Ко сте ви, господине Ромпеј?

Тако је питао Британски посланик у Европском парламенту Најџел Фериџ, након што је предсједника Европског савјета окарактерисао као „нижеразедног банкарског службеника”, а прије него му је због тога укинуто десет дневница због одбијања да се извини. Пише: Марко Шикуљак Многи су ово питање постављали када је неупадљиви Херман Ромпеј постао предсједавајући Европског савјета (незеванично мјесто […]

четвртак, март 4, 2010 / 22:09

Тако је питао Британски посланик у Европском парламенту Најџел Фериџ, након што је предсједника Европског савјета окарактерисао као „нижеразедног банкарског службеника”, а прије него му је због тога укинуто десет дневница због одбијања да се извини.

Пише: Марко Шикуљак

Многи су ово питање постављали када је неупадљиви Херман Ромпеј постао предсједавајући Европског савјета (незеванично мјесто које треба да имитира предсједника Европске уније), и питали се шта је овог господина препоручило на то мјесто.

Тек касније, из Ромпејеве Белгије је стигло подсјећање да њега и не красе неке посебне политичке и људске особине, већ да би се прије могло рећи да је у питању један политички камелеон, или у духу коректности, јако флексибилан политичар.

Колико је он у својој политичкој каријери био флексибилан, описао је у више наврата белгијски политички аналитичар Пол Белин, који је и аутор занимљиве књиге о ЕУ "Трон у Бриселу".

Тако Белин открива да је управо Ромпеј (кога је лично упознао) као млад био под утицајем размишљања покојног фламанског филозофа Лоде Клеса (1913-1997) који је у својим књигама заговарао идеје да без идентитета и истинског осјећања за припадност домовини не може бити ни демократије ни морала.

Ромпеј (1947) је био конзервативни католик и био је политички активиста омладинске секције Фламанске партије хришћанских демократа. Писао је књиге и чланке о значају традиционалних вриједности у друштву, за чије одржање је истицао улогу религије, а био је велики заговорник идеје да се забрани абортуса, јер представља убијање живог створења.

Херман ван Ромпеј је у једном тренутку чак намјеравао да напусти политику и уђе у журналистику. Тада му је, као талентованом писцу и врсном интелектуалцу, управо Клес, који је био пред пензијом, понудио мјесто директора белгијског утицајног магазина Трендс, који се бави финансијама и економским темама.

Али Ромпеј је ипак остао у политици. Тачан разлог предомишљања није познат, па се нагађало да је у питању свота која се не одбија или нека служба из које се никада не излази. Како било, 1988. Ромпеј постао лидер тада владајуће Странке хришћанских демократа.

Када је белгијски парламент 1990. изгласао веома либералан закон о абортусу, тадашњи белгијски крај Бодуен, који је умро три године касније, а који није могао да има дјеце са својом женом, будући одани католик, наводно је изјавио да никада неће потписати такав закон и "да ће радије абдицирати".

Спрдња с демократијим

Белгијски политичари нису чекали да краљ биолошки оде са овог свијета да би се нашао неко други вољан да потпише закон. Краљ Бодуен је тако заиста абдицирао априла 1990. управо због овога закона. Закон је онда потписао колегијум министара у складу са белгијским уставом, који тако предвиђа уколико нема краља, да би се након тога изгласао повратак краља на пријесто.

Као вођа тада најјаче партије у парламенту овај најлибералнији закон о абортусу је практично омогућио Ромпеј, упркос својим чврстим религијским убјеђењима.

Белин је о овом скандалу (заправо спрдњи са монархијом и демократијом) писао за Вол стрит журнал (Wall Street Journal) и био због тога оштро укорен и суспендован.

Белин даље каже да је након овога Херману ван Ромпеју било веома непријатно и приликом једног сусрета са њим, чак је избјегао и да га погледа у очи. Али, његова политичка каријера је успјешно настављена. Постао је министар финансија, спикер (предсједавајући) представничког дома и, коначно – премијер.

Белин истиче да је Ромпеј и даље наставио да објављује своје књиге, које су одавале интелектуалног и веома интелигентног аутора, али више није бранио концепт доброг, већ концепт мањег зла. И почео је да пише хаику.

Али, политичка недослиједност Хермана ван Ромпеја је постала његова главна политичка особина.

Демократија је у Белгији веома компликована, толико да народу не значи готово ништа, будући да због испуњавања разних етничких и територијалних услова резултати гласања немају готово никаквог утицаја. Зато су Белгијанци на демократију натјерани законом, јер се неизлазак на изборе кажњава новчаним казнама.

Белгија се 2007. суочила с најдубљом политичком кризом када је Врховни суд донио одлуку да је постојање једног двојезичног изборног дистрикта у Бриселу (Брисел- Хале-Филворд) неуставно. Молбу да се утврди његова уставност поднио је још 2003. становник фламанског дијела дистрикта Херман ван Ромпеј.

Хришћанским демократама, који тада нису били у владајућој партији, очито је одговарало да се овај дистрикт подијели на два дијела (бриселски, где се говори француски и гдје живе Валонци, и Хале-Филворд, где се говори холандски и где живе Фламанци.

Упутивши жалбу суду Ромпеј је имао намјеру да њоме изазове политичке проблеме белгијској влади Либерала, који су одбијали да се овај дистрикт подијели.

Ромпејеви фламански хришћански демократи су тако 2007. изашли на изборе са чврстим обећањем да ће кад уђу у владу овај бриселски дистрикт подијелити, чиме се Ромпеј водио кроз читаву предизборну кампању.

Када је Ромпејева странка добила већину на овим изборима и постала најјача фламанска странка, настао је проблем јер нису могли да саставе владу од довољног броја посланика Фламанаца и Валонаца управо због спора око подјеле дистрикта. Врховни суд је налагао да се о томе изјасни парламент и да се гласа, а Валонци су то одбијали.

Да не би изгубио могућност да како-тако формира владу, Ромпеј је као спикер парламента напрасно почео да одуговлачи са стављањем ове тачке на дневни ред. Бирао је разне начине да такву скупштину сазове, па је прибјегавао разним триковима, од закључавања врата сале за сједнице до непојављивања у канцеларији читаве недеље како формално не би примио писани захтев да сазове такво гласање.

Криза око формирања владе је трајала мјесецима, да би онда Ромпеј пристао да се формира влада са Валонцима и без подјеле дистрикта. Своје главно предизборно обећање је једноставно "заборавио". Још горе, тако формирана влада добила је већи број валонских него фламанских министара, иако су Фламанци већински део становништва у Белгији и њих је око 60 одсто. Подсјећања ради – Ромпеј је Фламанац.

И када је 2008. године, након једног финансијског скандала, премијер Верхофштат, фламански либерал, морао да поднесе оставку и на његово мјесто дошао Ван Ромпеј, добио је кабинет са већином министара Валонаца. Али њему то није сметало. И даље је настојао да одложи гласање о подјели бриселског дистрикта, не уважавајући тако пресуду Врховног суда коју је баш он и иницирао.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *