Како сам срео Нила Амстронга

Давне 1969. Године је рахметли дидо мога друга из основне школе, Самира М. изјавио :“Aма не би то драги бог дозволио, да се људи шећу по његовом мјесецу”. Пише Зоран Дујаковић Често чута изјава и тада и сада. Код разних конфесија. А браћа, колче ли колче. Све без гиометра. И продају. Парцеле и сертификате. 25 […]

недеља, децембар 25, 2011 / 08:14

Давне 1969. Године је рахметли дидо мога друга из основне школе, Самира М. изјавио :“Aма не би то драги бог дозволио, да се људи шећу по његовом мјесецу”.

Пише Зоран Дујаковић

Често чута изјава и тада и сада. Код разних конфесија. А браћа, колче ли колче. Све без гиометра. И продају. Парцеле и сертификате. 25 $ комад. Није скупо па тко жели да посјети имање нитко му не брани, барем за сада. Мало ствари је ушло у свакодневне изразе као наш драги сусјед, господин Мјесец. Најљепше љубавне приче су везане за њега. Добро, и вукодлаци су ту. Мада и ту има неке романтике. Оно, врат пољубац, вечера и тако то. Код нас је чак и Мујо ушао у пјесму. Кује коња као велики. Странцима је мало теже објаснити да он то у ствари ради на мјесечини и да је то умјетничка слобода. Можда и неће да разумију, што је најлогичније. Треба бити практичан јер ако мораш радити два посла дневно и размишљати о трећем нема се баш времена за тај физички посао на мјесецу. А тко је горе и био на крају крајева и је ли. Кога питати? Шекспировско питање “Бити ил не бити…”.

Мало људи има да не зна тко је Кристифор Колумбо. Мало људи зна зашто се домородци у Америци зову индијанци а не некако друго. Првобитна мисао првих истраживача је била да су открили нови пут ѕа Индију и сходно (читај логично) томе су домородце који су их љубазно дочекали назвали Индијанци . Када се након неког времена доказало да има још посла у том смјеру и да треба да се открије још које парче земље (и колонијализује) већ је било касно. “Ви сте одсада па док год постојите (или вас не истријебимо) Индијанци и Бог да вас весели”. Остало је историја, мање више креирана. На крају крајева историју пишу побједници а популарише је Холивуд. Сада то ради и Анђелина Џоли. Било би фино Кристојла приупитати шта је ту мање више истина али… “неће моћи Пантићу”.

Једна од најпознатијих реченица у историји је, поред познате “Ипак се окреће”, требала да буде (отприлике, мада је то урбана легенда) :“Шта бих сада дао за једну Кока колу“. Или тако нешто. Углавном да се у контексту те прве реченице спомене познато освјежавајуће пиће (код нас познато као Јетрождер) уз кога је одрасло пола свијета. Друга половина умире од глади и сваки дан у свијету умре око 40 000 дјеце због неухрањености. Наводна цијена спомињања овог пиће је била округлих (тадашљих) 1 000 000 $. Срећом за прву реченицу се (наводно) побринуо познати аутор научнофантастичних бестселера Артур Кларк.

Доста пута нам се у животу догоди да нам нека информација уђе на једно ухо а изађе на друго, као кад погледамо на сат и након пар секунди немамо појма колико је сати. Видимо некога познатога али не одреагујемо на вријеме и слично. Увијек сам се смијао геговима познатог хумористе Чарли Чаплика кад у одређеним моментима има нагла заустављања, окретања и слично. Али кад сам први пут видио један мали неугледни плакат формата А4 једноставно сам прошао крај њега, сишао на приземље, отшетао збуњено једно 15 метара и окренуо се за 180 степени. Још ми информација није дошла до неких дијелова мозга. Ваљда се у тим дијеловима ствара невјерица или тако нешто. А онда трк назад.

Још мало математике у глави уз обавезну калкулацију ДА или НЕ. Ако је НЕ онда је ОК. Ако је ДА онда… стварно шта онда? Јој, само да буде ДА (није љубавна стријепња или тако нешто). Добро треба мало и уживати. Кажу коцкари да је уствари сав чар коцкања у том моменту кад се све ломи. Добити или не добити. Губитник или побједник. Онај момент кад дах стаје а уста се суше. Лептири величине птеродактила ударају по стомаку. Пролазим поред плаката пар корака и лагано се, као “Тачно у подне” ,окрећем налијево круг. Фиксирање. И… ДА. Дана тог и тог у обилазак кампа долази господин ОН са својим пријатељима и сарадницима. Господин ОН. Господин Нил Армстронг. Први човјек који је ходао по Мјесецу.

Шта сада? Српски начин приласка проблему, прво архивирати плакат да га неко прије вас не архивира. То би значило, прво се лагано окренути лијево, онда десно. Аха, нема никога. И плакат је већ пажљиво наролан да се не гужва и стављен у џеп. Фаза 1 готова. Фаза 2, 10 секунди само. А не, није љубавни жар у питању. Толико треба за фотографисање и један аутограм. И сви сретни. Како то организовати? Па некако, ваљда. О томе ћемо мислити мало касније. Касније сам видио на плакату да су најавњени као гости са Нилом Армстронгом и Џејн Сернан (задњи човјек који је ходао а и возио по мјесецу,командир посаде Аполо 17, е то је возач а не Адо таксиста) и мени можда најдражи лик, Џим Ловел, командир (баксузног) Апола 13 који је имао несрећу на путу ка мјесецу и срећу да се врати жив. Такође је најављен и као гост познати новинар Дејвид Хартман.

Психолози кажу да ћете најлакше препознати лажова по томе што за неки догађај (или особу) неће рећи да зна, али да му је то „нешто познато”. Ја ни у лудилу нисам знао о коме је ријеч али кад сам мало консултовао интернет онда сам видио да ми је ипак „нешто познат”. Првобитно глумац који је глумио у неколико серија и другоразредних филмова. Још познат код наших бакица. Узор за Траволту из првих дана каријере. Барем сто се тиче фризуре. Касније је промијенио занат. Један од најпознатијих новинара у америчкој историји. Преко једне деценије је водио познати јутарњи програм „Добро јутро Америко“. Радио је интервјуе са неколико хиљада гостију, рачунајући највеће спортске и музиче звијезде, звјездице и звјездуљке. Са свим астронаутима, предсједницима, познатим и непознатим особама у том периоду. Сакривени постер у ормарима код многих новинара, предмет обожавања Седме силе. Лафчина у букваном смислу и то на квадрат.

Организација састанка. Када сам неке од познаника који овдје раде замолио да ми помогну добио сам карактеристичан одговор. Ама нема проблема, бро. И обавезно грљење и тако то. Да не дуљим, на крају ништа. Не могу рећи да сам био разочаран јер сам то некако у души и очекивао. У се и у своје кљусе. А то је резервни план Ц. Све остале варијанте су биле испред. Обезбиједити повољно радно вријеме за себе тако да сам слободан у том периоду. Сто боље мјесто за сједење. Обавезна оптика (дигитална камера). Случајно присутно хемијска оловка и фломастер + А4 формат папира. Мало безобразлука и пуно среће. Оног првог има на претек али ово друго…

Након силних преговора са којекаквим ликовима који ми реално могу помоћи видио сам да од тога нема ништа. Ок, варијанта Ц наступа. Ускладити термине активности. Кад сам рекао једном од колега (амер) са којим радим за шта ми треба једна мања пауза, погледао ме је оно амерички збуњено и рекао „ Ма знам, то је Нил Арстронг али он је треш“. A? О земљо, отвори се. Добро, није он мислио да је Арстронг смеће већ је мислио да је он превазиђен и да више није ИН, односно да више није у моди. Да је неки репер или неко слично чудо и накарада, е то је онда друга прича. Не можеш се окренути од радозналаца. Али овако…

15 минута пред почетак предавања сала је била празна. Само су били присутне особе које су биле задужена за организацију, подјелу промотивног материјала. На моје олакшање убрзо су почели да долазе и остали заинтересовани. Мене је једноставно био страх да се предавање не откаже због малог броја заинтересованих. Чисто егоистичко размишљање, ништа више.

Дефиниција панике, моменат кад особа не може рационално да се понаша а манифестује се преко дисања које може бити убрзано или успорено. Рад срца је неуједначен. Понашање нерационално. Знојење и тако то. Туп бол у глави. Укратко… Опис мене кад је одједном испред мене стао ОН у разговору са неком госпојом која је имала лице као да је ОН мува па је смара. Невјерица, паника. Код нас десни помоћник савјетника предсједника мјесне (или ти га месне) заједнице има обезбјеђење које се брине о интегритету личности дотичне персоне.

Нил Арстронг је дошетао из легенде. Лагано. Стао. Причао. Руковао се. И то све љубазно. Као у добром цртићу, прво сам (ј)опет протрљао очи и погледао његов беџ. Јесте. ОН је. Легенда. Након тога су и остала господа у бијелом (службене мајице спонзора путовања) почела да долазе и сједају за сто на бини. Мук. Једноставно нико не дише. Ови који су дошли знају што су дошли. Једном у животу се могу срести ови људи и то сви заједно (сто би наши рекли на гомили). А и реално гледајући сваки од њих је ушао у осму или девету деценију живота. Вријеме је за пут у неке друге димензије. Једина Божија правда. А до тада…

Церемонија је била кратка, подјела сувенира и слично. С обзиром да знам колика је цијена поклона које су добили (стара бусола из времена колонијализма Велике Британије) и да износи око 25 $ пријатно ме је изненадило кад су стари момци устали и стварно одушевљено окупљенима показали поклоне. Нема кревељења и слично. Након тога је Дејвид Хартман почео са уводим излагањем о америчком програму освајања свемира. Онда је почео да даје ријеч појединим актерима на бини да појасне неке детаље. Све мање више познато из историје. Тада сам већ мало реалније почео да их гледам. Стари момци су, па рецимо стари. Можда ће бити смијешно али у том моменту сам их могао замислити и да сједе испред неке продавнице и пију пиво из флаше. Уз политику и сличне домаће спортске активности. Обични, природни. Који је то само био сплет околности да они постану то што јесу. Као и свако од нас, на крају крајева. Свако њихово излагање је било пропраћено са овацијама и пљеском. Нормално, највише одушевљења је изазвало излагање господина Треша (пардон Нила Армстронга).

Интересанто је да је мало било младих људи и да је била присутна мање више средња генерација и они мало старији. Ја сам средња, само да се зна. Након завршетка излагања пружена је прилика за одговор на питања заинтересованих и након тога је одвојено вријеме да се сву присутни могу сликати са астроанутима. То је било поприлично добро реализовано али… Опет оно људско. Све је то групно сликање (за ста бих раније дао, сто би рекли Македонци, кило крви) али ваљала би која лична фотографија. Мало Балкана и ината у мени и џаба ти. Онда сам мудро сачекао да се сви изредају (мада сам направио неколико заједничких фотографија са другим групама) и кад је све било поприлично мирно покушао. Док сам радио неке послове који нису били стандардни као што је деминирање, ексхумација, висински радови и Бог зна шта не, не сјећам се тог осјећаја. Толика трема. Руке су ми се тресле, мој енглески на нивоу „Tарзан, Џејн и Чита” је одједном пропао за два нивоа.

Криза. Како прићи. И онда само храбро. Одмах у главу. ОН. Може заједничко сликање? О, да. Одакле сте млади господине (то сам ја). Из Босне и Херцеговине. А гдје вам је то, да није у Азији? Не (збуњено), Европа. Сусједи од Србије и Хрватске. А? Ok, бивша Југославија. А, тамо сам био кад смо се вратили (са Мјесеца). Примио нас онај ваш предсједник Тито. Дао нам је неки велики орден, још га чувам код куће (Орден Југославенске звијезде са лентом). Фин неки народ. Била је и нека парада, било нам фино. Толико о овим новим државицама. И онда стидљиво:“ може један аутограм”? А не, не дајем више аутограме задњих 10 година. Видио сам да неки људи то искориштавају и моје аутограме продају на црном тржишту за 1000 $ (и тако ми Нил Арстронг удари по кућном буџету). Али ми је тад дао неколико својих луксузних постера на којима има отштампан његов потпис. С обзиром да није било интересената за разговор са њим ја сам то и даље користио за „дружење”. Нормална конверзација, типа чиме се бавим како ми је породица и тако то.

Онда сам га замолио да ми дадне још промотивног материјала за мог оца (који је умро прије 10 година) а који је његов велики фан и тако то. Тада су дошла и остала господа па сам се и са њима сликао али они су ми сви дали своје аутограме па сам стварно био сретан као мало дијете. Међутим, по програму су остајали још 4 дана (што ја нисам знао до тада) тако да смо се и након тога сретали и мало причали. Треба разумјети да су они особе који су максимално експонирани у приватном животу, да имају мало приватности и слично. Замољено је да се не фотографише за вријеме оброка те да им се не досађује без потребе. Да, ручали су у заједничком ресторану са свим осталим особљем. Није било одвојених просторија и столова. Печења волова и слично. Чекали су уредно на траци да добију своју храну и тако то. И нормално онда слиједи оно Шекспировско питање „питати или не питати, питање је сад”. Једном за вечером сам господина Нила Армстронга питао, упола у шали: „јесте ли стварно били на Мјесецу “? Погледао ме је, највероватније навикнут на то питање у ово вријеме Теорија завјера и кратко и одјечно рекао: „ja” (готов цитат).

Нек се љути тко год хоће, ја сам морао. Добро, све је то била шала… Нила Арстронга иначе бије глас да је помало намћор. Мало се зна о његовом приватном животу. Доста новца је уложио у неке приватне фондације за техничка истраживања. Кад се повукао из астронаутских вода радио је као предавач на универзитету, савјетник у НАСА и слично. У задњих 10 година је потписао само неколико аутограма, између осталих и тадашњем предсједнику Америке кад је био код њега на ручку. Само њему. У медијима се могло наћи да је постао члан неке секте и слично. Што се тиче друге господе они су доста опуштенији и били су приступачнији за разговоре. Кад год би се срели ја бих (као случајно) извадио свој апарат и замолио за фотографисање. Они би то од срца одрадили али би се прије тога мало “поправили”, скинули цвикере, качкете и тако то.

Једном са налетио на Ловела кад сам био са својим псом који се зове Бејнџер (сви га зову мр. Крејзи, Живчо, Носоња и слично) и Ловел ме је замолио да га мало помази. Раније ми је причао да код куће има 4 пса и да су му драги. Такође ми је рекао да сад држи некакав ресторан гдје му ради цијела породица а да му је тамо син главни КУВАР (слушајте драга господно и биѕбисмени, није грешка ) и да је сретан у том послу. Међутим мој Носоња баш није имао респекта према тој величини па је скочио на њега да га мало боље оњуши и то је резултирало са неколико предивних фотографија. Са Цернаном сам био у контакту више пута, стара Тексашка школа. Природни господин. Кад хода видиш да је момчина. Образован, интелигентан и скроман. Такође носилац највећих одликовања САД и осталог свијета.

Нажалост и њему је непознаница и шта је Босна и гдје је. Ништа изван бивше Југе. Било ми је симпатично кад сам их видио у панцирима. Тада сам (опет био досадан) замолио Нила Армстронга да се сликамо и у тој варијанти. Опет је пристао мада је његово лично обезбјеђење (само тада присутно) нешто отресало главом. Ма шта ме брига, 6:0 за мене.

Кад будем стварно старији, барем ћу моћи да причам унуцима како сам се дружио са тим величинама. Враћање на почетак приче, постоје двије особе за које сви мање више образовани знају. Један је Кристифор Колумбо а други је Нила Армстронг. И она реченица у којој није била споменута Кока Кола је била : “Мали корак за МЕНЕ а велики за човјечанство”. Касније је преведена као :“ Мали корак за човјека а велики за човјечанство”. Легендо за живота, свака срећа. А да, у разговору са Ловелом сам га питао да ли би дошао у Бања Луку на што ми је рекао :“па нико ме још није звао (шта год и гдје год да је то)”.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *