Ко ратује у сијенци пакистанских нуклеарних глава: Паштуни или талибани?

“Оно што се не спомиње, јесте да су талибани, иако је њихова влада званично била призната од стране само три земље (Пакистан, Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати), све до 11.09.2001. имали прећутну подршку не само муслиманских, него и већине земаља Запада” Пише: Милко Грмуша Код нас незапажено пролази у вијест о сукобу пакистанских регуларних […]

понедељак, јун 15, 2009 / 08:32

“Оно што се не спомиње, јесте да су талибани, иако је њихова влада званично била призната од стране само три земље (Пакистан, Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати), све до 11.09.2001. имали прећутну подршку не само муслиманских, него и већине земаља Запада”

Пише: Милко Грмуша

Код нас незапажено пролази у вијест о сукобу пакистанских регуларних војних формација и побуњеника на сјеверозападу ове земље. Можда мало кога од уредника интересује шта се дешава у том дијелу свијета, који је карактеристичан по сталним ратовима, масакрима, нестабилности и мржњи. Као и ми, уосталом. Ми, који смо ту доведени понајвише због тога, што владајућа елита његује филозофију: Не гледам даље од свог дворишта.

Ко против кога уопште ту ратује?

С једне стране ту је официјелна пакистанска армија, односно њене трупе, док другу страну политичари и медији називају „талибанима". Разлог њиховог сукоба лежи у томе што је Стејт Департмент вршио жесток притисак на владу Пакистана, да поништи свој споразум са милитантним исламистичким групама, које су биле стациониране на сјеверозападу земље, у некада најпривлачнијем туристичком средишту, Свату.

У питању је четири до пет хиљада радикалних исламских бораца, од којих је један дио избјегао у Пакистан након пораза талибана у Авганистану, док други дио чине младићи одрасли уз избјегличке кампове и васпитани у конзервативним паштунским срединама.

Ове милитантне групе су увеле строге шеријатске законе међу локалним становништвом, а такође су биле и логистичка база за операције талибана у Авганистану против НАТО снага и војних формација тамошње проамеричке владе.

То је, наравно, веома засметало Американцима, који су упорно инсистирали да се званични Исламабад не само дистанцира од побуњеника, већ и да их ликвидира са своје територије. То би била та званична, и веома упрошћена слика.

Ствари нису ни изблиза тако једноставне.

Генеза пакистанских талибана, везана је за авганистанске. Ови су се као организована група појавили за вријеме авганистанског грађанског рата, у првој половини деведесетих година прошлог вијека, као израз противтеже анархији и нереду. Њега су проузроковале оштре међусобне борбе муџахедина, те племенски и етнички сукоби (Авганистан чине различите етничке групе, као што су Паштуни, Хазари, Узбеци, Таџици и други).

Уствари, након совјетског напуштања Авганистана 1989. године, муџахедини преузимају контролу над овом земљом. Они су формирани и логистички помагани од стране САД и Пакистана, односно директно од стране ЦИА и ИСИ (пакистанска обавјештајна служба).

Циљ САД, био је умањити совјетски утицај у региону, свргавањем прокомунстичког авганистанског режима, док је циљ Пакистана био стварање (још) једне фундаменталистичке исламске државе, која би му била добра стратешка залеђина у сукобу са Индијом.

Процјене су да су САД директно помогле у новцу муџахединске јединице са најмање 4,5 милијарди долара, док је индиректна помоћ која се огледала у обучавању војника, наоружавању, дипломатској и медијској подршци, редовним пошиљкама хране, готово па немјерљива. Уз то, муџахедини су тада имали отворену помоћ и Пакистана, као и других муслиманских држава, Саудијске Арабије прије свих.

Занимљиво је истаћи и да је Совјетски Савез тада претрпио материјалне губитке који се процјењују на око 45 милијарди долара, имао је око 15 хиљада погинулих војника (Рамбо их није побио све сам); док је политичка штета, уз остале факторе, допринијела краху саме државе.

Након совјетског повлачења, у Авганистану траје општи грађански рат, сви су против свих, немаштина је огромна, болести и смрт су свакодневница, нереди и злочини уобичајена појава.

Тада, средином 1994. године, у провинцији Кандахар појављују се "студенти ислама" (талибан, у превудо, значи студент ислама), који су представљали групу разочараних муџахедина, који су били напустили међусобне борбе за власт и отишли на школовање у медресе на југу Авганистана и сјеверозападу Пакистана.

Њихов прокламовани циљ био је да од Авганистана направе "праву исламску државу", у којој ће се максимално поштовати одредбе шеријатског права. У Кандахару су одмах преузели оштре мјере против криминала и корупције, чиме су изазвали опште симпатије народа, а и сви тадашњи аналитичари, па и политичари у Авганистану; сматрали су их као снагу која ће бити у стању да коначно прекине грађански рат (који је, узгред буди речено, однио преко милион и по људских живота).

Оно што се даље дешавало мање-више добро је познато, и не треба се на то посебно освртати (потпуна контрола Авганистана, увођење потпуне репресије над грађанима, строг муслимански морал, ликвидације неистомишљеника, тортура над женама итд.).

Оно што се толико не спомиње, јесте да су талибани, иако је њихова влада званично била призната од стране само три земље (Пакистан, Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати), све до 11.09.2001. имали прећутну подршку не само муслиманских, него и већине западних земаља, јер је та земља изузетно важно транзиционо подручје. Авганистан спаја централну и јужну Азију, и налази се на комуникацијоној линији са Европом, а дјеловањем талибана је било коначно „умирен".

Тек доласком Бин Ладена у Авганистан, и његовим зближавањем са мула Мохамадом Омаром, харизматичним и неприкосновеним, легендарним лидером талибана; САД почињу да озбиљније посматрају дјеловање талибана, али озбиљан отклон од истих чине тек након напада 11.09.2001. на центре америчке финансијске и војне моћи у Њујорку и Вашингтону.

Године 1893. британски колонијални функционер, Хенри Мортимер Дјуранд, одредио је границу између Пакистана (тада дио британске Индије) и Авганистана. Ту ништа интересантно не би било, да са обе стране те границе не живе Паштуни, етничка група која припада источноиранској групи народа.

Паштуни имају свој језик, своју културу и обичаје, свој морал који карактерише конзервативно схватање ислама, и своју храброст, надалеко чувену. Паштуни имају свој јасан идентитет. И још нешто, Паштуна данас у свијету има око 40 милиона. Наравно, они никад нису прихватили наметнуту границу (звучи познато?) и још увијек сањају о уједињеном Паштунистану, који је сада подјељен између Авганистана и Пакистана.

Е сад, треба имати на уму да су вође авганистанских талибана, као и вође њихове сабраће у Пакистану – Паштуни. Чак и кад су завели потпуну контролу над Авганистаном, талибанске су вође показивале стари племенски однос према другим етничким групама, који се заснивао на претварању свих непаштуна у људе другог реда, иако су такође муслимани.

Стога нимало не чуди да се талибани, кад год „загусти" у Авганистану, пребаце преко границе код својих саплеменика и рођака у Пакистан, и обрнуто. Поред чињенице да је на обе стране те виртуелне границе (која се протеже неких 2.400 км) исти народ, и сама конфигурација земљишта (каменит, планински и кршевит простор) утиче на то да нити британска влада, нити ова данашња пакистанска; никада нису имале значајну контролу над том међудржавном границом. Поред тога, такав природни амбијент поприлично објашњава и крајње конзервативни карактер Паштуна.

 

Талибански покрет је проистекао из оваквог менталитета с једне, и огромног незадовољства стањем у држави с друге стране. Он се напаја идеологијом заснованом како на вјерском, тако и на етничко-романтичарском елементу. Паштуни и данас желе да виде једну велику „Сунитску државу", чији би пијемонт био Паштунистан.

Ова држава била би, августински речено, Божја (Алахова) земаљска држава, у којој би се промовисале муслиманске врлине и која би била јасан антипод декадентној и безбожничкој „Западној Држави" (Сједињеним Државама и њеним сателитима), али и православно-хришћанској Русији.

Бин Ладен је успио стећи повјерење талибана, тек кад је јасно формулисао ову идеју и истакао је као свој животни циљ, иако их је претходно новчано и логистички помагао.

Талибани нису нимало политички наивни. Јасно, малтене инстинктивно, схватају да свијет функционише на том принципу, да свако покушава искористити свакога. У том смислу они никад нису били посебно импресионирани ни Пакистаном, који их је помагао на сваки могући начин, а камоли са Америком, јер им је било јасно да им и једни и други помажу, само из својих сопствених интереса. Они су на крају добрано и надмудрили своје „покровитеље", јер су им у погодном моменту окренули леђа без посебних емоција.

Циљ талибана у сукобу са Пакистаном је двострук. Прије свега, омогућују себи добро залеђе у борби са НАТО снагама у Авганистану, гдје већ ефективно контролишу већи дио територије. С друге стране, јасно је да Пакистан посједује нуклеарно наоружање. Уколико талибани дођу до макар и до симболичног дијела овог разорног арсенала, макар да га угрозе на било који начин, добили би неслућене шансе за преговоре са западњацима, док о хегемонији унутар муслиманског свијета не треба ни говорити.

Управо зато и не чуди најновија америчка иницијатива упућена Кини, да се ова активно укључи у рјешавање проблема, обзиром на њено искуство у сличним ситуацијама.

Наравно да тиме САД јасно показују сопствену немоћ да ријеше проблем ,за који су добрим дијелом саме одговорне, али за понос и достојанство сад очигледно није најбољи тренутак. Већина аналитичара сматра да ће пакистанска армија успјети да савлада талибане, али ту се отвара други проблем.

Самих талибанских ратника бројчано је мало, али имају подршку паштунског становништва на сјеверозападу Пакистана. Бар засад, јер показују стару муџахединску бољку. Улазе у конфликт не само са другим етницитетима, него и са својим саплеменицима, који су у Пакистану ипак еманципованији и либералнији него у Авганистану.

То је због тога што су либералније и напредније породице, за вријеме највеће талибанске репресије у Авганистану, као и иначе у прошлости кад би им код куће постајало несношљиво, пресељавале у подношљивији Пакистан.

Зато су талибани неким својим непромишљеним и потпуно непотребним потезима, навукли гнијев дијела локалног становништва, које се чак и самоорганизовало против талибанске репресије. Ипак, ово локално становништво, као и већина других Пакистанаца, знатно више мрзи Американце, и сматра да је свака, ма и посредна и безначајна помоћ истима, акт велеиздаје који заслужује смрт и вјечно проклетство.

Сем тога, у случају да талибани (овај пут) буду заиста савладани, поставља се питање шта ће поприлично импотентна пакистанска влада учинити са око два и по милиона избјеглих и расељених, колико се процјењује да ће бити жртава овог сукоба?

Без значајне иностране помоћи, Пакистан сам не може да обезбједи ни најелементарније услове за живот ових људи, чију ће апатију и очај, као и увијек до сад, знати искористити агенти Ал Каиде.

Могуће је направити и паралелу са овим регионом и Балканом.

На оба мјеста имамо мноштво различитих етничких група, језика, религија, култура и обичаја; читаву историју међусобних сукоба, али и један андрићевски баланс између свега тога, који је увијек спречавао да ствари оду предалеко и омогућавао какву-такву међусобну толеранцију и коегзистенцију.

У оба региона, ратови и крвопролића дешавали су се кад је нека страна империја, зарад сопствених интереса, подстицала извјесне радикалне групе на сукоб са другима и другачијима (неријетко су те групе директно убациване са стране).

Онда би по устаљеној матрици, ти екстремисти починили огромне злочине ка некој групи (етничкој, вјерској, расној итд.), на шта би ова реаговала, и тиме би се створила огромна мржња за наредне деценије и вјекове, јер мржња генерише одсуство рационалног приступа.

Сједињене Државе су створиле муџахедине у Авганистану, и то је неспорна чињеница, коју су и високи амерички функционери истицали (најчешће по престанку свог мандата, као и Вилијам Монтгомери, који се сличним аргументима недавно осврнуо на Балкан).

САД су подржавале прећутно и талибански режим у Авганистану, како би могли индиректно да контролишу земљу, преко које могу да буду у срцу регииона у чијој су непосредној близини четри нуклеарне силе – Русија, Кина, Пакистан и Индија (можда чак и четврта, Иран).

САД немају проблем да и данас, када су формално у рату са терористима и исламским милитантима, блиско сарађују са тзв. Сјеверним савезом. Стациониран на сјеверу Авганистана, настао је удруживањем фракција муџахедина које су талибани поразили, и који су за вријеме грађанског рата чинили најгнусније злочине над цивилним становништвом, и који и данас контролишу производњу и трговину опијумом у том дијелу земље.

Дакле, јасно је да се ни најмање не ради о неком принципијелном сукобу, већ искључиво о новцу.

Иако заостао, регион је препун природних ресурса (нафта, гас), док о његовом геостратешком значају није ни потребно трошити ријечи. Наравно да је мање-више исто и овдје на Балкану. Не треба се заваравати да Американци овдје подржавају локалне муслимане (БиХ, Македонија, Србија), само због тога да би показали да они немају ништа против ислама.

Они заиста немају ништа против било кога, ко им помаже да реализују своје интересе, без обзира које вјере, нације или расе био. Њима не сметају ни криминалци, убице, дилери, силоватељи, ратни злочинци. Нико, ко је „њихов кучкин син".

У сваком случају, биће занимљиво посматрати шта ће се дешавати у будућности, након вјероватног слома тренутне побуне талибана у Пакистану. Они сада само испипавају пулс противника. Они се неће никада предати нити одустати од свог циља.

Кључно питање јесте: шта се може понудити већини која није потпуно заражена екстремизмом – да ли ико мисли о њима?



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *