Како је ослобођен Насер: Извртање исказа и чињеница

Након што је пре нешто више од девет година у Хашком трибуналу правоснажно ослобођен оптужби за злочине над Србима[1], муслимански ратни командант у Сребреници Насер Орић недавно је ослобођен оптужби за злочине над Србима и у сарајевском “малом Хагу”[2], истина не правоснажно.

среда, октобар 25, 2017 / 10:56

Пише Слободан Дурмановић (НСПМ)

Али, како је текао цео истражни поступак и како је донесена првостепена пресуда, Орић се може надати да ће ореол “ратног хероја” – којим су га његови бројни сународници окитили – међу њима остати неокрњен.

“Правда је победила” – тим речима је сам Орић дочекао изрицање провостепене ослобађајуће пресуде, уз аплауз неколико десетина чланова удружења “Мајке Сребренице”, других њима сродних бошњачких удружења и, наравно, многе бошњачке политичаре међу којима се посебно истакао Бакир Изебтеговић својом оценом да је  “очито је да (…. нема доказа да су оптужени припадници Армије РБиХ починили злочине који им се стављају на терет”[3]. И за трочлано судско веће (председавајући Шабан Максумић и чланови Станиша Глухајић и Весна Јесенковић) правда је победила у овом “правном” случају, мада они нису аплаудирали. Али, донели су закључке који су изазвали самоуверено аплаудирање поклоника оглашавања “невиности” Орића и његовог саборца Сабахудина Мухића, који су у поступку у Суду БиХ били оптужени за убиство три заробљена припадника Војске РС 1992. године на подручју Сребренице и Братунца.

Детаљног, писаног образложења ослобађајуће пресуде још нема, али према ономе што је током изрицања пресуде саопштио судија Максумић, трочлано веће је сву одговорност за ослобађање Орића и Мухића свалило на поступајућег тужиоца Тужилаштва БиХ Мирослава Јањића. Иако се тај тужилац трудио да, на бази доказа какви су се много пута и у много случајева појављивали и у Хашком трибуналу, свој посао обави што боље. И то за кратко време, упркос разним покушајима његове дискредитације[4] током судског процеса, као и опструкцијама које су се непрестано појављивале како током овог процеса, тако и много пре него што су му у Тужилаштву БиХ дали овај предмет[5], који му је додељен после 5-8 година нерада претходних тужилаца на том предмету, а са роком да истрагу обави што је брже могуће.

Притом је интересантно да су и надлежне инстутиције у Србије направиле пропуст чувајући Самира Авдића, “крунског сведока Орићевих злодела”, како га је описао бивши шеф  Тужилаштва Србије за ратне злочине Владимир Вукчевић. “Тај заштићени сведок три године је чуван у Београду. Припадници јединице СИПА из БиХ су пресрели његов телефонски разговор са Орићем. То је био Орићев саборац”, изјавио је Вукчевић, наводећи да је “јединица за заштиту личности МУП-а Србије, која је чувала тог сведока, направила пропуст”[6]. Још је интересантније што је остало непознато да ли је ико сносио одговорност за овај велики пропуст: ни тадашњи министар унутрашњих послова Небојша Стефановић ни премијер Александар Вучић до данас нису дали никакво објашњење. Тим пре што, како се сада испоставља, никаквих пропуста у заштити тог сведока није било када је исти тај сведок пре три године сведочио у Хашком трибуналу на суђењу Радовану Караџићу[7], нити када је дао исказ истражним органима РС пре више од осам година[8], који је затим завршио у Тужилаштву БиХ, истина без заинтересованости тужилаца који су се “бавили” предметом против Орића пре тужиоца Јањића. На крају је Авдић завршио као двоструки покајник, поново одан Орићу[9], а стално настањен у градићу Су Фолсу у Јужној Дакоти(САД)[10] !?

Ослобађајући “закључци” судског већа

Ипак, тужилац Јањић је на самом суђењу у Суду БиХ извео још једног заштићеног сведока, по ознаком “О1″[11],  али његов исказ за Максумићево судско веће “није био веродостојан”, јер је био “контрадикторан”, док је говорио о убиствима Слободана Илића на Залазју, Милутина Милошевића у Лолићима и Митра Савића у Куњерцу. ” Сведок ‘О1’ на главном претресу говорио је да је видео убиство Илића, док у истрази, у две раније изјаве, уопште не спомиње акцију на Залазју, као ни оптужене”, рекао је Максумић.

“У истрази је сведок тврдио да није био очевидац, већ да је чуо о убиству Милошевића. На главном претресу је казао како је са неколико метара гледао како оптужени пуцају у Милошевића. Налаз вештака потврдио је супротно, те је Веће изјаве сведока оценило неприхватљивим”, додао је Максумић.  “Док у ранијим исказима није говорио о убиству Савића, на главном претресу је говорио како је све гледао из непосредне близине. Супруга убијеног Савића, Стојанка, казала је да је он убијен у рову и да је погођен у уста. Исто је потврдила и др Весна Јовановић, која је била на препознавању тела убијеног 1992. године, чије је изјаве Судско веће ценило релевантним”, саопштио је Максумић[12].

Ко не зна шта се све чуло на суђењу и дешавало мимо суднице, одмах би могао да закључи да је судија Максумић, оваквим образложењем, спречио велику неправду коју је спремао тужилац и раскринкао сведока “О1” као великог лажова, уз помоћ савесних Орићевих бранилаца. Али, ситација је у много чему другачија.

Неконзистентност закључака судског већа

Сведок “О1” на суђењу јесте потврдио да у исказима датим у истрази није помињао Орића, истичући да то није чинио плашећи се за сопствену безбедност[13]. Наводио је да му је прећено у више наврата, а чињеница је да му је претучена мајка у сопственој кући у једном месту у Федерацији БиХ, убрзо пошто се сазнало да ће “О1” сведочити. А сведочио је видео линком из Београда, где је добио заштиту: ни сам није веровао да такву заштиту може добити у БиХ, јер ни приликом истраге није имао поверења у поједине истражиоце за које је – и не само он – сумњао да раде у интересу Орићеве одбране.

Ни одбрана, ни судско веће нису могли да оспоре налаз вештака судске медицине др Рифата Кешетовића о вишеструким преломима лобање на телу убијеног Слободана Илића, као ни чињеницу да су Илићеви посмртни остаци пронађени 2010. године у масовној гробници на сметлишту  која није примарна, тј. били су измештени са места првобитног укопа. А, поред посмртних остатака Илића, идентификованог 2012. године, пронађени су посмртни остаци још деветоро Срба, што јасно говори да су се и у овом случају, као у многим другим случајевима ратних злочина у БиХ, настојали сакрити трагови злочина(ца)[14].

Даље, у случају убиства Милошевића налаз вештака др Зорана Станковића није био супротан исказу “О1”. Тачно је да се није слагао у свему, али није био супротан, како су закључили судија Максумић и његове колеге: сведок није бројао ни пуцњеве ни ране на телу Милошевића, а вештак  је прецизирао да су на телу биле две ране, од којих је једна била смртоносна, од метка калибра 7,65 милиметара, а да за другурану на глави претпоставља да је нанесена ударцем тврдим предметом. Покушавала је Орићева одбрана да др Станковића наведе на могући закључак да је друга рана настала док је жртва била на војном транспортеру, али др Станковић је изразио неверицу у такву могућност[15].

А ни одбрану, ни судије није занимало то што је један од муслимана из Сребренице сведочио у судници да је наишао на беживотно тело Милошевића “у реци, везано за дрво жицом”. “Шаке су биле везане жицом, која је била везана за дрво”, навео је у судници тужиочев сведок Асим Мехић, док је сведок Радмила Николић-Милошевић детаљно описивала како је сазнала да је њен стриц Милутин био жив када је заробљен, што је одбрана неубедљиво покушала да преокрене у своју корист, настојећи да убиство Милошевића “пришије” једном трећем припаднику АРБиХ[16].

Овде је вреди подсетити да је одбрана нешто слично чинила и у случају убиства Слободана Илића, само на двојак начин:  с једне стране истицањем у први план исказе сведока да је у Илићево убиство лично умешан Орићев заменик Зулфо Турсуновић[17], а са друге исказом Турсуновићевог сина који је тврдио да му је отац за живота причао да је Илић страдао у “размени ватре” са Србима и да му је “било жао што Илић није заробљен”[18]!? Али, сам Турсуновић за живота никада јавно није показао такву врсту “жалости”, па ни када је годинама био под истрагама Тужилаштва БиХ за ратне злочине над Србима у Подрињу, а једна од истрага односила се и на убиство Илића и још неколико Срба у селу Залазје. На крају је Турсуновић, означен као другоосумњичени за злочине над Србима у извештају МУП-а РС из давне 2005. године (допуњеног 2006. године) који је поднесен Тужилаштву БиХ, 2010. године умро природном смрћу као невин човек у свом селу Сућеска, где се међу првима вратио и одакле се кретао свуда где је хтео без икаквих проблема[19]. А да из Тужилаштва БиХ није постојала ни једна једина назнака да би против Турсуновића била подигнута оптужница, иако су га, рецимо, за једно убиство директно теретили и породица жртве и један од бошњачких инсајдера[20], те да је, на пример, био међу предводницима напада на Скелане у којима су убијана деца, стари и немоћни Срби[21]….

“Релевантност” сведока и извртање исказа

Наравно, за одбрану Насера Орића није било српске жртве која – ако јој већ “није познат” починилац злочина – није страдала у “размени ватре”. Запрепашћујуће је, међутим, када у то поверује судско веће доносећи закључак по трећој тачки оптужнице – убиству Митра Савића – који се граничи са најбезобзирнијим манипулацијама, јер се позива на непостојеће тврдње супруге жртве и лекарке која је видела беживотно Савићево тело, ексхумирано два месеца након убиства. Наиме, Стојанка Савић је у судници рекла да је “чула” – што је кључна реч коју судија Максумић не изговара у свом закључку – да је њен супруг убијен у рову, и то од једног од његових сабораца “неког Зорана”, не наводећи више ништа[22]. А нико од судија је није питао за презиме тог човека, већ се и сам судија Максумић дословце позвао на тог истог “неког Зорана”!?

Даље, Стојанка Савић није имала снаге да види тело свог супруга, то је у судници и рекла, наводећи да није ни могла видети рану на његовом телу. А др Весна Јовановић, која је тело видела – на чији се исказ судија Максумић позива – у судници није потврдила то што судија тврди да јесте. “Нисам гледала повреде него сам само сишла ради препознавања тела(…) У записнику Дома здравља нема описа повреда”, рекла је ова лекарка Дома здравља у Братунцу[23]. Након што јој је Орићева одбрана предочила протокол тог Дома здравља, који су добили од Хашког трибунала, др Јовановић је рекла да је Савић рањен на подручју Куњерца 14. децембра 1992. године[24], али нигде није ни рекла ни потврдила да је тада убијен у рову – како то закључује судско веће – већ говори нешто сасвим друго: да је поменутог датума на Куњерцу “Савић нестао”, а да је тело пронађено у фебруару 1993. године, када га је видела[25].

Но, судија Максумић се у свом саопштењу не позива на протокол братуначког Дома здравља, можда баш зато што др Јовановић тврди да у том документу не пише оно што “види” Орићева одбрана, а та одбрана “види” да је Савић убијен у рову, а не рањен и нестао. Наравно, све то да би оповргла тврдње тужиочевог сведока “О1” да је Савић убијен након рањавања. Запрепашћујуће је, међутим, што судско веће, изгледа, подразумева да је тачно оно што Орићева одбрана “види”, па онда “мало” изврће изјаву др Јовановић!? Можда управо закључак о убиству Митра Савића најупечатљивије говори о двоструким стандардима којима се служио судија Максумић образлажући целу пресуду: док је сведочење заштићеног сведока “О1” оценио “неверодостојним”, непостојеће тврдње Стојанке Савић и др Весне Јовановић оценио је “релевантним”.

“Нерелевантност” незгодних сведока и кредибилитет судије Максумића

А чак и да су постојале такве “релевантне” тврдње, поставља се питање зашто за судију Максумића нису онда, рецимо, релевантне и тврдње сведока тужилаштва Ибрана Мустафића који је у судници сведочио да му је Орић препричавао како је лично убио Слободана Илића[26]? Но, Мустафић је за судију Максумића остао нерелевантан и недисциплинован сведок којег је током претходног сведочења удаљио из суднице када је овај почео да прича о “мафији из Сребренице на челу са Насером”, затим о “сину Алије Изетбеговића (Бакиру, оп.а.) који је овде шеф мафије”, те о “Суду и Тужилаштво БиХ који су, осим пар ретких појединаца, институти за заштиту мафије и ратних злочинаца”.

“Ово је монтиран процес, а ја знам ко обрађује сведоке и ко су интимни пријатељи”, навео је Мустафић, пре него што га је судија Максумић прекинуо[27]. Орићева одбрана је затим тражила психијатријско вештачење Мустафића, а свих троје вештака су заједно закључили да је Мустафић здрав и способан да сведочи.

“Мустафић има очуване психичке функције, не постоји обољење и процесно је способан. Способан је да репродукује догађаје из периода 1992 – 1995”, казала је у судници др Алма Браво-Мехмедбашић, специјалиста неуропсихијатрије[28].

Мустафић, свакако, није “српски плаћеник”, што је етикета која се обично лепи од стране Орићевих обожавалаца свакоме ко сведочи против Орића: Мустафић је особа која не истиче ништа мање него било који други Бошњак да је “Војска РС над сребреничким муслиманима у јулу 1995. године починила геноцид”. Али, за разлику од готово свих осталих Орићевих обожавалаца, Мустафић без икакве задршке описује Орића као ратног пљачкаша и убицу не само Срба, већ и Бошњака – и не само Орића – што је детаљно и описао у својој књизи “Планирани хаос”, која је на суђењу прихваћена као материјални доказ.

Даље, судији Максумићу није много вредело ни објашњење тужиоца током судског поступка да је “О1” муслиман који је рат провео на подручју Сребренице као припадник Армије РБиХ, те да је изгубио брата од 16 година “којег су убили припадници Војске РС у јулу 1995. године”. Судији, такође, није вредело ни то што је том сведоку прећено, што му је мајка претучена и што за то нико није кажњен, а морало је, јер је очито да је тај поступак требало да га одврати од сведочења. Као што није тражио ни да до краја буду истражени наводи да је неким сведоцима прећено, а да су неки подмићени да сведоче у корист Орићеве одбране итд[29].

Још ако би се све мало шире посматрало, у контексту праксе Хашког трибунала на коју се радо позивају у Суду БиХ и Одељењу I (за ратне злочине) Тужилаштва БиХ, онда не би било безразложно поставити питање: зашто сведочење “О1” “није било веродостојно”, а за све процесе у Хагу у вези злочина у јулу 1995. године над сребреничким муслиманима – а и за Суд БиХ иТужилаштво БиХ – итекако је било веродостојно сведочење покајника са друге стране Дражена Ердемовића, припадника Десетог диверзантског одреда ВРС?

Има бар неколико разлога да се верује да је томе допринела и само понашање судије Максумића током рата. Чак и да нису сасвим тачне тврдње да је као окружни војни судија у Сарајеву лично злостављао српске заточенике у сарајевском Окружном војном затвору, односно у логору у касарни “Виктор Бубањ”, остаје чињеница да је изрицао чак и смртне пресуде неколицини заточених Срба, при чему се ти “процеси” – а о “пресудама”  да се и не говори – никако не могу сматрати ни правичним ни праведним[30]. Ако ништа, оно због тога се професионални и морални кредибилитет судије Максумића може, најблаже речено, назвати сумњивим. А са таквим професионалним и моралним “кредибилитетом” тај судија не би смео ни да буде доведен у ситуацију да – поготово не у Суду БиХ – оцењује веродостојност било чијег сведочења, а камоли да се прихвати његова оцена о веродостојности.

А ово је само један у низу случајева, али један од најупечатљивијих, који говоре са каквим Судом БиХ и Тужилаштвом БиХ имају посла породице српских жртава ратних злочина. Након првостепене ослобађајуће пресуде Орићу и Мухићу, чланови породица српских жртава ратних зочина на подручју Подриња и сами кажу да су изгубили и оно зрно поверења које су имали у поменуте правосудне институције. Да ли ће можда жалбено веће Суда БиХ знати, хтети и/или умети да им вратио изгубљено поверење? Да ли ће им изгубљено поверење вратити Одељење I Тужилаштва БиХ за ратне злочине, где се годинама “кисели” још неколико предмета против Орића и осталих његових сабораца за злочине у Подрињу? Како су сви ти процеси до сада вођени, правде за породице српских жртава ратних злочина у Подрињу неће бити у Суду и Тужилаштву БиХ, као што је није било ни у Хашком трибуналу.

 


[6] dnevni list”Blic”; Beograd, broj 7420 od 10.10.2017. godine, strane 2-3.

[10] dnevni list”Blic”; Beograd, broj 7420 od 10.10.2017. godine, strane 2-3.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *