Књижевна корида: Утук на тук

Умјетници су, очигледно, смјелији и иновативнији од политичара. Књижевна полемика између Горана Дакића и Миленка Стојичића данас добија свој трећи наставак, а политичке готово да ни нема. Вријеђање је посљедња линија одбране. Ненадани налети вербалног лудила Миленка Стојичића то најбоље потврђују. Нема потребе, дакле, да се осврћем на оно што је господин Стојичић у свом […]

субота, април 9, 2011 / 14:45

Умјетници су, очигледно, смјелији и иновативнији од политичара. Књижевна полемика између Горана Дакића и Миленка Стојичића данас добија свој трећи наставак, а политичке готово да ни нема.

Вријеђање је посљедња линија одбране. Ненадани налети вербалног лудила Миленка Стојичића то најбоље потврђују. Нема потребе, дакле, да се осврћем на оно што је господин Стојичић у свом тексту написао, јер су у књижевности чињенице неупоредиво важније од нечијег изгледа.

Само Стојичић може себи да дозволи да у полемици, као корпус деликти, помене „вањштину“ свога опонента. То, са друге стране, само потврђује да господин Стојичић заиста јесте дилетант и литерарни бастард. Он се тиме, као она луда из народне пословице, поноси.

Толико о томе.

Прије него што објасним зашто сам на Стојичићеву аматерску униформу „пришио“ те и такве погрдне чинове, неопходно је указати на неколико лажи које је господин Стојичић излио заједно са оно мало грке жучи. Миленко Стојичић мене никада није припуштао у своју „башту разговора“, јер сам, напросто, од ње бјежао као од каквог кужног, лепрозног кружока, којем је аматеризам природно станиште.

Стојичићева књижевна камарила сама је себи довољна, а у њиховој „башчи“ коров и литерарна амброзија, једине су биљке и мени заиста никада није падало на памет да сједим у таквом друштву. Ако може, нека докаже да је било другачије. Као што ми никада није пало на памет да му, из било којег разлога, а понајмање ради „рашчешљавања реченица“, на увид достављам свој роман „Даљ“.

Када је ријеч о лагању и вријеђању Стојичић је ненадмашан, али чињенице, ипак, говоре нешто друго. А оне изгледају овако:

1) Прошлогодишњу „Кочићеву награду“ добио је управо Миленко Стојичић за књигу „Кочић, муња над књижевином“. Стојичић је, уједно, и предсједник бањолучке Подружнице Удружења књижевника РС, која директно учествује у стварању културног програма „Кочићевог збора“ у оквиру којег се, дабоме, додјељује наречена награда.

Али, више од свега: Стојичић је био сценариста академије на којој му је уручена „Кочићева награда“! Да ли је то, господине Стојичићу, тачно? Да ли је тачно да сте у том сценарију писали сами о себи и о својој књизи?

2) Да ли је, господине Стојичићу, тачно; да сте књигу анегдота/прича Тихомира Левајца „крстили“ као монографију? Сумњам да је тако, пошто сте и књигу Интервју са Радованом Караџићем, домаћина на овом порталу – Дани(ј)ела Симића, крстили у свом одговору на интервју са мном као „роман“, а заправо је ријеч о збирци приповједака.

3) Миленко Стојичић је у потоњих 10 година саставио исто толико, можда и више, антологија: антологију текстова о Бањој Луци, антологију воћа и поврћа у књижевности, антологију текстова о шаху, антологију текстова о Мркоњић Граду и мркоњићким писцима, антологију приче РС, антологију текстова о књизи, антологију текстова о екологији, антологију текстова о Кишу.

У једној од тих антологија, оној о књизи (мада би и свака друга била исто тако добар примјер), Стојичић уз текстове Достојевског, Толстоја, Мана, Џојса, Гетеа, Андрића, Селимовића, Црњанског, Дучића, Хармса, ставља и своје! И не само своје! У тако пробрано друштво он „зове“ и своје исписнике Здравка Кецмана, Анђелка Анушића, Ранка Павловића, Ранка Рисојевића, Рада Димитријевића! Да ли је, господине Стојичићу, тачно? Да ли је тачно да сте сами себе уврстили у ову антологију?

Да ли је тачно да је Ваша препотентност себе упоредила са највећим писцима свјетске и националне књижевности? Ако јесте, а јесте, онда сте Ви ништа друго до парадигма дилетанта и литерарни бастард пар екселанс.

Тек када одговори на ова три питања, Миленко Стојичић може да настави полемику које до сада, захваљујући његовој махнитости, није ни било. До тада, све што буде написао на „Фронталу“ – а написаће сигурно – биће монолог, једно унутрашње глуво гламочко коло.

И још нешто: наравно, ич не марим, господине Стојичићу, за Ваше читање „Даља“. Али, шта год радили и намјеравали – пожурите. Јер, већ у уторак излази моја критика Вашег награђеног романа.

С поштовањем,
Горан Дакић



Оставите одговор