Колико кошта улазак у НАТО?

Улазак у војну алијансу је искључиво политичка одлука конкретне земље, али неспорно је да она са собом носи и озбиљне економске, геостратешке, па чак и културне реперкусије. Логично питање, које себи поставља држава која има нашу дилему, јесте: колико кошта улазак у НАТО, колико кошта војна неутралност,а колико непријатељство са НАТО? Пише: Милко Грмуша Ову […]

понедељак, јул 27, 2009 / 09:16

Улазак у војну алијансу је искључиво политичка одлука конкретне земље, али неспорно је да она са собом носи и озбиљне економске, геостратешке, па чак и културне реперкусије. Логично питање, које себи поставља држава која има нашу дилему, јесте: колико кошта улазак у НАТО, колико кошта војна неутралност,а колико непријатељство са НАТО?

Пише: Милко Грмуша

Ову посљедњу варијанту смо, нажалост, у врло неповољним глобалнополитичким околностима, искусили на сопственој кожи; а у претходном тексту на ову тему (НАТО: С тобом или без тебе) обрађена и могућност, која се односи на војну неутралност и демилитаризацију.

Колико кошта улазак у НАТО? Папрено много. Приступање НАТО савезу дугорочан је процес, који се наставља и након формалног укључења у ту војну алијансу. Потребно је да земља апликант усклади своје оружане и инфраструктурне капацитете са НАТО стандардима, који се опет мјењају сходно новим изазовима и потребама. И не само то – усклађује се читав политички и економски систем са вриједностима (или "вриједностима", како ко преферира) држава чланица НАТО алијансе.

У том смислу, немогуће је сабрати све трошкове који се односе на процес прикључења, а потом и функционисања унутар тог војног савеза. Ипак, процјене су да се око 2 одсто друштвеног бруто производа земаља чланица НАТО, троши у одбрамбене намјене, а та средства, директно или индиректно, на крају се подводе под обавезе које проистичу из чланства у НАТО.

Иако је у питању огроман новац, треба истаћи да земље које нису чланице овог војног савеза, троше на одбрану исто или чак и више средстава, јер је неспорна чињеница да сигурност кошта. Уколико се позабавимо директним трошковима које захтјева чланство у НАТО алијанси, одмах уочавамо да је "чланарина" која се плаћа у заједнички НАТО буџет нешто мања од 0,5 % државног буџета.

БиХ је сложена држава са поприлично скромним буџетом. У случају њеног уласка у НАТО, вјероватно би се пронашао модел, који би значио да се у заједнички НАТО буџет, према тренутним економским параметрима, уплаћује нешто мање од 10 милиона евра, што је износ добијен компарацијом са земљама које су скоро ушле у НАТО.

Потом су ту трошкови цивилног и војног представништва у сједишту алијансе, који обухватају плате и све повезане трошкове особља које представља земљу унутар НАТО структура. У случају БиХ претпоставка је да би ту било максимално 80 људи, а њихове плате и све друге трошкове обезбјеђује сама БиХ, и оне су једнаке платама представника других земаља.

И треће, ту су и трошкови војних мисија које НАТО савез има широм свијета. Свака земља-чланица шаље одређен контигент војника у поједину мисију, и сноси трошкове тог контингента.

Према процјенама које важе за земље у окружењу (Хрватска, Албанија), БиХ би, уколико приступи НАТО савезу, у року од око пет година по прикључењу, могла да у ову сврху троши и око 100 милиона евра годишње.

То, наравно, зависи и од концепта војног ангажмана у НАТО, као што стоји и поменута обавеза да се земље чланице редовно прилагођавају војно-техничким, инфраструктурним и свим другим промјенама које се односе на саму стратегију и циљеве Алијансе. Ови трошкови су такође веома значајни.

Треба истаћи да је буџет Министарства одбране БиХ близу 350 милиона КМ, и да та бројка није предалеко од 500 милиона КМ, колико је отприлике 2% од друштвеног бруто производа БиХ, који је у 2008. години био процјењен на негдје око 25 милијарди КМ.

Дакле, Република Српска и БиХ већ сада издвајају у намјену "одбране", средства која су отприлике на нивоу онога што тражи НАТО. Макар у првој фази. Свакако да би та средства годинама расла, наравно у складу са растом БДП.

Чланство носи преустрој привредног система

Приступање НАТО савезу значи у добром дијелу конципирање привредног система на начин, да се искористи чињеница да огромна средства одлазе у изградњу војних капацитета, те да ту постоји шанса за економски развој, поготово када се има у виду и чињеница да у земљама које приступе НАТО савезу, по правилу долази до повећања инвестиција земаља из те исте алијансе.

Занимљиво би и овдје било направити једно поређење. Наиме, прије неких десетак дана хрватска влада уплатила је први дио чланарине за НАТО, у износу од око 300.000 евра. На јесен ће Хрвати морати уплатити још три милиона евра у НАТО буџет. Е сад, удио Хрватске у том укупном буџету износи тек 0,27%, што је најнижа стопа коју једна земља-чланица уплаћује, али и овај износ представља озбиљно, па чак и болно издвајање за полупразну државну касу Хрватске.

Дакле, могуће је да БиХ плати и мање од оних формално минималних десетак милиона евра чланарине НАТО савезу, али остаје питање да ли постоји стратегија лоцирања средстава која, директно и индиректно, одлазе у трошкове приступања и чланства у НАТО алијанси, а посебно да ли се размишља о томе на који начин се нешто може и зарадити од тог евентуалног уласка у овај савез.

Празна реторика о томе, како улазак у НАТО доноси сам по себи стране инвестиције, недовољна је. Потребно је изградити читав концепт, у коме ће до детаља бити предвиђено шта ми то можемо да произведемо, а што опет НАТО (или нека земља у њему) треба; колики су трошкови те производње, да ли је тржиште отворено за те производе, ко ће шта да производи, да ли постоје извори инвестиција, који ће омогућити уопште отварање потребних производних погона, итд.

У сваком случају, озбиљна дебата око уласка у НАТО савез, не само да је пожељна, него је и неопходна, уколико се жели донијети оптимална процјена. С њом се увелико касни, а остаје нада (ваљда) да ће се ту ствари покренути с мртве тачке.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *