Жељко Свитлица

Клинци

ИНОСТ је Међународни сајам иновација идеја и стваралаштва. Иако то звучи гордо и онако експоовски, ИНОСТ је скромна хоби-изложба средњошколаца , основаца и студената из РС и шире који, свак на својој тезги, представи понеки изум или полу-изум, идеју, цртеж или рад.

На ИНОСТ- у двојица дјечака из Бијељине објашњавају чланивима жирија како ради њихов робот. Пластични предмет на четири точка креће се у задатом простору, има детектор за метал, свјетла и камеру. Све су то они склепали, као и рачунарски програм који управља са роботом и на којем прате шта његова камера снима. Има и верзија за андроид. Mирослав Поповић и Милан Станојевић, тако се зову, планирају му уградити и соларне плочице.

Њихови вршњаци из Теслића помоћу оних ручних руских батерија направили су ципелу која пуни батерију за мобили док ходаш. Сличан је прототип тротоара који производи енергију. Неки клинац поред свира на лименкама кока-кола које су кабловима спојене с лаптопом, а Димитрије, гимназијалац из Бањалуке, представља некакву музичку кутију која са папира очитава ноте исцртане црном бојом у означеним пољима.

Сви ти изуми и иновације ових клинаца изгледају као да су прављени у дједовој радионици, али за човјека затрпаног гомилом информација из наших медија, окрепљујуће дјелује сазнање дјечаци и дјевојчице нису оно што се за њих увријежено мисли – генерација навучена на фејсбук коју ништа не занима. Прије пар година на ИНОСТ-у су ми двојица основаца објашњавали зашто требам користити Убунту.

Баш зато се поставља питање: шта их послије зезне, гдје се сломи ова раднозналост и искра? Зашто се у први разред основне школе, па и пар година касније, иде с радошћу, а онда тамо до велике матуре све постане досадна рутина која се отаљава? Како промијенити стање у којем су средње стручне школе само вртићи за тинејџере у којима ће провести пар сати дневно, почети пити "продужену са шлагом", и на крају четвртог разреда сви, без обзира на струку, бити на истом?

Наука нам се своди на фестивал (!?) и овај макетарски сајам дјеце у Дому омладине који добија два параграфа у новинама и два минута у емисијама типа Бањалучка панорама – исто као и клинци који освајају медаље у математици. На билбордима око путева су рекламе за талент тв-емисије и спортско-забавне манифестације за које је држава давала милионе марака. За новац који је потрошен за рафтинг Република Српска је могла направити своју Петницу, научно-истраживачку станицу за младе научнике.

Међутим, нама одраслима лакше је ламентирати над огавношћу "Парова" и са јутјуба шеровати успјехе дјеце-музичара из регионалних "талент-шоуа". Да ли им је то једина успјешна будућност коју могу замислити?

За вријеме Слобине Србије РТС је ујутро до 12 сати на својим програмима приказивао образовни програм у којем је било свега: биологије, географије, књижевности, хемије и разних занимљивости.

Све наше ТВ станице "са националном покривеношћу" јутра, дане и паре троше на јефтину забаву, и политичку забаву, док се квалитетан програм јавља као инцидент да потврди правило. Новац се троши на на стране серије – и то не би био проблем да бар нису лоше режиране и још лошије одглумљене и због којих људи искрено жале за временом латино сапуница (стварно).

РТРС која има све услове – довољно радника, технику, простор и новац – не може да произведе један квиз типа Зоотеке са поменуток РТС-а? Квизолог се приказивао у сарадњи са спонзорима и агенцијама и није дуго поживио.

Бања Лука не оскидијева са појединцима који студирају стваралаштво – зар не било било занимљиво ангажовати их да смишљају некакав програм за клинце са почетка текста и да им то буде као нека пракса током студија.

У стварности, познајем бар пет људи који су у нечемо добри, вриједни, спремни и вољни да напредују и стварају, имају идеје али који су (због тога?) заустављени на неким степеницима – већином државних установа – и добили сигнале да су идеје глупе и да нема мјеста и… "причекајте, чућемо се, видјећемо".

Није свима који се пријављују на радна мјеста која плаћа буџет циљ само, једино и искључиво плата или ваша директорска столица господо. Неки се стварно ложе на то да пренесу знања дјеци, да напредују, да створе нешто. Неки стварно желе да постану они професори/учитељи добри духови које зна и памти свака генерација и који су саборци дјеци са почетка приче у храбром походу на вјетрењаче.

Око 9.000 клинаца у септембру уписује први разред основне школе. Да ли су на ивици решетке која води у канализиацију или на првом степенику који води даље? ИНОСТ или два није довољан ни њима, а ни свима нама заједно.