Кирби савјетује Србију за мишљење о Криму: Сјетите се свог територијалног интегритета

Амерички амбасадор у Београду Мајкл Кирби изјавио је да Србија треба сама да одлучи како ће се поставити према догађајима у Украјини. Кирби је оцијенио да не постоје паралеле између самопроглашеног Косова и Крима, јер је, како је рекао, "процес остварења независности Косова" трајао дуги низ година, док је Русија практично за мјесец дана одлучила […]

субота, март 22, 2014 / 10:33

Амерички амбасадор у Београду Мајкл Кирби изјавио је да Србија треба сама да одлучи како ће се поставити према догађајима у Украјини.

Кирби је оцијенио да не постоје паралеле између самопроглашеног Косова и Крима, јер је, како је рекао, "процес остварења независности Косова" трајао дуги низ година, док је Русија практично за мјесец дана одлучила да Крим треба да се отцијепи због великог етничког насиља.

"Ми не видимо доказе тог етничког насиља. Наша позиција је јавна и ми осуђујемо оно што Русија ради. И ЕУ је користила веома оштру реторику, а на Србији је да уради `оно што Србија жели да уради`", рекао је Кирби за данашњу "Политику".

Говорећи о томе шта би био најбољи потез за Србију, Кирби је нагласио да се прије свега мора сагледати српски поглед на територијални интегритет и како Београд сагледава сопствену територију.

"Размислите о вашем погледу на територијални интегритет. Да ли сте досљедни? Гдје су у свему томе руске акције? Да ли вјерујете да је то што је Русија узела Косово као примјер за отцепљење Крима згодна аналогија? Или мислите да, можда, није?", рекао је Кирби.

Он је додао да Србија не мора да изабере и да може у складу са насљеђеном традицијом "Покрета несврстаних" да покуша да остане неутрална, али да треба да одлучи шта је у њеном интересу.

"Јасно је шта бих вам ја сугерисао, али на вама је да одлучите", закључио је Кирби.



0 КОМЕНТАРА

  1. Pusi ga Ameru… Pa kakva je to demokratija ako se mora misliti onako kako vama odgovara. Pa onda vama ni Hitler ni Staljin nisu ravni. Kosovo je uvijek bilo srpsko, a postalo albansko u zadnjih nekoliko decenija. Krim je 200 godina bio ruski a prije 50 je predat politickom direktivom Ukrajini. I sta ti sad jedes govna?

  2. I naravno, ako moze Kosovo, jer tako vama odgovara, onda itekako moze Krim, a vama odgovaralo ili neodgovaralo. Mozete vi biti veliki i jaki ameri ali to nije dovoljno da mi mislimo kako vi hocete, diktatori…

  3. Александар Дугин: Велики рат континената
    Москва – У бици за Украјину неопходно је схватити да код САД не постоје конструктивни сценарији.

    Амерички сценарио на Украјини јесте да се на власт доведу неонацисти, да се започну репресије и онда посматрати како ћемо ми бити увлачени у крвави метежна нађим границама – изјавио је за новине ПОГЛЕД филозоф Александр Дугин. Време, међутим, ради за Русију – САД све више губе свој светски утицај и могућности.
    Судбина Украјине више не може да остане само питање наше спољне политике. Од одговора на украјинско питање зависи будућност и самеРусије и због тога је толико важно заузети став око тога шта ми од Малорусије желимо. Присаједињење, расцепљење или митолошку
    неутралност? О томе шта уствари представља садашња фаза украјинске кризе, о плановима САД и Европе, о томе каква треба да буде политика Русије на украјинском фронту, новине ПОГЛЕД разговарале су са филозофом и геополитичарем Александрем Дугином, директором
    Центра за конзервативна истраживања при Факултету за социологију на МГУ (Московском државном универзитету). Овим интервјуом отварамо серију чланака, у којој ће нам на питање „Шта треба да чинимо да би смо повратили Украјину“ одговарати руски мислиоци и политичари.

    Да ли су догађаји од 18.фебруара почетак грађанског рата на Украјини?

    Да, на украјини је започео грађански рат. САД су пошле на радикализацију догађаја.Они nастоје да тамо успоставе националистичку, фашистичку диктатуру. Уколико ова варијанта не
    прође, започеће распад Украјине, у шта ће бити увучена Русија. У случаjу првог сценарија од нас ће моментално захтевати да изведемо Црноморску флоту, а у другом бићемо заглибљени у украјински хаос. Оба су ова сценарија за нас непогодна и они нам бивају наметнути. До разрешења ће доћи у најближе време.

    Међутим, ипак постоје шансе да се сада избегну оба та негативна сценарија и да се ситуација врати у крхко примирје, које ће се поново заоштрити већ у време избора. Уколико се сада не може говорити о цепању и колапсу Украјине, да ли је онда могуће враћање Украјине у савез с Русијом, сједињење два дела једне целине? Како треба у средњерочној перспективи поставити политику Русије у вези са Украјином?

    Украјину је потребно сместити у геополитички контекст. Не ради се само о украјинској кризи, потребно је посматрати не ни само руско-украјинске односе, чак не ни само односе у троуглу Русија-Украјина-Европа. Ради се о много сложенијем моделу – ово је велики рат континената. Почетком 90тих година, када је доминирала либерална идеја, геополитику и идеју супротстављања континената су исмејавали а данас ни једноме од аналитичара не пада на памет да пориче законе геополитике.

    То што се сада дешава на Украјини, то је борба једнополарног света, који представља америчка хегемонија, против Русије, која у себи отелотворује непоколебљиву и растућу вољу за успостављањем многополарног света. То је битка САД за очување светске доминације. Овде су на делу стално једни исти људи: Викторија Нуланд (заменица државног секретара САД), Бернард Анри-Леви (француски „филозоф“ и јавни радник, који је иступао на Мајдану почетком фебруара), који су били распиривачи ратова у Либији, Сирији, Ираку, Босни итд. Данас се борба континената – Евроазије и Атлантика – води на неколико фронтова а међу њима и на за нас најважнијем – на украјинском. Иако се и у Сирији решава тај исти проблем, у знатном степену он се решавао и у Либији – а како у Либији нисмо ми нанели ударац (због тога што је тада на власти био Медведев), ударац сада бива наношен нама – у Сирији и на Украјини.

    Стога је у току рат, који на свој начин с Украјинцима уопште ни нема никакве везе – они су овде само пешаци. У светској геополитичкој игри они имају веома мали слободни избор. Америка се бори за то да њено право да управља светом буде неограничено; Русија заједно с другим земљама настоји да то право ограничи. Европа покушава, а да то буде што мање приметно, да се извуче испод америчке чизме, што је међутим веома сложен процес.

    Колико су ти покушаји Европе озбиљни? И у вези с тиме, и с погледом на украјинску ситуацију. Формално се може говорити о томе, што Европа ставља све на Кличка а САД на Јацењјука, али то све су само тактичке разлике. Да ли Европа има снаге и одлучности да
    делотворно наметне сопствени геополитички смер у светским питањима, уместо тога што је потрчко англосаксонске елите?

    Постоје две Европе: атлантска и континентална. Једна је марионета САД, покорена територија, окупациона зона, а друга се постепено креће у правцу независности. Али креће се прецизно и опрезно, у оквирима атлантског партнерства, не чинећи велике кораке али при томе се непрестано трудећи да ојача своје позиције.

    У целој Европи постоје та два идентитета и њих заступају два лобија – доминира проамеричко, либерално друштво, укључујући и хомосексуалну групацију, које доноси сопствене законе, а европски лидери се често за њима поводе. Други пак чине пре свега људи из конзервативних и војних кругаова и из тајних служби. А наравно и већина народа.

    Мишљење народа су, као и демократију, одбацили у страну и с њим се не рачуна. Али, кад се погледа – оно што смо видели ових дана у Швајцарској, где су на референдуму гласали за ограничења миграције – то јесте демократија, то је глас Европе. То је она Европа, која кад јој дају право гласа, право стварне демократије, моментално изабере сасвим супротно: швајцарску Швајцарску, немачку Немачку, европску Европу. Због тога је демократија у данашњој Европи потпуно неспојива са спровођењем америчке линије. Демократију у Европи гуше – како се види и у Грчкој. Али Европа се супротставља, води се борба. Због тога и по питању Украјине и по другим питањима Европа покушавва да спроводи своју линију.

    Да су Американци хегемонични терористи, који све држе под својом чизмом, данас је већ јасно свим Европљанима. У овом моменту није, међутим, могуће рећи за колико брзо ће им успети да збаце амерички јарам, али пре или после то ће им поћи за руком, што је и неминовно јер се америчка доминација урушава.

    Могу ли несагласности по питању Украјине да убрзају процес ослобађања Европе од америчког утицаја?

    За сада не. Још је рано – за сада ситуација у америчко-европским односима није још дошла дотле, неопходно је још пет-шест корака. Украјина није коначна а ни најважнија деоница на томе путу. Једна свакако јесте, заједно с гласинама о сукобима између ЦИЈЕ и немачке
    тајне службе БНД у Грчкој… Води се огромна борба. Осим тога, у Европи постоји и пета колона, њихов „Блатни трг“ (трг у Москви, на коме су раније одржавани скупови против Путина – прим.прев.). И док код нас пета колона за сад само мирује и чини мање гадости на Дожду (отворено против Руска ТВ станица – прим.прев.), у Европи она напросто доминира, води на свим пољима. То су исте оне америчке ништарије какав је и онај Бернар Анри-Леви. Па, зар је он Европљанин?! Он је само плаћени цинкарош, који ће и и политику и филозофију и моду да компромитује забрањеним темама. То је гастарбајтер који ради за америчког папу.

    Исто тако и америчко-сорошска мрежа, која је раширена и код нас, заступа поредак који доминира светом и која ради на „господара овог света“. Опасност од наше пете колоне није у томе што су они јаки – не, они су апсолутно ништавни – него је опасност у томе што је њих унајмио највећи „кум“ савременог света – САД. Због тога они и успевају да буду ефикасни, они извршавају, њих слушају, њима све полази од руке – јер иза њих стоји светска власт. Борећи се за Украјину Путин је јасно показао оно што се потврђивало и раније: он стоји на другој страни барикаде. У борби једнополарног света против вишеполарног он иступа против америчке хегемоније.

    Због тога данас, још и пре него што било који коментатор или аналитичар, који би да говори о Украјини, и отвори уста да било шта каже, већ је сасвим јасно на чојој је он страни. На исти начин људи навијају за овај или онај тим – ту не може да победи слога, мора се дати
    гол. Атлантисти ће све извртати на своју страну, као што стално и раде, чак ће им се и и формулације принципијелно разликовати: ако би хомосексуалац похвалио Путина, тај ће бити прљави педер а ако га је наружио, то ће одмах бити цењени представник хомосексуалне мањине. Ако би неко говорио о неопходности да се ограничи миграција Африканаца у Европу, либерали ће га прогласити нео-нацистом а кад се француски комичар посмева неким аспектима ционизма – они га проглашавају за прљавог црнца. То су двоструки стандарди.

    Али њих не треба кртитиковати – постоје амерички стандарди а постоје и наши. И једни и други су двоструки, због тога што ми истину видимо с наше тачке гледишта, а они с асвоје. И њих треба схватити кад лажу на оном њиховом „Еху Москве“. Свако ко иступа против Јануковића у Русији, то је сарадник америчке мреже, који има своју логику. На крају крајева, они и имају право да раде за САД, шпијунажа се никад не сме превидети. Али нека онда онај, ко тако страшно мрзи нашу земљу и многополарни свет, то барем ради искрено.

    У том смислу анализа украјинске ситуације не може бити неутрална, јер тамо постоје само две стране – не три и не десет, него само две: њихова и наша. Став атлантски и став евроазијски. А између њих и нас постоје барикаде.

    То јест Русија се труди да у томе рату цивилизација поврати Украјину, схватајући да ће без ње бити непотпуна ?

    Ми хоћемо да ојачамо наш евроазијски табор, тиме што ћемо се по свим питањима – историјски, религиозно, културно, етнички, лингвистички – ујединити с нама блискима, с делом нашег заједничког словенског, православног евроазијског света. Ми то хоћемо не у
    безваздушном простору, не у вакууму – ми то хоћемо док против нас иде борба. А и самим тим што желимо то уједињење, само и говорећи о томе, ми идемо против САД и њихових планова.

    Погледајте само како одмах исколачи очи Венедиктов или Латињина, чим само и чују о уједињењу. Као одговор чујемо крик – не њихов, на њих можемо само да пљунемо, него се то чују огромни жрвњеви великог рата континената у коме су они само обични пешаци. Као што смо, уосталом, и ми – ми смо само обична деца руског народа, а они – противруског. Ми стојимо на страни једне цивилизације, они – на страни друге. Али, ако се они који живе у Вашингтону и боре за своју цивилизацију, што и јесте њихово право, а за шта ли се боре њихове слуге код нас, та њихова пета колона? И зашто они тако некажњено у нашој средини распирују мржњу према нама?

    У анализи украјинске ситуације јасно се види различитост између представа о прошлости, садашњости и будућности. А то је она граница иза које почиње права политика, где се одређује ко је пријатељ а ко непријатељ.

    Садашња украјинска криза је уствари логична последица целе њене постсовјетске историје…

    Украјина се сада налази у веома сложној ситуацији. Она се такође налазила у сложној ситуацији и током „наранџасте револуције“ 2004. године и током 90тих година, за време Кучме. Чак је и за време СССР, нарочито током послератних година, она искусила последице свог геополитичког положаја. Украјина као национална држава историјски
    никад није постојала – нема ни украјинског етноса, ни украјинске нације, ни украјинске цивилизације. Постоје само западноруске земље.

    При томе конкретно западноруске земље почињу на десној обали Дњепра – и оне се веома разликују по својој историјској судбини. Они су често били и под Пољском и под Аустријом, често и с нама, а понекад су и мењали своје подаништво. А што се тиче Украјине с леве обале – та територија нема према западноруским земљама никакаве везе. То су козачке земље и нема никакве разлике између њих и Дона, тамо живе једни исти људи, који говоре на истом језику и код њих нема ничег заједничког са западноруском културом.

    Западноруска култура се увек сматрала независном и од Пољака и од Аустријанаца и од Московљана. Идеја сачувања западноруског архетипа, сопствене идентичности са стидљивим помацима ка аутономији увек је постојала. Али, сложићете се, између таквих несмелих покушаја и сопствене државности постоји суштинска разлика. Има и самосталнијих држава које су се задовољиле тиме што су се нашле унутар нашег система.

    Не треба давати превелики значај стремљењу западних Урајинаца ка слободи и независности, јер оно је било умерено.Они на то имају пуно право, али од тог права до заштите националне државности велика је уадљеност. Тим више што се на њих државност сручила потпуно случајно, током помућења ума старијег брата, и била је без икакве историјске основаности. У томе моменту ми смо били потпуно парализовани сопственом петом колоном и нисмо ни схватали шта смо чинили. Као кад би се човек напио па прокоцкао своју жену, децу, кућу – приближно исто то су урадили Горбачов и Јелцин. А сада су пијане године издаје и разврата прошле, Русија се отрезнила и почиње да размишља шта да уради с породицом, децом, браћом, кућама, земљама – које је пропила у бурдељу…

    Украјинци су добили исувише много. Али и за нас је територија савремене Украјине исувише велика – западњачку енклаву нећемо асимилирати. Увек смо вршили притисак на бандеровце – понашали смо се жестоко, затварали их и уништавали после рата. Истина, биљшевици су се пре тога исто тако односили и према великорусима – искорењивали су њихов руски идентитет. Двасдесетих година то је било зверство групе из „Еха Москве“ која је тада победила – а можемо да замислимо какви ће они бити према својим непријатељима, ако сада успоставе тоталитарну диктатуру.

    У данашњим условима, када на страни западњака играју Американци, Украјина у својим садашњим границама не може бити проруска. Ни под каквим условiма – чак ни када би председник био најрускији (иако је то данас немогуће јер би га значајни део становништва одбацио), њему би било наметнуто да се понаша исто као и Кучма или Јануковић. То је
    највише што ми можемо да добијемо. Русија би морала да се над тиме замисли – ако желимо више него што су Кучма или Јануковић, онда се ми понашамо неодговорно.

    Али Јанукович је покушавао да седи на две столице…

    Пошто смо после оног нескривено русофобног, унакаженог, Јушченка добили таквог недоследног, стидљивог и колебљивог партнера какав је Јанукович, требало је да применимо други сценарио.

    Ми сад подржавамо Јануковича али код нас нема стратегије. А ни тако нисмо успоставили проруску, евроазијску мрежу. Због тога ми од Јануковића и осећамо последице, а он ради само оно што може. А више да уради ни не може а ни неће – јер он је такав какав је а, уосталом, да
    није такав, па никад не би био председник Украјине. Москва се Украјином никад није бавила стратешки и тек сада Путин почиње стварно да се бори за њу.

    Да ли, после тога што нам је пошло за руком да одвратимо Јануковича да не пође на удруживање с Европском Унијом, имамо и стратегију шта даље с Украјином? Шта треба сада да чинимо – да ли да се трудимо да је обавежемо увлачећи је у Царински савез, или да идемо на поделу, или треба да одржавамо ситуацију сталне напетости између проруских и проевропских снага?

    Путин већ има с Украјином велико искуство. Током његова прва два мандата на Украјини је већ било драматичних догађаја и у тој се ситуацији он беспрекорно понео. Али, и при свим неспорним квалитетима Путина, он има и велики недостатак: он мисли да идеја нема никаквог значаја, он у идеју не верује, сматра је само на свој начин кулисама за некакве, сада већ можда и тајне, операције. А кад се идеје сматрају само пуким брбљаријама, неминовно се праве и многе грешке.

    Али током последњих годину ипо-две дна он је много пута говорио о значају идеја,о смислу и вредностима, чак и о идеолошком сукобу и борби…

    Да, то је веома добар знак његове еволуције. Учи, расте као председник. Али, ако будемо Украјину враћали како смо то чинили до 2012. године, ниша нећемо урадити. Путин мора радикално да промени политику у том правцу. Мора да схвати идеју – Украјина као идеја..

    Украјина – као главна идеја за Русију, морамо да ставимо уједињење у центар нашег програма

    Да, и то значи да ми схватамо свој статус као једног од полова многополарног света. Почињемо да иступамо системски. И да кадровску политику одређујемо руководећи се с два принципа – идеологијом и ефективношћу.

    Русију мора да води идеалистичко и патриотско руководство, које ће Русију схватати као идеју. Такође је потребна и ефективност. Ако је човеку дат задатак и он га не уради, онда добија минус, ако задатак уради – плус. Међутим, већина људи у нашем руководству ништа не остварује а при томе из неког разлога стално добијају нове дужности. Наступило је време да се с тим погубним начином прекине, да се престане с том лојалношћу према којекаквој ђубради – то није ни европски нити је и руски.

    Када би Путин задатак решавања Украјине поставио ефективним менаџерима, које ће да смењује ако небуду давали резултате и да награђује за успехе – већ самим тим ће се све променити. Већ после пар ротација те ништарије, које се труде да лове у мутном, нестаће јер је у питању велика одговорност. Остаће међутим људи, који су спремни, који хоће и могу тиме да се баве.

    Шта би требало у будућем периоду чинити?

    Мора се распоредити време. У глобалном свету дешава се пропадање америчке хегемоније – и што се ми дуже одржимо, у било каквом стању, тим веће ће нам бити шансе да све решимо на миран и задовољавајући начин. Време ради за нас.

    То што се дешава с Нуландовом, кад она псује ЕУ, то је знак хистерије – они само што нису изгубили контролу над свеетском економијом, а већ наилази нови талас кризе. У стварности, Америка доживљава почетак свога краја – и, као и свака империја, покушава да продужи своје
    постојање. Понашање Нуландове исто је као што су чиниле специјалци у Риги у време пропадања СССР – последња агонија. Због тога и долази до грешака, растресености и неиспуњавања сопствених обећања. Америка пада, Америка ће се ускоро срушити. Ускоро – то је међутим веома сложен појам – то може да потраје и 20 година а мо и 2. Али да се ради
    о завршетку америчке глобалне хегемоније схватају већ и сами Американци. Те и због тога живе по принципу: „умри данас ти, а ја ћу сутра“. Америка игра управо ту игру и спремна је да било коју земљу која јој чини препреке сурва у крвави грађански рат.

    Укључујући и Европу?

    Наравно. Управо је баш због тога и била потребна стратегија довођења толиких имиграната и мултикултурализма, да би се европско друштво што више ослабило, да буде лишено своје хомогености.

    Америка ће извозити грађанске ратове и проппаст, као што већ ради у Ираку, Авганистану, Либији, Сирији. Сада се с тим почиње у Босни а потом ће се проширити и на друге балканске земље, могућ је и конфликт Мађарске и Румуније. Рат свих против свих. И грађански рат на Украјини – то је само један од начина на који Америка одлаже сопствени крах.

    Да ли је варијанта распада земље и грађанског рата на Украјини за Америку резервна варијанта – за случај да се они коначно убеде у то да је евроинтеграција пропала – или је то основна варијанта?

    Иако су САД у овом моменту још увек јаче од свих, њихов утицај опада. Почели су да се сасипају, почиње пропаст не само САД него и америчке хегемоније. Паралелно с тим Европа ће се трудити да се постави као самостални играч, који мало игра с Америком, мало с
    Русијом. У овом моменту они 95% играју с Америком а 5 % с Русијом. Али овај ће се однос мењати, сразмерно томе којом брзином буду пропадале САД. Европа ће достићи нормално стање: 50% са САД,50% са Русијом. Ако се Европа креће у томе правцу, а ми одржимо свој став пред лицем пропадајуће Америке, западни утицај на Украјину ће са сваком годином неизбежно слабити. Јер нема места где би могао да се повећава – Европа неће набацивати прилике Америци, она се већ труди да се мање уплиће у украјинску ситуацију, ови који се сада виде, то су само америчке пудлице међу Европљанима. Европа се од украјинске ситуације држи по страни…

    Питање уласка Украјине у Европску Унију никада се није постављало и никада се неће ни постављати. Радило се само о једној етапи, о договору о намерама, при чему већ и неке земље ЕУ, као нпр. Мађарска или Грчка, постављају питање свог изласка из ЕУ. Идеја да се Украјина увуче у ЕУ и није била европска а оно неуспело потписивање искористили су за то да
    по Украјини посеју семе грађанског сукоба.

    Те стога, уколико се Русија одржи, чак и овако трапаво и без идеје, ако Путин успе да одржи ту линију, коју држи сада, и не учини ни корак назад, што се дуже одржи тим веће су шансе да ће се ситуација на Украјини сама од себе окренути на нашу страну. Ово је објективна процена. Ја бих желео да да ми иступамо и субјективније и ефективније али, радећи чак и овако неефективно, ми ипак нешто радимо – и у светлу пада САД то нам отвара шансу. Али, наравно, када би се САД осећале добро, када у Европи не би било катастрофалних процеса, то не би било довољно. Међутим, нашим противницима сада ништа не полази за руком – а ми треба само да издржимо. У том случају имамио шансу да спасемо и Украјину и саме себе.

    А ради чега је нама потребно да толике наде полажемо на Украјину?

    Американци у Украјини не желе демократију. Али како то – кад они изнад свега настоје на демократији? У овом моменту Украјина скоро да је најдемократскија земља на свету – да ли, забога, игде уопште постоји више демократије? Она се остварује на рачун двају полова – запада и истока Украјине. Ако било ко покуша да наметне своју једнострану вољу, друга страна има инструменте да то заустави и да тога пљесне по прстима. Јушченку је пошло за руком да у „наранџастом“ кључу функционише четири године, после чега је био пажљиво одстрањен. Јануковић исто тако није слободан – чим буде изговорио да иза њега
    стоји Москва, одмах ће од стране украјинске јавности добити такав ударац по својој легитимности, да ће бити приморан да смени Азарова и да почне да говори о Јацјењуку као премијеру. Украјина је исцрпела могућности демократизације. Демократија данас на Украјини ради не само против нас, него и против запада. То због тога што би данас било какво слободно изјашњавање воље народа поново довело до победе Јануковића. А покушаји да се пребројавње гласова понови опет би довели до сукоба. Демократија не представља излаз ни за кога – ни за нас, ни за запад, јер нико помоћу ње не може на Украјини да направи никакав напредак.

    ***

    Главни проблем на Украјини као да се своди на то да је Јацењјук амерички човек а Кличко да је човек Европе. У тој ситуацији Американци онда не знају шта чинити с Тјагњибоком и „Десним сектором“. То, међутим, није тако – они веома добро знају шта ће с њима. Јер главна
    интрига украјинске ситуације јесте у томе што Американци више у својим геополитичким интересима не могу да се користе демократијом, него је проблем у томе што демократија постаје непријатељ САД. Демократија им више не одговара ни у Европи, јер ако погледамо на демократска решења Француза, та ће бити уперена против закона о хомосексуалним браковима а Шкотска ће изаћи из састава Велике Британије.

    Због тога ја мислим да Американци имају у вези Украјине потпуно друге планове. Она им економски није потребна а ни Европа не покушава да је покупи. Одговор је ту само један: Американци желе да на Украјини установе националистичку, нацистичку диктатуру. Зато је главна фигура Тјагњибок, а Јацењјук је само фасада. Национализам је јединстени начин да се Западна Украјина мобилише на оштру политику. Истакнувши демократију, они онда под егидом украјинског противруског национализма могу да успоставе принудну контролу над истоком и Кримом. У духу Сакашвилија – они су то већ разрадили у Грузији и сада на Украјини већ могу и да почну, узевши у обзир искуства с неуспехом у Јужној Осетији 2008. године.

    То је крвави сценарио…

    За сад још увек није. Долазак националиста на власт створиће услове за жестоки националистички режим, који ће одмах захтевати избацивање Црмноморске флоте из Севастопоља и укидање свих одлука источних области усмерених против нове власти и започеће жестоке репресеивне мере. У том моменту укључиће се Американци, који ће
    Русији поручити отприлике исто оно што смо ми њима рекли ушавши 1979. године у Авганистан – да смо били позвани да дођемо. Они су нама тада говорили да је то лаж и да су нас позвали локални комунисти, а ми ћемо њима сада говорити да је њихов позив лажан, јер су њих позвали неонацисти. Међутим, ту се поставља питање силе – ако Американци уђу
    у Укарјину, они ће онда имати прилику да нам дају ултиматум да изведемо Црноморску флоту, под претњом нуклеарног рата.

    Они с тиме рачунају на Украјини јер све остало они тамо већ имају и ништа друго тамо не може проћи на демократски начин. Демократско гласање поново ће успоставити само исту ту слику. Осим тога, све више ће нарастати самоопредељење источног дела Украјине, које се
    разликује од самоопредељења западног дела Украјине, биће створена идеологија источне украјине и сепаратистички планови. До тог ће неизбежно доћи као одговор на оно што се данас у земљи дешава, али Украјинцима је потребно време да би и они то схватили.

    То што су Американци једноставно решили да власт предају неонацистичком руководству, њима ће само дозволити да реше, макар и само привремено, своје сумануте проблеме. Али они су прагматични – они размишљају само на два-три корака унапред. Они окупирају
    Авганистан не мислећи шта ће се десити за 10 година..

    Али зар ће Европа, да не помињемо и Русију, мирно гледати какву игру започињу Американци на Украјини?

    Европа ће бити у ужасу, иако ћа проамеричке фигуре типа Левија аплаудирати Тјагњибоку, говорећи о томе да то више није онај ранији Тјагњибок. Код њих већ уз том смислу постоје претеденти, када је крајња десница, ушавши у парламент, постала фигура којом је могуће
    сасвим лако управљати – као Ђанфранко Фини, који је отишао у Израел, замолио за опроштење и постао заменик премијера. И то све у Иалији где је постојао веома јак антифашистички покрет. Ои имају искуство с кроћењем и куповањем националиста, који онда постају корисни идиоти запада. Тјањибок и јесте изабран за ту улогу. Зато западу и није потребно да се опозиција договори с влашћу – њима ништа није потребно ни од Јануковића, ни од Јацењјука ни од Кличка, који ионако само служе да држе фасаду. У стварности једино што САД могу да учине јесте да започну сценарио радикалног украјинског национализма. Блиц операцију на доношењу недемократских, диктаторских закона, које ће они потом постепено омекшавати или укидати, али посао ће већ бити урађен – флота ће бити протерана и биће успостављена јединствена национална држава.

  4. АЛЕКСАНДАР ДУГИН: ОПРОСТИТЕ НАМ, СРБИ, У ЈЕКУ ВАШЕГ РАТА МИ СМО ЧВРСТО СПАВАЛИ
    петак, 21 март 2014 12:16
    Категорија: Политика

    На прагу смо васкрсења Велике Русије. Бићете први које ћемо кренути да спасавамо када се коначно пробудимо
    „Ако се с пажњом, с љубављу односимо према нашем простору и схватимо његов глас, ако се научимо да одгонетамо његове звуке, чућемо да и планине говоре. У Србији сам 1992. године једном наишао на одред Срба, које су дотле већ сви издали. Када смо застали, упитали смо их:
    – Куда сте се упутили и зашто?
    – Идемо да заузмемо ено ону планину.
    – Шта ће вам та планина, тамо ничег нема, или је то можда стратешки важна тачка?

    – Ма не, стратешки је сасвим неважна, тамо ама баш ничег нема, ни воде, ни струје, али то је наша српска планина. Та планина неће у Хрватску, та планина хоће да остане у Србији. Она нас зове. Да, тамо стоје многобројни одреди Хрвата, а здесна су Босанци-муслимани. И ми сада крећемо, и тамо ћемо умрети’… Планина није ником била потребна, али то је српска планина. То је свим Србима разумљиво. Они су врло жив, прекрасан – евроазијски – народ. Стога Срби све сместа схватају. Они кажу: ‘Та планина део је нашег колектива, то је наш друг, зове се тако-и-тако, и идемо јој у помоћ’“ – (Српска планина) завршница је вредне Дугинове књиге Четврта политичка теорија, у којој пише да је веома битан елемент евроазијске философије вера у дух земље, наводећи за пример усамљену борбу српског народа у недавним ратовима на простору бивше СФРЈ. Овом књигом Александар Дугин теоријски и прецизно трасира пут будућности савремене Русије, али и будућности човечанства. Већина Дугинових књига преведена је на српски језик: Основи геополитике, Геополитика постмодерне, Мистерија Евроазије, Конспирологија… Данас га светски теоретичари и аналитичари доживљавају као врхунског геостратега и научника високог угледа, најутицајнијег руског идеолога постсовјетске ере. Како каже, све своје снаге устремио је ка јачању Русије и националној самоспознаји, руској улози у сламању великог светског зла, оличеног у западњачкој политици – атлантиста.

    Др Дугин за Печат говори о све тежим приликама у свету, све извеснијем стварању Евроазије и њеној суштини, о државном удару у Украјини и притисцима Запада, о буђењу моћне, православне Русије.

    У уводу ваше књиге Четврта политичка теорија, која је преведена и на српски језик, тврдите да је Русији потребна нова политичка идеја. Која политичка философија би требало да постане темељ будућности Русије? Шта је суштина Четврте политичке теорије? И да ли се она у пракси већ спроводи?

    — Да бих одговорио на то питање морао бих да препричам читаву књигу. У књизи сам објаснио да све три класичне теорије епохе Модерне (либерализам, комунизам и фашизам/национализам) нису погодне за одговор на актуелне изазове у области философије, политике, геополитике, међународних односа. Данас имамо либерале и они владају, али њихова власт постепено се ближи свом закономерном слому. Либерализам је у ХХ веку победио нацизам и комунизам, али када је остао једина идеологија (њена формула је слободно тржиште и пуни индивидуализам), либерализам је исувише расплинуо своју суштину, а такође разоткрио свој нихилистички основ. Као тражење слободе од, либерализам је добар, када има од чега да се ослобађа (на пример, тоталитарна друштва – комунистичка или фашистичка). А када нема од чега да се ослобађа? Тада либерализам, немоћан да измакне сопственој „ослободилачкој“ стратегији, предлаже ослобађање од свих облика колективног идентитета – нације, вероисповести, пола, а сутра и од самог људског статуса (трансхуманизам). Либерализам је коначно испољавање нихилизма. Ослободивши се свега, човек се ослободио и од битка и од себе самога.

    И шта том либерализму у његовој крајњој, нихилистичкој фази да супротставе они који се са њиме не слажу? Опет фашизам? Опет комунизам? Чак и ако то замислимо, читав циклус ће се просто изнова поновити – опет ће тоталитарно друштво и либерализам постати привлачни. Треба тражити нешто друго. То и јесте Четврта политичка теорија. У њеном основу лежи философија традиционализма (Премодерна) у комбинацији са философијом Постмодерне (у области критике Модерне и њене пропасти). То се може назвати философијом конструктивне Постмодерне. Постмодерна све подвргава деконструкцији. Четврта политичка теорија се с тим слаже, али док се постмодернизам зауставља у тој нихилистичкој фази, 4ПТ чини још један корак напред и предлаже да се реконструише Традиција. Може се рећи да је то комбинација Генона и Хајдегера, традиционализма и феноменологије. Нешто слично тражили су утемељивачи руске религиозне философије у православном исихазму и идеји Свете Софије.

    Русија је осуђена на то да прихвати 4ПТ. Ми данас нисмо комунисти, нисмо либерали нити смо фашисти. Ми смо уопште без идеологије, али у том случају са нама могу да раде шта год хоће. Без идеологије, без идеје не може да постоји друштво – урушиће се ако га покреће само инерција. Зато 4ПТ побуђује занимање како научне јавности тако и најинтелектуалнијег дела политичких елита Русије. Али, за 4ПТ се, као и за сваку идеологију, треба борити. Ништа се лако не постиже. Тим пре што је у Русији још увек остало много либерала који раде за Запад и на све могуће начине спречавају промоцију 4ПТ и њено остваривање. Али, много тога је већ учињено. Ми редовно издајемо часопис Четврта политичка теорија (при Московском државном универзитету). Ускоро ће изаћи моја нова књига Четврти пут, која развија управо философске основе те теорије.

    У вашим бројним књигама, у којима сте се посветили савременој геополитчкој подели, приликама у свету, експанзији атлантиста, донекле и српском питању, теорији мрежних ратова, утисак је да сте критичком нотом оцењивали успаваност и спорост руководства Русије. Ипак, из ове књиге је очигледно да сте, у одређеној мери, ублажили оцену касног буђења – реаговања Русије на дешавања у свету (сервирана из глобалистичке кухиње атлантиста и САД-а као носиоца либералних идеја). Зашто, шта се променило?

    — Није се много тога променило. И даље сам критичан према руској власти и сматрам да недопустиво отеже и исувише слуша Запад. Ипак је Путин у трећем мандату начинио низ реалних корака ка родољубљу: прогласио је Евроазијски савез, реконфигурисао систем јавних гласила, сузбио либерални устанак на Блатном тргу, најзад разрешио дужности најштетнијег агента утицаја глобалне олигархије Владислава Суркова, и последњих дана адекватно реаговао на проамерички преврат у Кијеву и подржао независност Крима. Путин отеже. Али, он је човек од акције. Не толико од речи колико управо од акције. У време мира није нарочито делотворан, прави много грешака, нарочито у кадровској политици, не може да изађе на крај са корупцијом, исувише верује либералним саветницима. Али када се ради о стварном изазову, он никада не издаје Русију. Добио је рат у Чеченији. Скинуо је са власти издајнике олигархе. Увео је војску у Јужну Осетију и Абхазију. Прогласио је за циљ Евроазијски савез. И ево сада се бори за враћање Крима Русији.

    Када је рат нема времена за несугласице. Потпуно сам на Путиновој страни у свим критичним ситуацијама. Сваки пут када се решава судбина Русије он је увек на правој страни. У критичној ситуацији он дејствује смело, брзо и делотворно. Можда ће он тим дејствима придати идеолошки облик и онда ће се наши ставови још више зближити.
    Упозоравате да данас многи наслућују да у “свету светског глобализма, Постмодерне и Постлиберализма за Русију нема места”. Светска влада ће тежити да постепено укине све националне државе. А читава руска историја представља дијалектички спор са Западом и западном културом, борбу за одбрану своје руске истине, своје месијанске идеје. Објасните.

    — Тако је. Америчка хегемонија не оставља место за Русију као суверену православну словенску велесилу. Она може да буде или непријатељ, или марионета покорна Западу. Али, Русија је исувише велика и исувише поносна земља. Зато нам је једноставније да то светско устројство уништимо него да признамо свој потпуни пораз у историји. Русија новом светском поретку стоји на путу.

    „Амерички век” замишљен јекао претапање постојећег светског модела у нов, изграђен строго по америчким узорима, што се назива “демократизацијом”. Тако су се појавили пројекти “Великог Блиског Истока”, “Велике Средње Азије”. Сада и Украјине! Има ли снаге човечанство да се одупре том злу?

    У Украјини се више не ради о „дубокој демократизацији“, као у другим случајевима, него о инструментализовању неонацизма у интересу САД-а и НАТО-а. То је атлантско-фашизам, нова појава. Пошто му демократија у низу случајева не даје тражени резултат, Запад је одлучио да прошири арсенал идеолошких средстава. Сада за своје циљеве користи не само НВО него и неонацистичке радикалне терористичке групације. У исламском свету већ одавно подржава селафије и вехабије. Сада је та тактика у облику неонацизма пренета и на Европу. Такав пројекат уходаван је још у Југословенском рату, када су, подржавајући антисрпски национализам, САД и земље НАТО-а настојале да постигну своје циљеве. Исто је било и на Косову. Томе се треба супротстављати одлучним корацима на стварању вишеполарне коалиције – Русија (и друге православне и/или словенске земље), Кина, исламски свет, Индија, Латинска Америка. Ми сами не можемо да се са тим злом изборимо.

    Глобална демократија је, пишете, као царство антихриста. То су осетили многи поробљени народи. У првом реду, мислим на народе који су глобализму пружали отпор, српски народ, али и Ирак, Либија, Сирија. Потврда ваших речи јесте пример Грчке, која је скупо платила ухвативши се у ЕУ коло. Шта мислите, да ли ће ЕУ дозволити излазак неких земаља из њених канџи, или ће се ЕУ, напросто, распасти?

    Они који су ушли у Европску унију најчешће више губе него што добијају. Европска унија је уништила привреду Грчке, разорила Бугарску и Румунију, обескрвила Мађарску. Грчка и Мађарска већ су не једном на највишем нивоу постављале питање изласка из ЕУ, Румуни нису далеко од тога. Економски је то неизвесно, али је духовно, социјално и културно савремена ЕУ – нешто смртоносно. То је индивидуалистичко друштво чисте потрошње, где су покидане све органске везе, све традиције, где нема породице, пола, где нема човека. То није Европа са њеном прекрасном и херојском духовном културом. То је анти-Европа. Уверен сам – што пре се распадне Европска унија у њеном садашњем виду, тим боље за Европу. То је напросто ћорсокак.

    Русији се даје још једна историјска прилика да трасира и изгради праведнију судбину човечанства, да ли се слажете?

    — Да, у то сам просто уверен. И чиним све како би то постало стварност.

    Запад не бира средства да својом идеологијом глобализма и рушења земаља и народа крене у поход на Русију. Кажете да је пет милијарди долара Запад на то потрошио. Да ли је државни удар у Украјини део тог сценарија?

    — О Украјини сам већ написао много текстова и стално сам у борби. Украјина – то је мој рат. Зато што се ту не ради просто о противречностима између Украјинаца и Руса, већ је то у суштини непосредан сукоб са САД-ом и Западом који стоји иза леђа владајуће кијевске хунте. То је директна агресија на Русију. То више није игра нити су то рововске битке. То је удар. На њега треба узвраћати. Ако ми издржимо, свет ће бити другачији, кудикамо бољи и праведнији. И што је најважније – у њему ће бити нас. Ако не, није искључено да ће се тако и завршити светска историја. Православље учи да све, осим Бога, има крај. Можда и стојимо на прагу таквог краја. За нас је, као и увек, или победа или смрт. Запад је антихрист. А са њиме не може бити компромиса.

    Москва има разлог да крене са изградњом Малорусије, Крим је руски, сулудо уступљен, Кијев су створили стара руска историја и руски народ. Свету је јасно да ће се од збивања у Украјини и чврстог, доследног става Путина, јединства руског државног врха, Русија другачије односити према обликовању међународне политике.То се поклапа са вашим ставовима: „Смисао праве руске националне државе би требало да буде такав да она мора бити агресивна према споља, по потреби груба, као оклоп”.

    — Да, наравно. Још пре неких осам година новинари су на интернет поставили видео-филм „Путин – то је Дугин“. Смисао је следећи: оно што Дугин говори, пише, Путин после извесног времена ради. А при том говори нешто своје. Све што сам писао током 90-их година, када ме у доба Јељцина уопште нико осим родољубиве опозиције није слушао, остварило се у доба Путина. И Евроазијски савез, и родољубиви преокрет, и антилиберализам, и геополитички начин размишљања. Сада се одиграва распад Украјине и њена нова реконфигурација. Све то је у „Основима геополитике“, књизи коју је Сава Росић преводила на српски, како сам касније сазнао, у Београду, под натовским бомбардовањима. Савремена Русија са Путином постаје онаква каква треба да буде, каквом бих желео да је видим.

    Пишете о Евроазијској империји будућности, као о „новој империји са језгром у Русији”. Који су основни циљеви Евроазијства?

    — Изградња вишеполарног света. У ту сврху стварање једног од полова кроз регионалну интеграцију. Упоредо с тим активно учешће у изградњи континенталне Европе, слободне од америчке доминације. Управо тада ће доћи време за Србију, наш прекрасан братски народ, најдражи. Европска унија ће пропасти и ми ћемо стварати Нову Европу. Оно што је сада у Србији – то је привремено. Све то није битно. Све ћемо повратити. Само будите верни српском духу, православној вери и вашем прекрасном словенском идентитету. То и јесте евроазијство – право народâ да буду оно што јесу у вишеполарном свету.

    Темељ будуће Евроазијске империје поклапа се у општим цртама са простором ЗНД. Колико је она присутна у визијама руског лидера, али и потенцијалних чланова осовине Евроазијства?

    — Делимично је присутна, делимично не нарочито. Сви наши лидери су људи совјетског васпитања. То оставља траг. Они очито не прихватају либерализам као догму. Али, тешко да мисле у смелим категоријама Евроазијске империје. Уосталом, то није важно. Јер све исправно чине. И самим тим на разним нивоима, економском, политичком и војном, стварају базу наше Империје.

    Крај западњаштва је у Русији, тако завршавате и последње поглавље ваше књиге. Да ли процењујете да су за то наступиле повољне прилике?

    — Јесу. Сада се то поуздано може рећи. Од Путиновог повратка 2012. године западњаштво је до ногу потучено. На Блатном тргу и у оставци Суркова, главног западњака у Путиновом тиму. Има још либерала у влади, али нису тако важни. Јавна гласила су сада суштински очишћена. Задржали су своје позиције само у култури и донекле образовању. Али у целини гледано, тај вектор су радикално одбацили читаво друштво и Путин као председник. Видите како се све више зближавам са Путином… У Путину је све више и више Дугина. Али то није моја заслуга. Просто ја размишљам о народу, трудим се да проникнем у логику руске историје, у тајну руске судбине, у срце нашег идентитета. А то већ не зависи од личности. Зато се може рећи и другачије: у Путину је све више и више руског… Уосталом, то је малтене једно те исто.

    Како и у којем степену би се те околности одразиле на 25-годишњу српску агонију, решење нашег националог проблема, Космета, јачање Републике Српске, и уопште, положај и обједињавање српског народа на Балкану? — Срби – то смо ми. То је наша авангарда. То нам је најближи, сродан народ. Што смо ми јачи, тим је боље вама. Што се ми слободније осећамо на свету, тим ви имате више шансе да учврстите своје позиције на Балкану и у перспективи вратите своје земље. Али у овим условима ви то нећете моћи сами да учините. Ви сте се као јунаци борили за сваки сантиметар Мајке Србије. Сада вам је јако тешко. На измаку сте снаге. А ми смо у јеку вашег рата чврсто спавали, као да смо били онесвешћени. Нисмо узмогли да вам притекнемо у помоћ… Опростите нам… Сада треба просто да се држите и сачувате оно што имате. Да се утврдите макар на оним линијама које још увек могу да се бране у Босни и Херцеговини, на Косову. Али наше потпуно буђење је на видику. Већ видим његове зраке. Али неће бити једноставно. Море крви… Све значајно у људској историји стоји на крви… Ви сте своју пролили. На прагу смо васкрсења Велике Русије. Бићете први које ћемо кренути да спасавамо када се коначно пробудимо.
    Разговарала БИЉАНА ЖИВКОВИЋ
    Превела САВА РОСИЋ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *