Колико се на Балкану, може научити са Кавказа?

Невелик број људи посјетио је изложбу “Јужна Осетија у Бањој Луци”, уприличену у Музичком павиљону Парка Петар Кочић почетком овог мјесеца. Она ни по чему није претјерано посебна и вриједна пажње, осим по нетипичном смијеру информативности, односно ономе ко је организовао. Пише: Огњен Савић Прес материјал каже да су аутори фотографија Сергеј Калачев и Ала […]

четвртак, август 27, 2009 / 15:24

Невелик број људи посјетио је изложбу “Јужна Осетија у Бањој Луци”, уприличену у Музичком павиљону Парка Петар Кочић почетком овог мјесеца. Она ни по чему није претјерано посебна и вриједна пажње, осим по нетипичном смијеру информативности, односно ономе ко је организовао.

Пише: Огњен Савић

Прес материјал каже да су аутори фотографија Сергеј Калачев и Ала Гагијева, а организатор изложбе у Бањој Луци професор Жељко Стојановић уз подршку амбасаде Руске Федерације у БиХ. У питању су документарне фотографије о петодневном сукобу који се десио на територији Јужне Осетије, али изложба је заправо повод за причу о много ширем проблему, јер представља један од ријетких бљесака у дјеловању Русије на овдашње културно и јавно мнење, а оно је готово никакво.

То се најбоље види по томе што нпр. Хрватска и етнополитички сродне телевизије, пренесу идентичну вијест као и гласила "Друге Србије"; а која на крају једног штурог, двосмисленог и веома конфузног подсјетника на прошлу годину, изнесу непристрасан закључак: "Русија и Грузија већ годину дана једна другу оптужују ко је први почео".

Нема сумње да је војска под командом Михаила Сакашвилија почела прва, и просто је несхватљиво колико неки центри иду далеко у дезинформисању грађанства које је под њиховом медијском контролом. Исто колико је несхватљиво да та иста Хрватска, која непрестано емитује русофобију и његује један примјеран НАТО-пропагандизам у својој јавности, има већу економске, културне и политичке користи из односа са Русијом; него што је имају Србија или Република Српска.

Тако они који су деведесетих поводом једног другог рата на Кавказу извјештавали о "чеченским борцима за слободу", имају боље односе са Москвом, од оних који су исте звали "терористима", "бандитима" или "исламским фундаменталистима". Разлог што је то тако, не треба тражити само у руској страни.

Русија је један гломазан систем, који се распао у тренутку крајње застарилости и неупотребљивости постамената на којима је почивао Совјетски савез. Запад је доливао уље на ватру колико год је то било могуће, а да се криза и грађански ратови не прошире ван онога што је Роналд Реган крстио као "Иперија зла". У то вријеме, остало је забиљежено како руски медији по аутоматизму преносе лажи западних телевизија, о "геноциду" и "агресији" коју Срби врше на подручју бивше Југославије. Сада то ради и већина српских медија, када је у питању прошлогодишњи рат на територији бивше Совјетске Социјалистичке Републике Грузије.

Зашто је то тако? Напросто, зато што су везе између Срба и руске државе суштински покидане још у вријеме Октобарске револуције и великог прилива "бијелих" руских емиграната у Београд, а додатно запечаћене 1948. године. Након историјског НЕ, који је Јосип Броз Тито имао храбрости одбрусити Информбироу, будући да је иза њега стајала ЈНА погоњена српским ратничким потенцијалом и топовским месом.

Осим тог народа, који се дестиловао у неколико побједоносних ратова до нивоа Пирове побједе, уз Тита су јасно стали и западни савезници; што је Броза очувало на власти, а руско популарно историјско сјећање ставило на терет Србима. Већина, и то углавном из млађих руских нараштаја, тек посљедњих година почиње да гаји братска осјећања према Србима; јер сви знају да је тај Београд који је рекао НЕ главни град Србије, док је као мање битан и познат податак остала чињеница, да Јосип Броз носи педигре нуклеарне електране Кршко. Тј. да је етнички на размеђи Словенаца и Хрвата.

Руско досадашње дјеловање на овдашње јавно мнење, било је спорадично, неадекватно и крајње старомодно. Тако је и поменута изложба одисала стилом какав је обједињавала емисија "Дозволите да се обратимо". Да Русија више није таква, можемо видјети на каналима Вести, РТР Планета или Раша тудеј (Russia today), чије уврштавање у понуду кабловских оператера на територији РС, јесте и најзначајнији пропагандни иступ Русије, још од распада СФРЈ. У смислу користи коју доноси руској страни, немјерљив је са било чим што је учињено до тада или од тада.

Доброћудни и узвишени Јељцин, зли и безлични Путин

У нашим медијима се преносе прилози са Запада и тако развија стање свијести, по којем су Михаил Горбачов и Борис Јељцин врхунски домети људског ума, без обзира што су и Совјетски Савез и Руску Федерацију довели до крајњег слома, односно ивице провалије; а Путин и Медведев најцрњи диктатори, недемократе и злотвори сопственог народа. Резултати са терена, говоре сасвим другачије.
 
У посљедњих десет година, колико је Путин на власти у Русији, као премијер и предсједник, Влада је послије 2002. одобрила први суфицитни буџет. Послије 2004. године ниво резерви у злату од 120 милијарди долара, први пут је премашио ниво спољњег државног дуга (114,1 милијарду). У том периоду су прије времена исплаћивани спољни дугови.
 
Године 2007. раст бруто друштвеног производа био 8,1 одсто, а 18. априла прошле године "златне резерве" су износиле 518, 8 милијарди долара, што је било треће мјесто у свијету послије Кине и Јапана. Бруто друштвени производ од 1999. био је повећан скоро осам пута, удесетостручени су приходи по глави становника, као и просечне пензије и плате, а златне резерве 1999. биле су 13 милијарди долара, а сада су 386,6. У том периоду спољни дуг сведен је са 158,7 на 43,9 милијарде долара.
 
Према резултатима истраживања Фондације Јавно мњење, рејтинзи председника и премијера Русије Дмитрија Медведева и Владимира Путина достигли су апсолутни максимум. У шефа државе повјерење има 59 одсто, а у председника владе 73 одсто становништва.
 
И оцјене рада челних људи Русије су близу рекордним: антикризне акције премијера подржава 78 одсто испитаника, док само 12 одсто сматра да он не успјева у својој мисији. Да Медведев добро рјешава проблеме пред којима је Русија, сматра 67 одсто, док различито мисли 18 одсто анкетираних.
 
Из овога је лако закључити да они који су добри за Русију, аутоматски нису добри за Запад. И карактером и дјелима.

Ко коме треба да се удвара?

Истина је да је руско дјеловање на нашем простору готово никакво, док је Запад потрошио баснословна средства на развијање НВО-сектора, који је формирао поглед на свијет читавог једног новог нараштаја у РС, али и чврсто устоличио такву слику у овдашњим медијима. Истина је и да финансијски опорављена Русија наставком такве политике на простору бивше Југославије, ради противно и својим директним интересима, а не само да додатно упропаштава древну слику о моћном заштитнику словенства и православља. Ипак, не смије се заборавити, да су Срби ти који треба да лобирају и промовишу свој проблем код традиционалног савезника који посједује нуклеарно наоружање, а не обратно.

Из протеклог периода, остаће забиљежена чињеница да су просторије намјењене за канцеларију Републике Српске које је поклонио Град Москва, биле издаване приватној фирми у закуп, док је званичник тог посланства дочекивао странке у кафани. Исто тако, БиХ је увела визе за грађане Руске Федерације, а да је то прошло потпуно непримјећено у српским медијима. Ни данас, заправо, нико од званичника не умије тачно објаснити која је процедура неопходна, и ко овјерава гарантно писмо за грађане Русије, који би дошли у посјету Бањој Луци. О томе да се објасни зашто је то учињено баш у случају Русије, а не било које земље ЕУ, тешко је у овој констелацији снага и визија и разговарати.

Но, овај однос између Срба и Руса је веома сложен и овдје се осим набрајања неких од најзначајнијих проблема, ни не мисли дати одговор на то питање. Циљ је био да се подсјећањем на прошлогодишња дешавања на Кавказу, која су више него очигледан одговор Русије на истрајно агресивно понашање Америке, извуку неке поуке и могући начини којима би РС могла у перспективи да извуче значајнију корист.

Јужна Осетија и "ужа Грузија"

Рат на Кавказу је иза себе оставио Сакашвилија да једе кравату и двије независне државе: Абхазију и Јужну Осетију. Њих, додуше, признају само двије чланице Уједињених народа (Русија и Никарагва) што, у поређењу са косовских 68, можда баш и дјелује као кршење међународног права. Ипак, Осетија и Грузија граниче са другом државом која их је признала, а она је, на њихову велику срећу, суперсила.

Москва има потписане уговоре са овим земљама из области безбједности, тако да су њене војне снаге, које су ту до 7. августа прошле године биле под миротворачком етикетом, сада бораве без икаквих правних ограничења на које би се било која од страна потписница обазирала. 

 Сакашвили није у стању да обезбједи политичку стабилност ни на територији "уже Грузије", гдје чак и они који се противе оваквој политици Русије, траже његову смјену и непрестано организујући масовне и насилне демонстрације, оптужују га за читаву лепезу криминалних радњи. Дугорочна перспектива се ни не назире, а стандард становништва није на том нивоу, да би му било довољно што су сада на листи миљеника холивудске продукције. Абхази и јужни Осети, ако ништа друго, бар посједују сигуран државно-безбједносни статус, који ће трајати колико и Русија.

Више је него јасно да је Михаил Сакашвили политичка марионета, која свој народ супротставља изузетно моћној Русији на сопственом прагу, у чијој сфери утицаја је Грузија била већину своје историје. Чини то за рачун врло агресивног савезика који је хиљадама километара далеко и показује знакове јаке рецесије и тренд општег слабљења у будућем периоду. Јасно је и да досадашња Сакашвилијева политика није дала никакве резултате.

Једна од америчких савезних држава се у Вашингтону (из љености да се ломи језик) зове исто као и Грузија (Georgia – Џорџија), и сем тога САД немају никакве традиционалне везе са Грузијцима, и било каквог дугорочног интереса. Осим да Грузију користе као лакмус-папир у испитивању руске војне моћи и дипломатске одлучности, како би та сазнања користила на неким далеко значајнијим и битнијим пољима (нпр. у случају Ирана). Друга је ствар са ЕУ, којој је Грузија суштински битна за пројекат гасовода Набуко, који и САД подржавају.

РС и Срби у цјелини, већ годинама лижу стопала НАТО савезу, са нагласком на САД, од којих нису добили ни дугорочну стабилност, ни економски напредак, ни, што је најбитније, престанак ерозије територија. У свјетлу безвизног режима који се за дневнополитички послух обећава већ деценију и по, можда не би било лоше озбиљније размислити о ускакању у руски воз, који вози ка што већем степену независности.

Обзиром на војнички штап и шаргарепу чланства у ЕУ, којим су нас дисциплиновали до сада, са туристичке тачке гледишта Никарагва изгледа готово као "признат тропски рај", и у тај риалити шоу са циљем преживљавања, пријавио би се многи Сурвајвер у РС.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *