Књижевна корида: Миленко Стојичић није глуп, иако јесте

И Горан Дакић објављује, обзањује, и обнародује; да се књижевна корида између њега и Миленка Стојичића окончава. Прочитајте и како, без измјена текста и додатне опреме. Бизарни диверзантски маневри нису успјели да сакрију шарлатанство, аматеризам и дилетантизам једног анемичног, чаршијског квазиписца, који своју немоћ крије простачким увредама и нејасним, неразумним и само њему знаним и […]

субота, април 23, 2011 / 06:11

И Горан Дакић објављује, обзањује, и обнародује; да се књижевна корида између њега и Миленка Стојичића окончава. Прочитајте и како, без измјена текста и додатне опреме.

Бизарни диверзантски маневри нису успјели да сакрију шарлатанство, аматеризам и дилетантизам једног анемичног, чаршијског квазиписца, који своју немоћ крије простачким увредама и нејасним, неразумним и само њему знаним и објашњивим вербалним вратоломијама.

Надао сам се да неће одговорити на питања која сам му у претходном тексту поставио. Али, глуп и аљкав какав јесте, Миленко Стојичић одговара и тиме занавијек завршава ову полемику.
Стојичић пише: “Нисам добио „Кочићеву награду“ за књигу „Кочић, муња над књижевином“, објављену у едицији „Добитници Кочићеве награде“! Ти пјан, а плот тријезан!“ Ако није добио награду за наречену књигу, зашто је онда роман Кочић, муња над књижевином штампан у едицији Добитници Кочићеве награде? Да, знам шта би Стојичић одговорио: Кочићева награда се додјељује писцима за животно дјело, па је едиција, у ствари, добила име због тога.
Али, ако лаже Стојичић, не лаже његова књига.
Лијепо се, ама не требају нам наочари, види – на корицама награђеног романа пише – Кочићева награда 2010! Шта ћемо сад? Како ћемо одговорити на ово?
Јер, господине Стојичићу, само и само на једном роману Светислава Басаре пише Нинова награда – управо на оном награђеном! Ту „рекламу“ нећете наћи на корицама Басариних романескних остварења која су објављена прије или послије Успона и пада Паркинсонове болести, већ само на корицама тог награђеног романа.
Погледајте, е да се још једном увјерите у напријед речено, сва издања романа Гласови у ветру, која су објављена након што је Гроздана Олујић добила Нинову награду.
Не, биће да на Вашем роману стоји оно што свим силама негирате – Ви сте заиста добили Кочићеву награду за роман Кочић, муња над књижевином, а пошто то, очигледно, не знате, слажем се са Вама да је једини преостали частан гест да ту награду и вратите.
Слажете ли се?
Стојичић пише: „Треба ли ме казнити што сам предсједник Подружнице писаца? Одузми Хавелу Нобелову награду, јер је био предсједник Чешке Републике! Нападни Сенгора, предсједника Сенегала, који је био у најужем избору за Нобелову награду! Одузми Нобелову награду Иви Андрићу, посланику у Скупштини БиХ, и дипломати!“
Хајде што Стојичић не зна да деклинира име јединог српског нобеловца; али, да ли то Стојичић себе пореди са Хавелом и Андрићем?! На крају крајева, примјери господина Стојичића откривају – опет! – његову површност, аљкавост и приученост: нема Хавелу, господине Стојичићу, шта да се приговори, јер Чешка Република није организатор нити додјељује Нобелову награду! Исто је са Сенегалом и са Скупштином БиХ!
Није проблем што сте предсједник Подружнице – то само потврђује ону тезу о луди која се хвали оним чега се паметан стиди – већ је проблем што сте предсједник „установе“ која је најдиректније укључена у „стварање“ Кочићевог збора. На исти начин је, прије пет година, тадашњи предсједник бањалучке Подружнице писаца Слободан Јанковић добио годишњу награду бањолучке Подружнице и Града Бање Луке за скаредни роман Болнички човјек. Јанковић је, дакле, добио награду установе на чијем је челу био! Али, ни то није најгоре.
Стојичић пише и даље: “Написао сам и сценарио 45-ог Збора, којег је Одбор прихватио мјесец дана прије саопштења добитника награде! Само је твоје „супер ухо“ чуло – да сам писао о себи и о својој књизи!“.
Није ми јасно, господине Стојичићу, зашто толико лажете? Ја и нисам тврдио да сте написали сценарио Кочићевог збора – централне манифестације која се одржава у Стричићима – већ да сте били аутор сценарија академије на којој Вам је уручена Кочићева награда. А да не бисте опет запјењени праскали, преписујем, ево, Вама за љубав, дио тог сценарија:
“Миленко Стојичић, најмлађи лауреат, од вечерас је својта са изабраницима „Кочићеве награде“: Добрицом Ћосићем, Милорадом Павићем, Јованом Радуловићем, Радославом Братићем, Ђуром Дамјановићем. Овогодишњи добитник управо излази иза каце, иза котла крсне славе Приче и Причања и просуће нам прегршт искри ријечи из својих књига!“
Да ли то мене и даље „лаже лаж“? Или сада она лаже Вас? Али, нека сте Ви „својта“ са Ћосићем, Павићем, Братићем; ако је по оним антологијама, о којима ћемо тек писати, то је друштво којем Ви припадата. Штавише, то је друштво којем мора бити част што су подијелили Кочићеву награду са Вама! Ви самога себе сврставате у то еминентно, пробрано друштво! А притом заборављате Миодрага М. Вулина, Ранка Павловића, Ранка Рисојевића, Ранка Прерадовића. Они, канда, нису на Вашем нивоу, они су друга, а Ви прва књижевна лига?!
Стојичић пише:“Смијешно је да, заџабе, са тобом таквим разглабам о феномену антологија! Уредник антологије о којој муцаш („Мноштвена књига“) је твој професор, доктор Младен Шукало! Обрати се Њему! Питаћу га шта си и када си (ако си) код њега полагао!“
Не морате, господине Стојичићу, ништа питати професора Шукала: полагао сам, добио девет. Испитна питања – „Антигона“, „Браћа Карамазови“ и „Пуста Земља“. Па ипак, не видим какве то везе има са простом, најпростијом чињеницом да сте у наречену антологију (као и у остале), поред Бокача, Игоа, Толстоја, Фокнера, Борхеса, Селимовића, Сервантеса, Стерна, Гетеа, Блејка, Хофмана, Поа, Његоша, Вајлда, Пруста, Валерија, Рилкеа, Џојса, Булгакова, Цветајеве, Андрића, Борхеса, Набокова, Кортасара, Тишме, Маркеса, Павловића, Павића, Булатовића, Ека, Киша, Љосе, уврстили и себе и своје исписнике Кецмана, Анушића, Димитријевића, Рисојевића, Павловића?
Антологија је, каже Речник књижевних термина, на који се толико позивате, у књижевности и критици разматрање и вредновање неког књижевног дела и појава на основу његових заједничких црта или додирних тачака са неким другим делима или појавама. Као научну и критички метод у изучавању књижевностиантологија је посебно значајна у компаративним разматрањима. Овај начин закључивања може да има драгоцену сазнајну вредност, иако се мора опрезно примењивати, јер је у основи хипотетичког карактера. Нема сумње – Ви своје стваралаштво заиста смјештате у сам врх свјетске и националне књижевности. Ви сте тугине туге туга…



И још једном ћу, да завршимо, литерарни бастарду, ову полемику, консултовати Речник књижевних термина. Монографија је, пише тамо, исцрпно научно-истраживачко дело о појединим проблемима. Преклињем Вас – покажите, подвуците, прочитајте, препишите само један, један једини, ама ниједан више пасус из Левајчеве књиге који свједочи да је књига прича Одсјај духа монографија!
А ја ћу, ево, посвједочити да је те године жири, чији сте Ви били члан, награду дао малоприје споменутом Јанковићу за роман Болнички човјек. Прво поглавље овог романа говори о медицинској сестри Неди која је опчињена полним органом мушког новорођенчета којег је, као бабица, донијела на свијет! На тридесетак страница ове главе (главице!) романа разбашкарило се исто толико најогавнијих псовки и вулгаризама најниже врсте, док је сестрина ламентација над споловилом бебе и њена перверзна жеља да љуби "мушки понос" (јер у свом вијеку, како вели писац Јанковић, није видјела већи!) предмет посебне студије која своје упориште мора имати у дегенерацији личности. Вјерујем да Вам је овај пасус познат…
Господине Стојичићу, да пишете као што лажете, петљате и мувате, били бисте Миленко. Овако сте само један обични, јадни, брзоплети, неодмјерени, надмени Не-Миленко. У потпуности, наравно, вјерујем, као и Ви у својим волшебним језичким играријама, да ово нећете знати про-читати.
Не пада ми на памет да доказујем да сам, комарац, зујао око Вашег стола нити да сам Вам слао рукопис романа Даљ на читање, али Вас позивам, ако Вам је остало бар нешто образа, да именујете свједоке који ће потврдити да је било тако како Ви кажете, па да и њих јавно приупитамо двије-три; да до краја раскринкамо Ваше будалаштине увијене у крике једне размажене „материне мазе“.
Јасно је, господине Стојичићу, и мени, и Вама, и онима који ово читају, да сте Ви најобичнија књижевна фукара. Вама једино смета што се нашао неко довољно паметан, храбар или луд да то и каже.
И управо зато што лажете без покрића увјеравајући себе и све око себе у те лажне маштарије које никако и никада не можете доказати и из потребе да Вам, макар колико је црно испод нокта, вратим за све оне увреде којима сте ме почастили, дозволите да се растанемо, до прве прилике, уз подсјећање на генијални Винаверов афоризам: Треба ведро презиратии уз једну жељу еквивалентну свим оним Вашим вербалним онанијама: Живите дуго и болесно!
А Кецману свакако реците да пуца.
У вас друге муниције сем ћорака ионако нема.



0 КОМЕНТАРА

  1. У овој нашој провинцији лактароши и препотентне незналице су лако долазиле до својих мјеста у квази елитама. Паметни или се нису знали лактати или су отишли у метрополе. То је симптоматична бољка за провинције. Али ето дошло вријеме да и младе снаге изњедре паметне људе. Е, то сад, старе изанђијале прдоње не могу ни да схвате ни да прихвате. Само да се то прошири и на друге сфере друштвеног живота, науку, политику итд. Па да заувијек покопамо аматере и аматеризам, све остале бастарде који су допринјели урушавању система вриједности у нас. Смрт маторим прдоњама!

Оставите одговор