Катрин Данев на челу петиције против естрадне борбе против узнемиравања

Када су у октобру америчке глумице дигле глас против продуцента Харвија Вајнстина оптужујући га за сексуално узнемиравање и силовање, кампањи која се ширила друштвеним мрежама под хаштагом #MeToo придружиле су и свјетски познате Францускиње Жилијет Бинош, Леа Сејду и Марион Котијар.

петак, јануар 12, 2018 / 21:25

И с друге стране Атлантика почеле су да излазе на видело приче о злостављачима, а Францускиње су чак сковале сопствену, радикалнију паролу – „прозови своју свињу” (#BalanceTonPorc).

Ове седмице, међутим, само дан пошто су њене колегинице листом обукле црне хаљине на додјели Златних глобуса у знак подршке побуни против злостављача, Катрин Денев (74) ставила је потпис на отворено писмо у ком критикује ову кампању. Славна „Љепотица дана” и још стотињак Францускиња изнеле су у „Монду” став да је легитимна побуна против насиља прерасла у ново пуританство и лов на вјештице. Кажу да се оне као жене не налазе у феминизму који из критике злоупотребе моћи прераста у мржњу према мушкарцима и сексуалности.

„Силовање је злочин, али флертовање, чак и ако је упорно и трапаво, није кривично дјело, нити је ласкање шовинистичка агресија. Као последица афере Вајнстин, открило се да жене доживљавају сексуално насиље, посебно на послу, јер неки мушкарци злоупотребљавају моћ. То је било потребно, али сада се слобода говора окренула наглавачке”, наводе у писму глумице, списатељице, професорке и новинарке, наглашавајући да бране сексуалне слободе и слободу завођења и набацивања као њихов кључни дио.

Међу потписницима су и Катрин Мије, ауторка бестселера „Сексуални живот Катрин М.”, Пеги Састр, новинарка и књижевница, психоаналитичарка Сара Шиш и уредница конзервативног магазина „Косер” Елизабет Леви.

„Оно што је почело као ослобађање жена да проговоре претворило се у супротност. Тјерамо људе да говоре ’коректно’, а жене које одбијају да се повинују сматрају се саучесницима и издајицама”, наводе потписнице, уз аргумент да цијела хајка умјесто да помогне женама заправо помаже непријатељима сексуалне слободе – вјерским екстремистима и најгорој врсти реакционара.

Писмо је очекивано изазвало и подршку и критике. Глумица Ејша Арџенто која је оптужила Вајнстина за силовање, прокоментарисала је на „Твитеру” да потписнице писма показују свијету како су се саживјеле са мизогинијом и изгубиле сваки осјећај.

Францускиње у писму наводе да су довољно проницљиве да не помијешају покушај „мувања” са сексуалним нападом. Аустралијска фемиисткиња Ванеса Бадам у „Гардијану” им одговара  – „и ја такође”.

„И ја и све друге жене које су откриле ожиљке срама јасно видимо ту разлику и зато смо љуте, а не зато што смо пуританке. И оне које немају Оскаре ни прилику да објаве писмо у ’Монду’ виде разлику: конобарице, продавачице, научнице којима су се набацивали и рекле су не, али су игнорисане”, пише ова аустралијаска књижевница.

У Француској су се нашле једне против других даме старије генерације које сматрају да кампања угрожава сексуалне слободе стечене шездесетих година и младе активисткиње које вјерују да је битка против сексуалног узнемиравања последња фаза борбе за женска права. Група француских феминисткиња оптужила је Катрин Денев и остале да покушавају да заташкају откривене скандале и да показују презир према жртвама сексуалног насиља.

Указује се такође на разлике у менталитету. Док у англосаксонском свијету жене јавним иступањем показују солидарност, у Француској постоји страх да ће бити проглашене за издајнице. Шефица француске националне филмске компаније Изабел Ђордано каже за „Атлантик” да Францускиње немају потребу да тужакају шефа на интернету и да би прије отишле у полицију. Италијанска глумица која је јавно оптужила Вајнстина за силовање постала је хероина у Америци, док су је у Италији исмијавали и жене и мушкарци.

Потписнице тврде да је покрет довео до тога да се недужни људи сврставају у исту категорију са сексуалним преступницима, без шансе да се одбране. Указују да су неки мушкарци експресно кажњени и изгубили посао „иако је једини њихов гријех то што су додирнули нечије кољено, покушали да украду пољубац или говорили о интимним стварима на пословној вечери”. Ово се очигледно односи на све дужи списак мушкарца који су суспендовани или натјерани на оставку после оптужби за сексуалне преступе, али углавном у САД.

Француска је позната по култури ћутања, јер и званичници и медији затварају очи пред предаторским понашањем, пише „Њујорк тајмс”. Отрежњење је представљао случај политичара Доминика Строс-Кана, у то вријеме шефа ММФ-а који је 2011. у њујоршком хотелу напаствовао собарицу. Када је у Француску стигао „цунами Вајнстин”, почела је расправа о предлогу законских измјена како би се казнили мушкарци за агресивно понашање према женама у јавности.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *