Како је Ердоган упао у клопку

Више и није толико битно да ли су нереди на Таксиму избили спонтано или пак иза њих стоји нека сложенија "урота". Владимир Ајзенхамер, сарадник у настави из Центра за студије Азије при Факултету политичких наука у Београду Оно што је битно је да у Турској у овом моменту политички (читај анти-ердогански) делује један до сада […]

недеља, јун 9, 2013 / 00:07

Више и није толико битно да ли су нереди на Таксиму избили спонтано или пак иза њих стоји нека сложенија "урота".

Владимир Ајзенхамер, сарадник у настави из Центра за студије Азије при Факултету политичких наука у Београду

Оно што је битно је да у Турској у овом моменту политички (читај анти-ердогански) делује један до сада невиђен „конгломерат“ незадовољника чија „кашика“ увелико меша закувану таксимску чорбу. Реч је о, до јуче тешко замисливом, савезу између кемалиста, верских и етничких мањина, и умерених исламиста из редова саме владајуће партије. Чак иако ова чудновата „алијанса“ није инцијатор немира, она сада игра улогу главног „регулатора“ даљег развоја догађаја.

Није тајна да Народна Републиканска Партија (ЦХП) већ дуго времена жели да види леђа актуелном премијеру. Али оно што је до јуче била тајна јесте да се у Дамаску, марта месеца ове године, делегација парламентараца ЦХП-а састала са Баширом ал Асадом. Делегацију су чинила два турска алевита, и два припадника арапске алеви мањине која живи у провинцијама на самој граници са Сиријом. Наводни повод за овај сусрет било је настојање ЦХП-а да од Асада издејствује ослобађање једног америчког и једног палестинског новинара недавно ухапшених у Сирији.

Када је пре неколико дана ова информација процурела у турску јавност, премијер Ердоган се жестоко обрушио на челнике ЦХП-а, оптужујући их за издају националног интереса. Пале су и још неке озбиљније оптужбе – о умешаности ЦХП-а у недавне бомбашке нападе у турском пограничном граду Рејханли. На томе је за сада и остало, јер је размотавање клупка успорено избијањем актуелних нереда. Ипак, тешко је не приметити да је међу демонстрантима на турским улицама присутан и велики број алевита, те се одређени закључци сами намећу.

Турски алевити иако етнички и верски различити од сиријских деле њихово незадовољство Ердогановом политиком. Није у питању само однос према рату у Сирији, већ и однос према политичким и социјалним реформама које је Ердоган намерио да спроведе у турском друштву. Страх од радикализације сунитског ислама већ годинама тера турске алевите да гласају за опозициони ЦХП. Исти страх их је сада навео да изађу на улице и захтевају одлазак са власти новог турског „султана“.

Умије и Асад да узврати, кад има чиме

Посета ЦХП-а Асаду, само их је додатно мотивисала, нарочито арапске алевите који живе у турским пограничним областима са Сиријом. Њима је овом посетом (ако не и директном поруком из Дамаска) поручено да је време зрело за „устанак“. О томе последњих дана говори и сам Ердоган обзнањујући домаћој, али и светској јавности, да турске службе безбедности раде на откривању „страних фактора“ који стоје у позадини грађанских немира. Но, што више о томе прича, то дубље упада у припремљену му клопку. Упирући прсте у савез Асада и домаће опозиције, Ердоган све више наликује на лажљивог дечака који плаши пастире повицима „Вук!“.

Савез ЦХП-а са алевитском мањином није једино „ортачење“ те врсте присутно у тренутним збивањима. Подршку протестима дала је и про-курдска Партија Мира и Демократије (БДП). Тиме су Курди, као Ердоганови нови „најбољи другари“, зарили нож у леђа његовој иницијативи за решење курдског питања. Одмах након избијања немира БДП је изјавила да се воља народа мора поштовати и поздравила је „повратак демократије у Турску“. Тиме је директно поручено да без обзира на премијерове аранжмане са већ дуго „укатанченим“ лидером ПКК Оџеланом, турски Курди не желе да Ердогану препусте решавање своје судбине.

Од демонстраната са Таксима ће те ових дана чути како са поносом изјављују како међу њима има и доста Курда, и да су упркос међусобним разликама јединствени у борби за демократију. Под бројним „иконама“ Ататурка и заставама Републике улицама турских градова заједно марширају присталице ЦХП-а, алевити и Курди.

Но, ту није крај изненађењима. У читаво замешатељство увучена је Ердоганова опозиција из сопствених редова. Струја АКП која се већ дуго опире Ердогановом „султанизму“ послала је на улице и многе чланове владајуће партије како би дали подршку отпору самовољи премијера. Али то је само део њихове стратегије за слабљење политичких и страначких позиција актуелног премијера. Много важнија стратегија (а по самог Ердогана и много опаснија) је „пред-изборна“ кампања председника Абдулаха Гула која је захвалујући протестима већ отпочела. Наиме, Гул који је дуже време у завади са својим партијским колегом Ердоганом (што није ништа чудно јер припадају двема различитим струјама које су створиле владајућу АКП), показао је знатно више разумавања за захтеве грађана (које је Ердоган назвао екстремистима и хулиганима) и позвао и власт и демонстранте на смиривање страсти. Уз то, протеклих дана Гул је на консултације примио представнике ЦХП-а, и БДП-а, који су од њега захтевали да помогне у превазилажењу кризе. Ердоган је у овим „преговорима“ гурнут у страну. Тако је заправо опозиција потпомогла Гула у његовом настојању да повећа своју поуларност међу турским бирачима. Уједно омогућила му је и да знатно ослаби Ердоганове позиције пред председничке изборе наредне године.

Онемогућити прелазак из премијера у предсједника

Мотиви опозиционе подршке Гулу су врло једноставни. Ердоган не крије своју амбицију да се на следећим изборима кандидује за новог председника, нити тежњу да турски политички систем преобрази из парламентарног у председничики. Уставним амандманима из 2010. он је потпуно потчинио турско правосуђе, док му је парламентарна већина на изборима 2011. донела и потпуну контролу над законодавном власти. Уколико би се 2014. Ердоган докопао председничке фотеље ништа га више не би могло зауставити да исту претвори у султански трон.

А то не одговара ни опозицији, ни поменутим мањинама, ни исламистима концентрисаним око Гула који има права на још један председнички мандат. Управо зато се Гул и сврстао уз опозицију. Изјавивши како је „порука са Таксима примљена“, и како грађани имају право да јавно изразе своје незадовољство политиком владе, он је отворено стао на „црту” свом партијском колеги. Стварањем слике у јавности о „умереном“ Гулу који се супротставља „бесном псу“ Ердогану, отпочела је борба за „срце, душу и гласове“ турских бирача. Опозицији и поменутим мањинама ово наравно иде на руку, јер знатно слаби тј. поларизује некад јединствену моћ турских исламиста.

И тиме је замка за „бесног пса“ Ердогана постављена. И за сада он се све више упетљава у исту. Јер циљ „скривених“ господара протеста са Таксима има мало тога са заштитом паркова и дрвећа, а много тога са председничким изборима заказаним за следећу годину. Таксим није „Тахрир“, без обзира што то медијски јако лепо звучи. Таксим није ништа друго до пиштољ великог калибра дат Ердогану у руке да сам повуче његов ороз, и тако изврши своје политичко самоубиство. Јер докле год „пендречи“ и „купа“ сузавцем демостранте он срозава свој рејтинг не само у турској нацији и међу својим дојучерашњим бирачима (од којих ће се сада многи окренути Гулу), већ и у очима целог света који у њему почиње да види новог Асада. И што више Ердоган инсистира (не безразложно) да је тај исти Асад једним делом одговоран за пресађивање пелцера „арапског пролећа“ на турско тле, он све више изгледа као „типичан“ диктатор који наводи „типичне“ изговоре како би оправдао своју репресивну политику. И тиме је ороз повучен. За само десет дана, Ердоганов рејтинг је озбиљно пољуљан, и циљ поменуте „коалиције“ је постигнут. Остало је само да метак испаљен на Таксиму стигне на циљ, што ће се дести на председничким изборима наредне године.



0 КОМЕНТАРА

Оставите одговор