Како у Шведској прогоне "негаторе сребреничког геноцида”

Иако је у шведској јавности, а потом и у федералним медијима ово била тема која је привлачила пажњу, у српским медијима није било ни приближно простора поводом најновијег лова на вјештице. Шведски таблоид Експресен (Expressen) покренуо је ”истраживачку” акцију лова на такозване ”негаторе геноцида” у Сребреници. На удару инквизиторског копља нашли су се следећи људи: […]

среда, мај 14, 2014 / 11:09

Иако је у шведској јавности, а потом и у федералним медијима ово била тема која је привлачила пажњу, у српским медијима није било ни приближно простора поводом најновијег лова на вјештице.

Шведски таблоид Експресен (Expressen) покренуо је ”истраживачку” акцију лова на такозване ”негаторе геноцида” у Сребреници. На удару инквизиторског копља нашли су се следећи људи: два Србина, први, водитељ Јован Радомир и други, кошаркашки тренер Горан Попов. Затим је нападнут један Швеђанин, политичар социјалдемократа Кристер Крунлид и на крају интернационална ораганизација ЈПВ (Justitia Pax Veritas) и њен предсједник Драго Дрангел.

Предмет Екпресовог ”истраживања” били Фејсбук прилози из 2011 године, који, уз обавезно извлачење из контекста, треба да свједоче како су горе поменути ”порицали геноцид” у Сребреници. Те 2011. године Фејсбук група "Истина за све" подржала је Шведску ТВ која је приказала норвешки докумнетрани филм Жртвовани град и због тога наишла на страшни политички притисак покренут прво од бх муслимана у Шведској, а касније уз лобирање, стигла је и осуда/директива из Хашког трибунала, да је масакр у Сребреници ”доказан геноцид” и да је приказивање норвешког докумнтарца непримјерено ”порицање геноцида”.

Као што је познато свјетска јавност је по том питању подијељена. Тек повремено, неки медији у Шведској ”дозволе ту дрскост” да се Сребреницом на јавној дебатној сцени баве историчари и ускостручни аналитичари проблематике геноцида и ратних сукоба.

Тако да само два чланка људи од струке, први, О ”достојним” и ”недостојним” жртвама”, професора Ленарта Палма и други, БиХ и девалвација појма геноцида, професора Шела Магнусона уз неколико дебата ЈПВ на једној страни (које се и не баве директно овом темом), засјениле су ипак на десетине пропагандних текстова разних интересних група од који намећу имератив: ”Геноцид” у Сребреници је аксиом.

Међутим професори Палм и Магнусон сматрају да догађајима и Сребреници приличи термин масакр а никако геноцид. Девелвација појма геноцид, према Магнусону, се управо дешава у случају Сребреница и са научне стране гледано, то је недопустиво.

Напад на такве профиле као што су професори Магнусин и Палме је опасан и јасан предзнак да долазе тешки дани за све мислеће људе и да застрашивања на тај начин могу узети маха тако да обичан човјек, још ако је српског порекла или се као стручњак бави ратом у бившој Југославији, неће ни моћи ни смети да изнесе чињенице а камо ли покрене јавну дебату о том питању.

Коме је потребно да рат у бившој Југославији преиначи из грађанског у „агресорски“, у којем су агресори, наравно, Срби? Зашто један дио босанских муслимана у Шведској, под дирегентском палицом либерла Јасенка Селимовића жели да цијели граћански рат, у коме су учествовале три стране (босански муслимани, Хрвати и Срби) сведе на сребренички масакр („геноцид“)? Ови одговори захтјевају отворену дебату. Али баш ту наилазимо на скоро несавладиве препреке.

Проблематична је забрана свих дискусија на ту тему. Свако друго мишљење које долази од стране људи од струке и независних аналитичара, посебно оних које доводе у питање „објективни“ Хашки трибунал као „поуздан извор“, унапријед се дискредитује, лијепи се етикета „негирања геноцида“.

Негативни стереотипи о Србима, о њиховој култури и традицији, постали су дио система вриједности свјетске па и шведске ”елите”. Иза овог медијског мрака у (вријеме је да се стави под наводнике)"демократској" Шведсакој, изгледа да стоје велики интереси Малих људи. Сребреница је насилно постала ”фобија” већег дијела шведског друштва. О Сребреници се не смије мислити, говорити, питати, мимо оног што дозволи ”велики Брат и његова секретарица”.

Рат у бившој Југославији не смије да послужи ником за подмиривање личних мизерних дневно-политичких потреба. Све невине жртве рата у бившој Југславији, на тај начин су омаловажене, што је недопустиво.

Да ли ће се у 21. вијеку у демократској Шведској морати ризиковати посао, миран приватни живот да би се бранила нпр. једна поуздана историјска чињеница? То је питање је на које грађани Шведске треба да поставе себи.

Ако се на Северу Европе, у Шведској, ућуткају људи од струке као професори Магнусон и Палм и слободно мислећи људи и непрофитне организације као ЈПВ који заједно, без страха, хоће да виде и другу страну медаље југословенског рата, онда је Шведска у великој кризи, а сви његови грађани у великој опасности.



Оставите одговор