Како се воли отаџбина: Декаденција патриотизма и родољубља

Опростите ми што наслов подсећа на наставну јединицу, нечим сам морао скренути пажњу на своје писаније у овом етру. Пише: Немања М. Јовановић Заправо, тема је помало демоде, јер смо данас „кул“ када о томе не причамо, а тек „убакул“ (уба потиче од über – кореспондира са латинским super, прим. аут.) ако бисмо је, пак, […]

недеља, децембар 9, 2012 / 07:31

Опростите ми што наслов подсећа на наставну јединицу, нечим сам морао скренути пажњу на своје писаније у овом етру.

Пише: Немања М. Јовановић

Заправо, тема је помало демоде, јер смо данас „кул“ када о томе не причамо, а тек „убакул“ (уба потиче од über – кореспондира са латинским super, прим. аут.) ако бисмо је, пак, употребили у контексту спрдачине. У том погледу ја разумем дејство Павловљевог огледа у пракси, јер се захваљујући оним „антиратним медијима“ оваква тема и ставила у оквире нечег трулог, при чему се не сме изоставити ни помен подршке таквом остварњу од стране васколиких „бранитеља“ српства. Иако ћу покушавати да се одаљим од дневне политике, на крају ће сва питања морати да оду на адресу институција, код вождова и гласноговорника овог народа.

Наиме, још у наслову су се издвојила два недефинисана ентитета: патриотизам и родољубље. Неминовност у овој „вучјој домовини“ јесте и непознавање разлика између појмова какви су патриотизам или родољубље, национализам, шовинизам, па чак и фашизам и нацизам. Сврставају се подједнако и неодговорно, јер је тако лакше, у истом су кошу – оном четничком, усташком, којем све не (иако и код ових категорија често стоји знак једнакости).

Пођимо од патриотизма као осећања припадности отаџбини, домовини, држави живљења или рођења, а данас се може рећи и систему, јер нам је то социо-политички плуралиа тантум дозволио, уз све данашње аспекте друштвеног живота у Срба и није одржив, већ континуирано пропада. А како и не би? Будући да је мало тога остало чиме бисмо се као људи могли поносити оним што је Србија данас – земља на путу недостојном сувереног својственика, понижена, захваљујући делатности најмоћнијих медијских кућа у свету – имиџа агресивног субјекта на Балкану, а притом влада и очајна економска ситуација. Услед таквог стања ствари, не можемо приговарати ономе што је посао других инстанци.

Али зато се на патриотизам често надовезује родољубље. Добро, не срећемо га често, није му корен латински, али знамо шта значи, зар не?

Два културна обрасца

Неретко се родољубље сматра синонимом за патриотизам, али неминовност је да у културној историји постоје два концепта односа према припадности и пореклу, бар када је Европа у питању. На узорку две водеће европске културне силе се таква тврдња и може темељити – на примеру Француске и Немачке, као два посве различита, али и повезана ентитета. Узимајући у обзир све аспекте историјског развоја ова два обрасца, увиђа се разлика у појмовима припадности.

Први, француски се ослањао на систем – дакле, на тло и на монархију, која је сву своју моћ „подгревала“ колонијалним поседима, те се схватање порекла неминовно сводила на припадност систему као таквом. У Француској су поникла и савремена схватања равноправности и демократије, уграђена у светски поредак. Са друге стране је немачки културни образац – из његовог наслеђа је поникао појам тзв. „културне нације“ (нем. Kulturnation), где култура узима дистинктивни примат када је народна или национална припадност у питању. Мора се направити отклон од теорије „крви и тла“ (Blut und Boden), идеје због које смо у двадесетом веку упознали најгора разарања, стога се целокупна прича о припадности и пореклу мора свести на ниво културне историје и културно-образовног развоја.

Какве би то везе могло да има са нашим проблемом? Родољубље се заправо може (или боље рећи – мора) сматрати односом индивидуе према заједници, онај усредсређен на добро, као идеја, као потреба, или као идеологија. Демонизован је и у контексту је деструктивних снага, тлачитеља, јер је увршћен у политичко-теоретску номенклатуру свакодневних информативних медијума. Иако је родољубље у Срба настало и пре оног бурног периода српске романтике, цветало као кодекс понашања и било је ствар васпитања, данас се готово сматра тековином примитивизма. А зашто?

„Нема се пара“

Родољубље се у нас остварује на бази традиције и фолклора, на миту који лелуја у празно, као бела застава на ветру, јер ничим више није подупрт. Срби су раздељени, немају дефинисано „тло“, немају државни, а још мање културолошки систем који их чини сложним и кохезивним корпусом, те се родољубље јавља код извесних социјалних група, које њиме млате као својим навијачким заставама, као палицама на демонстрацијама итд. Да би се уклониле „барикаде“, морају се уклонити необразовање и неписменост, мора се стварати, мимо свих недаћа и поврх свега – мора се повезивати. Упућени једни на друге можемо подићи глас и тиме пробудити вољу код људи.

На пример у Републици Србији издвајање за културу износи 0,62% укупног буџета и то деморализује ствараоце, уметнике, институције. Култура није привредна грана, стога се у једној материјалистичкој држави и не издваја више. Највећи „капитал“ за основну област цивилизоване заједнице јесте воља.

Историја нас је научила да опстајемо, али не и да постојимо

Једна држава се темељи на народу, народ на култури, култура на свевременом континууму – на стварању. Ту се родило и родољубље и његово постојање је одраз културног живота. Чињеницу да као заједница немамо циљ, да немамо ни план, не можемо побити. Зато се мора делати, уз помоћ државе или без ње, постојање Срба је питање сваког поједница. Историја нас је научила да опстајемо, али не и да постојимо. Родољубље није мржња и није деструкција. Од таквог приступа се ваља клонити. Што пре схватимо величину и снагу нашег постојања заснованог на прошлости, то ћемо пре почети да градимо стуб за будућност. Никада се нисмо уздизали на антиподима, што је пракса појединих облика на Балкану, већ смо посве били јединствени. Свету смо доста тога пружили и од свих смо добили мање понижења, но што смо га сами себи приуштили. Шта ће нам након свега остати?

„[…] Елем, српски народ има морална својства која надмашују морална својства многих других народа. Иако мање посвећен, могао је, дакле, да претендује на неко достојанствено место. Нажалост, рђавим схватањем положаја своје земље, а то погрешно схватање изазива њена охола и неповерљива уображеност, владајућуа класа радни на обарању тих моралних врлина српског народа, дајући му лош пример

(Арчибалд Рајс)



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *