Којем ће се Киргистан приклонити царству?

Уколико САД подвијеног репа напусте Киргистан, то ће изазвати геостратешки карамбол, у којем би нама било најпаметније да не будемо она послдења куглa.

Пише: Дани(ј)ел Симић

Oво је, напросто, насловни повод за општу геостратешку анализу. Мало ко у Републици Српској уопште зна за постојање државе Киргистан, још мање гдје се налази, али то уопште није страшно. И грађани нашег најближег сусједства, као што је Румунија, Бугарска, Аустрија, Мађарска, Италија и слично; немају појма о постојању државно-правног ентитета по имену РС. Што је већ брука за све досадашње власти у РС, које мисле да је неколико билборда у Бриселу, врх пропагандне дјелатности на том пољу.

Но, у односу на неуралгичне тачке глобалне шаховске партије Запада са Руском Федерацијом, као што су Јужна Осетија, Абхазија или Придњестровље (на Западу знана као Транснистрија); Киргистан је формално-правно држава са столицом у Уједињеним нацијама. Она, стога, у опредјељењу између ове двије стратешке осовине, више наступа са позиције Украјине или Грузије. Дакле, ни близу као РС, у којој владајућа каста још увијек не жели да увиди, како је РС сада један од пуноправних пиона у овој симултанци. Још мање да је та партија, уз економски крах Запада, све више и више брзопотезна.

Тако је у нашим крајевима многе „мислиоце", финансиране из некад стабилних извора за НВО-дјелатност, шокирала вијест о томе да је 03.фебруара ове године, Влада Киргистана затражила од парламента да откаже гостопримство америчкој војној бази. Толико, да се тој вијести у нашим медијима није посветила никаква пажња, а камоли половна анализа. Чак ни кад је, двије седмице касније, парламент Киргистана потврдио одлуку владе.

Предметна земља је до сада била ендемична, будући да су на њеној територији и Русија и САД посједовале своје војне базе. Киргистанска економија је доживјела потпуни крах, након дисолуције из СССР. Стога је врло радо 2001. уступила свој аеродром уз масну накнаду САД. Предвиђено је било да војне трупе САД остану годину или двије, дочим је од тада прошло осам година. А ствари су се за то вријеме прилично промијениле. Народски речено, Курбанбек Бакијев је дао шут-карту Америци. Киргистан је „откачио" оно, што се за исте те вајне „аналитичаре" и углавном творце јавног мнења у РС, а особито у Србији, донедавно звало „једина преостала суперсила"; и тим чином су САД добиле другу стратешку пљуску.

Прва се десила у Грузији, гдје су у вакууму моћи, насталој у америчкој предсједничкој кампањи, војне структуре конзервативно погурале Сакашвилија да начини готово самоубилачки потез. Путин, а особито Медведев, једва су дочекали да гранични камен који их поново враћа у доминион суперсиле (мада овај термин већ одавно треба да иде на ревизију геополитичког дискурса), буде баш на размеђи Јужне Осетије и „уже" Грузије. Своју „косовску антитезу" су протегнули и на сусједну Абхазију, дарујући и њој признање независности. Абхази су урадили своју домаћу задаћу и истјерали грузијске снаге из Кадори кланца, односно Медачког џепа абхазијског спора. Да би и ту ствари протекле како треба, Црноморска флота РФ је пристала уз абхазијску обалу, са привременом екскурзијом на територију под контролом Тбилисија. Не били и то прошло како доликује, наранџасто-петооктобарска власт у Украјини, изразила је протест због кориштења своје територије у таквој врсти разрачунавања. А да би ствар изгледала баш као и код нас кући, руски медији су преносили призоре скупина пензионера, како цвијећем у Севастопољу дочекују исту ту флоту на побједоносном повратку; као што у РС, кад загусти, сличне скупове направе тзв. „владине неорганизације". Односно НВО-сектор патриотске оријентације, али и исто тако пензионо-инвалидског аутфита.

Амерички спонзорисана офанзива Грузије, прошла је горе него својевремена у Заливу свиња. Након масовног (нецарињеног и бесплатног) извоза америчке ратне технике из Грузије у Русију, услиједио је и тај стратешки колац у срце, зван Манас. Што је међународни аеродром у Киргистану, на Западу до 11.09.2001. године, познат колико и Маховљани. Иначе, није згорег поменути, име Манас је изузетно битно у идентитету ове земље, јер је, по легенди, истоимени јунак ујединио четрдесет киргиских племена против Монгола, што и симболише четрдесет пламенова са сунца на киргиској државној застави. Ваздушна лука Манас је била стратешки битна Бушовој администрацији, како би повела офанзиву против талибанског режима у Авганистану. Како се тај рат, као и онај у Ираку, још увијек није окончао, аеродром у Манасу је данас готово једнако битан.

А није окончан из једног простог разлога. Почет је и вођен на постаментима идеологије, која је већ одавно била превазиђена. У тај пројекат се ушло без слуха за, већ 2001. године видљиве економске тешкоће код куће, и незанемарљиве промјене у свијету. План је био да се Авганистан, као спона ка хтоничној и увијек цивилизацијски битној Индији заузме, и Русима одсијече свака перспектива у том дијелу свијета.

Америци данас треба револуционаран, макар и непопуларан спољнополитички заокрет. Тако је, доцније оцрњени Ричард Никсон, направио један од најхрабријих и најдалековидијих потеза за очување америчке доминације, посјетивши Мао Це Тунга у Пекингу. На тај начин је Америка коначно признала комунистичку власт у Кини, али би Ричард Никсон, да Нобелова награда има икакве везе са миром, за овај потез морао добити исту. Тада је, у сјенци Кенедијеве неурачунљиве политике по питању Кубе, и готово извјесне опасности од нуклеарног рата, поставио геостратешку сцену планете земље на три ноге: НАТО – Кина – Варшавски уговор. Тиме је осигурао дугорочну стабилност америчке политике, али и нуклеарног мира у свијету.

САД су се лагано почеле приближавати Индији са истим циљем, али су, понајвише захваљујући грамзивим капиталистима, врло траљаво и млитаво радиле на убацивању индијског потконтинента у ову једначину; те је она, попут Киргистана, и даље куповала руску војну технологију, истовремено добијајући америчке суперкомпјутере и потписујући уговоре о изградњи, данас и више него најдалековидијег енергетског извора, за своју незаустављиво квасајућу популацију – нуклеарних електрана. Приближавање Индије Америци, једина је реална стратешка политика коју Вашингтон може водити у будућности, будући да ће њена моћ у односу на традиционалне такмаце, особито Кину, све више копнити.

Усвјетлу те траљаве политике, достатно је погледати персонална рјешења у врху. Америчког државног секретара Колина Пауела, иначе хладноратовског генерала, замијенила секретарка исте боје коже. Требало је, позитивном дискриминацијом по полу, додатно смањити робовласничке камате, код све мање кавказоидног бирачког тијела. Не водећи рачуна о насушним потребама сјеверноамеричког џина. Да стара стратешка опредјељења тешко умиру, и још теже се прилагођавају новонасталој ситуацији, најбоље показује то што је на мјесто америчког премијера, Кондолиза Рајс дошла са образовном предисторијом, у којој се обучавала за стручњака за СССР. У преводу: експерта који говори руски, пази да се Америци не деси још један Спутњик, Лајка и Јуриј Гагарин; истовремено дестабилишући дио свијета који је на ободу Империје зла. Како је већ Реган крстио СССР.

Једини проблем је био у томе, што Путин није био Јељцин, а још мање Горбачов. Руска моћ је наквасала на цијени барела сирове нафте, што су својом домаћом политиком, начином живота уопште, изазвали управо сами Американци. Признањем идеолошког стечаја, који се код наших идеолошких полтрона и политичких преписивача назива „глобална економска криза", привремено се покушао спријечити „руски нафтни васкрс"; али је то, уствари, само признање фактичког стања. Сви потези Обаме на том пољу, личиће на изјаве и одлуке наших политичара, за вријеме штрајкова радника Инцела или Чајевеца.

За разлику од оних код нас, којима се ум може зауздати са пар плаћених путовања у Брисел, становништво у Киргистану је исувише свјесно крајњих исхода тренутне глобалне политичке и економске сцене. Отприлике као што је становништво у РС толико национално освијештено, да им се, за разлику од Србије, не могу десити канцерогени елементи попут Чедомира Јовановића. Чињенице су неумољиве. Бишкек (главни град Киргистана/ главни град РС је (за остатак неупућеног свијета) Бања Лука), угошћава половину руске популације у овој земљи, која чини око 9 одсто становништва. Надаље, осим киргиског, руски слови за равноправан званични језик; а осим што причају руски и пишу ћирилицом, зна се и која кола возе. Те да ће, стратешки гледано, све и да сутра постану још једна звјездица на америчкој застави, Киргистаци још најмање десет година имати потражњу за резервним дијеловима аутомотивних компанија по имену ВАЗ, УАЗ или ГАЗ (које су нама познате само преко марки као што су ВАЗ-ова Лада, или УАЗ-ова Волга). Киргистан је, такође, и међу 20 земаља свијета са најкорумпиранијом администрацијом, потпуно неспособном да одржи економску стабилност, а самим тим и безбједносну. Стога су почетком тог значајног фебруара ове године, и приступили споразуму седам бивших совјетских република (уз Русију, Бјелорусију, Казахстан, Узбекистан, Таџикистан и Јерменију), о формирању заједничких војних снага за брзе реакције, а које би биле стациониране на територији Русије. Тиме је, фактички, направљена нека врста постсовјетског централноазијског пакта, у којем централни топоним засад није Варшава, већ Бишкек. А да би се исти што хитрије вратио у окриље традиционалног стратешког ослонца, Медведев је сигурносну аргументацију подмазао са недвосмисленом новчаном помоћи, обећавајући је у висини двије милијарде америчких долара. Што они који их данас штампају немилице, готово по Милошевићевој економској логици из деведесетих, тешко могу да прате.

То су разлози за киргиско отказивање ренте Бушовој администрацији, што су (опет за разлику од домаћих савјетника, паметњаковића, политичких аналитичара, НВО-активиста, те „модернистички и космополитски" оријентисаних појединаца) Американци озбиљно схватили. Тако су потегнули све полуге које су могли, у циљу дестабилизације Киргистана. И овај пут играјући на карту сада већ изанђалих петооктобарских, наранџастих или ружиних револуција.

Но, прича о америчком подстанарству није ни изблизу готова. У атмосфери давања помоћи за банк(рот)аре са Вол Стрита, или нпр. осигуравајућој компанији АИГ (којој су буџетски новци додијељени јер је лоше пословала, а која је онда од њих исплатила премије на плату запосленима), да у америчкој администрацији и даље постоји воља да се дају велике паре, за унапријед пропале пројекте.

Све су прилике да ти нећкаво-потајно-преговарачки потези Бишкека, више наличити на чувено шанерисање сата Џорџу Бушу, при срдачној посјети пријатељском народу Албаније. Само што посједник хронометра, у овом случају, треба бити нејаки и неискусни Обама.

Глобалнополитички сат свакако откуцава, но како тај сигурносни инцидент у сусрету са раздраганим грађанством Тиране, која је поздрављала Бушев наставак нереалне политике према Косову и Метохији, није ни на ком пољу ослабио односе са Албанијом; све су прилике да ни у Киргистану неће пасти на шљокице, приликом одлучивања о односима са Русијом. Иста је такође правила вијетнамски славну екскурзију у Авганистан, управо да би заштитила јужне границе под влашћу Москве. У првом реду од увоза исламског фундаментализма, који обилато успијева у случајевима када економија пропада, у чему је тих година СССР предњачио. Захваљујући томе, Киргистан је данас једна од најтолерантнијих држава исламске провенијенције.

Берлусконијев препланули Обама, изабран је на истим тековинама као Мадлин Олбрајт, Колин Пауел и Кондолиза Рајс; те је био принуђен да истом логиком узврати, хиротонисањем љутог непријатеља, Хилари Клинтон, за државног секретара. Што је, осим у смислу произвођења унутрашњег јединства и одржавања бајке да он може нешто значајно промијенити у економском смислу, потпуно бесмислен потез. Као и Обамини савјетници, које је био принуђен именовати без обзира што су то људи који су и довели до кризе, Хилари се показала као веома забаван игнорант. У својим првим прекоокеанским излетима је изазвала једнаку саблазан, какву је бивши амерички предсједник производио својим зграњујућим испадима. Није потребно наводити њене материјалне грешке излупане у Европи, довољно је рећи да својевремена прва дама, у јеку унутарпартијског обрачуна са Обамом, није знала како се зове новоизабрани руски предсједник. (Иначе: Медведев). Постављањем особе са таквом ерудицијом на чело извршне власти у Вашингтону, Обама је у старту потврдио иницијалне бојазни, да неће бити у стању да се избори са, у неодржив профит огрезлим, хладноратовски формираним капиталистима.

Спало је на то, да његову естрадну омиљеност, и месијанску популарност, спашавају тако Тадићевски прозриве полуге, као што је гостовање у „Шоуу у ситне сате", код комичара Џеја Линоа. Гдје је Буш наступао искључиво помоћу имитатора. Овом динамиком, од његовог надахњујућег слогана (Промјена у коју се да вјеровати), а уз осјетан пад те шоуменске популарности, остаће још само вјера наивног, готованског и размаженог Американца. А о вјери и надањима (може ли боље), све вам могу рећи бивши радници поменутих предузећа, Инцел и Чајавец. Наравно, само ако је ко недавно навратио у Чајевчеву салу на свадбу; што се нашим „аналитичарима и НВО-активистима" нипошто не смије десити. Они циркају и банче искључиво с оне стране Шенгена.

Наравоученије, које ово протрчавање кроз глобални хаос треба да да, потпуно је јасно. Исход тајних преговора о продуженом подстанарству Американаца у Манасу – ТРЕБА ПОМНО ПРАТИТИ! Моја дужност је да то кажем, без обзира што у нашој администрацији нико са овим проблемима нема три чисте. Курбанбек Бакијев се потајно цјенка са америчким покушајима да се одсјеку уши, како би се искрпила позадина; али он ће се врло вјероватно завршити као нада америчке аутомобилске индустрије у државну помоћ (домаћеаналитичарски: бејлаут). Ту чак ни Обама није могао бити блесав.

Уколико САД подвијеног репа напусте Киргистан, то ће изазвати геостратешки крамбол, у којем би нама било најпаметније да не будемо она посљења кугла; пошто у овој врсти билијара на столу нема рупе да се упадне. Ако ми у том ланчаном судару, који неминовно слиједи (обратити пажњу на посљедњи извјештај команданта НАТО у Европи (интерлинк ми треба) западнемо посљедњи; све су прилике да ће у нашем случају термин „црна рупа", отићи из свере друштвених – у природне науке.

У ту врсту (свемирске) црне рупе, још ниједан Јуриј Гагарин није улетио, да би нам јавио шта се налази са друге стране.