dysko

Ко управља државом и чему она служи?

Заиста, шта је то држава? Толико причамо и пишемо о њој, толико се крви пролило због ње, толико јој се новца даје (а кад се не да, она га и сама одузме), па би био ред да видимо шта је она заправо. Чему служи? Шта нам  то лично помаже и какве нам  услуге пружа? Има ли било каквог смисла? Ко […]

недеља, јун 20, 2010 / 07:01

Заиста, шта је то држава? Толико причамо и пишемо о њој, толико се крви пролило због ње, толико јој се новца даје (а кад се не да, она га и сама одузме), па би био ред да видимо шта је она заправо.

Чему служи? Шта нам  то лично помаже и какве нам  услуге пружа? Има ли било каквог смисла? Ко њоме стварно управља и чије интересе она брани?

Да  ли државом управља  интелектуална елита?

Познати су вам ти типови: сједе већ деценијама у кабинетима, што оним универзитетским, што партијским, што јавним (врло често, у сва три одједном). Стално они имају нешто да кажу, а мало шта знају да ураде. На примјер, познати су случајеви доктора економије који никад нису радили у привреди, нису запослили ниједног радника и нису понудили ниједан конкретан програм економског опоравка. Или доктори права. Има их овде поприлично.

Што је више доктора права, испоставило се, овде је мање правне државе. Интересантно. Дакле, да ли они воде државу? Знају ли то да раде? Шта они знају уопште да раде? Моје скромно мишљење јесте да су они обичан украс, бижутерија, коју користи неко ко стварно управља стварима овде. Знајући како стоји ствар са добрим дијелом те „интелектуалне елите“, и то им је много.

Да  ли државом управља  политичка елита?

Под „политичком елитом“ подразумијевају се страначке врхушке релевантних парламентарних странака. У питању је неколицина људи у свакој странци, која креира политику (суштински или само формално) како неке конкретне странке, тако и саме државе (опет, суштински или формално, зависно од тога да ли је странка на власти, и колики утицај на политичку елиту има неко са стране). Ти људи имају једну интересантну психолошку особину да мисле да су нешто посебно битни.

Стога, њима нису довољне свакојаке затворене сједнице главних, извршних и иних одбора, већ посебно воле да се окупљају на неким приватним сједељкама, на којима се заправо и формирају страначке политике. Читава она фарса у парламентима, квази-сукоби и галама, управо је само то-обична фарса. Познато је да код нас обично чланство политичких странака апсолутно нема могућност да утиче на креирање политике странке којој припада, и не би било лоше и таквима поставити питање шта ког врага ту раде, и зашто нико не подиже глас против такве антидемократске праксе.

Наравно, треба рећи да је и политичка елита отприлике истих способности као и она интелектуална, с тим да јој је генеза развоја нешто другачија: политичку елиту, већином, чине особе које се нису до краја оствариле у интелектуалној (а написах већ каква је та интелектуална елита), привредној и криминалној бранши. Управо су им такве и физиономије кад их мало боље погледате: недовршени ликови. Јасно је, према томе, да такви не могу озбиљно да воде ни мјесну заједницу, али ето, код нас они воде државу. Колико њоме заиста и управљају, то је питање, али је неспорно да од ње имају силну корист, и да је према њима држава веома дарежљива.

Да  ли државом управља  финансијска олигархија?

Треба прво видјети шта је то домаћа финансијска олигархија и како је настала. Настала је врло једноставно: ситни криминалци, пријатељи са политичарима и удбашима, опљачкали су друштвену имовину, наравно, дајући дио колача управо тим својим пријатељима.

Тако је овде извршена трансформација друштвене и државне својине у приватну, односно тако се дошло до првобитне акумулације (приватног) крупног капитала у новим политичко-економским односима. Према томе, финансијску олигархију можемо већином комотно означити и као крупне криминалце (придјев „крупно“ можете схватити и метафорички и буквално, нећете погријешити). Те и такве финансијске олигархије овде се свакако ферма, и то много.

Евидентно је да се јавна средства на крају већином преко тендерских процедура прелијевају управо у џепове финансијске олигархије, док политичка елита то све фино благосиља.

Да  ли државом управља  бирократија?

У техничком смислу, свакако. Питајте било ког народног посланика или министра на шта се своди суштински њихов рад, и уколико су иоле искрени, казаће вам да је ријеч о томе да они добијају већ припремљене акте од стране административних служби, те њима једино остаје да их аминују.

Бирократија је тумор ове заједнице. Она исисава сваку енергију која се овде појави, и доводи до бесмисла ма и назнаке било какве иновативности, креативности и иницијативе. Бирократија се рапидно репродукује, она сваки дан проналази нове „разлоге“ свог постојања, чиме се слобода појединца своди на мисаону именицу, и сви постајемо дијелом једног монструозног тоталитарног управно-чиновничког апарата. Привредна иницијатива у шуми прописа, процедура и бирократа које морате обићи да вам кљештима чупају здраве нерве постала је тако само илузија, и неко треба коначно јасно да каже како овде стоје ствари.

Дакле, бирократија свакако технички контролише државу и све у њој, а с обзиром да је веома лакома на кинту можете и сами да закључите гдје те кинте има и од кога је добија и за чије интересе ради.

Да  ли државом управља  народ?

Овде је битно нагласити да се сви у овом општем лицемјерју утркују да што гласније трабуњају о народном суверенитету. Наравно, свјесни смо сви да је ријеч о једној перфидној навици да се самовоља финансијске и политичке олигархије, која се спроводи уз саучесништво бирократије и квази-интелигенције, недолично карактерише под „народном вољом“, која је, јел` да, „изражена на изборима“. Дивно. Међутим, велико је питање шта ти људи подразумијевају под појмом „народ“.

Мислим, заиста, шта је то народ?

Уколико народ третирате и објашњавате као неку метафизичку категорију (што веома често чине неки салонски кобајаги националисти), онда сте у великој опасности да потпуно игноришете људе са својим именом и презименом, а који су саставни и есенцијални дио тог народа.

Народ  чине индивидуе

Мој став јесте да народ  чине управо индивидуе, људи са именом и  презименом, чије је основно људско право да се осјећају дијелом неке националне заједнице. То право нико не може и не смије да им оспори. Ви на тај начин управо демократским методама реализујете своје националне и државне циљеве, јер тражите слободе и права који вам припадају, поштујући слободе и права других. Веома једноставно.

И, оно што је од највеће важности, ви на тај начин поштујете сваког човјека-грађанина, управо тако што у њему видите човјека, а не статистички податак, који служи криминалцима да имају шта да пљачкају, политичарима да имају на коме да лијече своје комплексе, а бирократији да има са чиме да се зеза.

Тај и такав човјек, свјестан својих права, и још више свјестан својих одговорности, може и мора да буде носилац државног суверенитета, он мора да управља државом, а не којекакви хохштаплери, криминалци и протуве, који већином чине горепоменуте „елите“. И ко код се ставља у позицију тутора том човјеку, „заштитника његових интереса“-будите увјерени, ријеч је о опакој битанги, каквих смо се, на несрећу, и превише нагледали.

Држава треба да престане да служи таквом олошу, држава треба да буде сервис човјеку.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *