и заједничка им је намјера да наставе његовати снажне односе са САД, које су само у 2009. години обезбиједиле око 500 милиона долара, углавном војне помоћи, у сврху „борбе против дроге“.

Колико год то иронично звучало.

 



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *