Као нов: Најстарији српски филм спреман за пројекције

Дигитална копија филма „Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа“ рестаурирана је за стогодишњицу премијере најстаријег српског, а и балканског играног филма, снимљеног 1911. године. Рестаурација српског првенца Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа редитеља Чиче Илије Станојевића, рађена је годину и по дана и биће приказана 30. новембра у Музеју Југословенске кинотеке. „Пре тачно 100 […]

понедељак, новембар 28, 2011 / 07:44

Дигитална копија филма „Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа“ рестаурирана је за стогодишњицу премијере најстаријег српског, а и балканског играног филма, снимљеног 1911. године.

Рестаурација српског првенца Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа редитеља Чиче Илије Станојевића, рађена је годину и по дана и биће приказана 30. новембра у Музеју Југословенске кинотеке.

„Пре тачно 100 година по новом календару, дана 30. новембра, у Гранд биоскопу хотела ‘Париз’, на Теразијама, продуцент Светозар Боторић имао је премијеру првог српског играног филма, истакао је у интервјуу Танјугу управник Архива Југословенске кинотеке Александар Ердељановић.

Редитељ и сценариста пионирског подухвата српске кинематографије био је славни српски глумац и боем Чича Илија Станојевић, а у главној улози вожда Карађорђа био је један од најпознатијих српских глумаца крајем 19. и почетком 20. века, Милорад Петровић, уз велики ансамбл Народног позоришта и помоћ војске и статиста.

Ердељановић је рекао да је у протеклих нешто више од годину и по дана тим стручњака из Одељења дигиталне рестаурације Архива Југословенске кинотеке радио на пројекту дигиталне рестаурације овог раритетног остварења.

„Циљ је био да се постојећа копија филма, која је била доста оштећена, пре свега због вишедеценијског чувања у лошим условима и која је нарочито страдала од влаге, максимално среди путем дигиталне рестаурације, на дигиталном скенеру, а затим путем рада на радним станицама", објаснио је Ердељановић.

У том процесу шеф пројекта био је је Дубравко Бадалић, а уз њега су радили Стеван Станић, Лазар Лисинац, Маша Бадалић и Бојан Перковић, док је Ердељановић све контролисао и био координатор, с обзиром на то да је радио и на монтирању „Карађорђа" и на мутацијама на верзији филма која је стигла у Србију 2004. године.

„Пре месец дана дигитална рестаурација је завршена, а затим смо извели нови подухват у жељи да филм што више личи на оне из периода у коме је настао.

У „Синхро-филм" лабораторији у Бечу ископирали смо филм тако да је урађен процес тинтирања, односно виражирања и добијена боја која личи на боје из периода када је филм настао, слична је духу времена", рекао је Ердељановић који се управо вратио из Беча.

Управник је додао да је „Синхро-филм" једна од ријетких лабораторија у свијету која још увијек зна како су се у периоду „немих" остварења бојили филмови, како су се радиле сцене у различитим тоналитетима и нијансама.

Поводом великог јубилеја српске кинематографије, управник Архива кинотеке подсјетио је да је након премијере овај филм приказиван и у наредним годинама прије Првог свјетског рата.

За вријеме рата продуцент Боторић одведен је у логор са многим другим патриотама и тамо је и страдао.

Према за сада познатим подацима, у Србији је постојала једна копија „Карађорђа" и после рата. Приказивана је са великим успијехом за Божићне празнике 1925. године. Последњи траг у штампи је да је 1928. резервни капетан Живорад Павловић приказивао Карађорђа и још неке наше старе филмове исељеницима у Америци.

„Након тога филму се губи сваки траг. Југословенска кинотека је од свог оснивања тражила „Карађорђа", нажалост безуспешно, све до 2003. када сам имао среће да на стручном скупу у Будимпешти упознам управника аустријског Филмског архива, Николауса Вострија и сазнам да они имају неке старе српске филмове", рекао је Ердељановић.

Међу њима је, на сву срећу, био и „Карађорђе", као и филм „Улрих Цељски и Владислав Хуњади", који је чак снимљен прије „Карађорђа", али је приказан после, па се због тога, по архивистичким правилима, води као други српски играни филм, објаснио је управник.

Кинотека је у протеклих осам година рестаурирала све филмове пронађене у бечком архиву, гдје су стигли као заоставштина власника биоскопа са сједиштем у Осијеку Игнаца Рајнталера. Међу њима су и неки значајни документарни филмови, укупно око 20 наслова.

Чињеница да су у Београду још 1911. године снимани дугометражни играни филмови смијешта Србију међу земље које су у Европи релативно рано почеле да се баве филмом, оцијенио је Ердељановић.

Овај не само први српски, него и први балкански играни филм, доказује да је у Србији било интересовања да се праве, прије свега, српски народни филмови, какав је био циљ Светозара Боторића.

Рат је уништио све илузије српске кинематографије, која се дуго и тешко опорављала. Први следећи филмови су настали тек негде 1919, 1920. године, подсјетио је Ердељановић. 



0 КОМЕНТАРА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *