Капа ди тути капи

Прави наш „бренд“ је, без сумње, капа. Било каква и било која…важно је само да нам главу покрива, и да под њу може стати још штошта осим главе, која није ни битна за основну функцију наше капе. Јер, још се није изњедрила будалаштина и глупост која нама под капу не може стати. Под капу су […]

недеља, јул 4, 2010 / 13:16

Прави наш „бренд“ је, без сумње, капа.

Било каква и било која…важно је само да нам главу покрива, и да под њу може стати још штошта осим главе, која није ни битна за основну функцију наше капе.

Јер, још се није изњедрила будалаштина и глупост која нама под капу не може стати.

Под капу су нам стале све реформе од којих су из Српске искапиле и исхлапиле војска, правосуђе, царина, фискални суверенитет и ко би га сада набројао све оно што су наши „Капи ди тути капи“ укапали у милу им БеХа…

Тако смо, поред сердара и војвода, постали и капетани које сваки бјелосвјетски Циго редовно зајебе.

Без обзира што смо баш ми, наводно, измислили пословицу која каже да „коме свијет кроји капу, онај иде без капе“…

Но, мислим да се свијет намјерно није лаћао наше капе, будући да је  сконтао шта нам све може увалити , а да то под нашу капу стане без проблема.

Тако се за наше уши и даље труби о Јевропској унији, а под капу нам се лагерују изјаве Анђелије Меркел, која вели да тамо мјеста има још само за „лијепу њихову“.

Под нашу капу „море комотно“ и свака унутрашња прича о капиталу и докапитализацијама, о концесијама и тендерима, о камионима и авионима, о аутопутевима и аеродромима…и све остало од чега нам је свима „пуна капа“- некима  само до пола пуна, а некима више од пола празна…

Зато и није случајно да нам је најомиљенија капа шајкача, јер нам је оваквих ствари капа пуна као брод, то јест шајка.

Све ми то капирамо, али је ипак најважније да се намакне за данашњи капучино, уз којег ћемо распредати приче о томе како овдје ништа не ваља, и како због тога једва чекамо безвизни режим, па да у бијеломе свијету коначно накривимо капу.

А тамо нас жељно ишчекују, баш као ћелав капу.

Да нешто сами преокренемо, не пада нам на памет, јер смо довољно учени те знамо да се прдеж не може ухватити капом.

И да није свака капа за свачије, већ страначки подобне главе.

А безвизног режима ћемо се начекати. Све док свијет не одлучи да нам скине капу.

Не своју, из поштовања, него нама ову нашу, како би установио да ли испод свега што смо тамо наталожили још посједујемо и главе, које се (под)ударају са биометријским пасошима.

А до тада, све извјеснија алтернатива нам је  Капали Чаршија.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *