Како је Душан Цвијановић управљао Плавим возом

Министар саобраћаја и веза Републике Српске Недељко Чубриловић данас је поводом 12. маја – Дана жељезничара РС примио Душана Цвијановића, пензионисаног радника Жељезница Српске, који је у том колективу провео радни вијек, укупно 42 године.

Цвијановић живи у Добоју и на жељезницама је обављао многе послове, а радећи као машиновођа имао је прилику да више пута управља и "Плавим возом".

Он је присјећа својих почетака на жељезницама 15. маја 1961. године кад се запослио, истичући да је то још било тешко вријеме, вријеме обнове и изградње, када се радило и по 400 сати мјесечно, а плаћало се 216 сати.

"Много се тада радило. Тада су ишли возови један за другим, пуни, превозило се и по 2 000 тона, брза вуча и углавом сам возио за Београд, Загреб, Добаву /у Словенији/, Плоче. Тада су били возови по 12 вагона", рекао је Цвијановић, додајући да се на послу боравило "дан-ноћ", али да је ту било и великог задовољства.

Све је то за њега, како је навео, био изазов, и било је неке љепоте у томе.

Цвијановић је рекао да је 1965. године у јесен позван да се јави у Добоју у вучу возова и да локмотивом дође у Бањалуку.

"Мислили смо, ја и Божо који је био позван са мном, да возимо /Јосипа Броза/ Тита, али он није био. Био је то Реза Пахлави /адашњи ирански шах/ и довезли смо га у Сарајево, а навече смо га одвезли за Београд", рекао је Цвијановић, додајући да су иранског суверена дочекали Едвард Кардељ, Коча Поповић и "још неки људи".

Он је као машиновођа два пута возио Тита, али не зна како су њега одабрали за "Плави воз", јер, како је истакао, "било је и бољих машиниста", а ни он није за то вријеме био подобан, јер тада није био члан Савеза комуниста, а отац и стриц су му били четници.

Према Цвијановићевом сјећању, негдје 1967. или 68. године њега, који је у међувремену ушао у Савез комуниста / морало се – како је рекао/ и Хасана Хрнића позвали из Добоја у Бањалуку.

"Ми смо тада Тита одвезли до Зенице. Тито је тада отишао у Бугојно и након три дана само га вратили у Београд", присјећа се Цвијановић, наводећи да не зна тачно гдје се Тито налазио у тој композицији, јер га није видио.

Он Јосипа Броза није видио тада, а ни сљедећи пут, јер су "официри били на машини и није се смјело `звјерати` ни излазити из локомотиве ни када Тито долази ни када одлази".

Посљедњи пут Тита је возио из Винковаца за Сарајево и из Сарајева за Београд.

Цвијановић не зна ко је управљао возом када су пребацивани посмрти остаци Јосипа Броза из Љубљане за Београд. Распитивао се, али ипак није сазнао.

О Титу, доживотном предсједнику тадашње СФРЈ, и како су га звали, "највећим сином наших народа и народности", Цвијановић има посебно мишљење.

Причао је о томе како је стајао на једно два метра од њега, описујући сцену како је Броз вадио цигарету из табакере стављао је у обичан цигаршпиц од ораховог дрвета, наводећи импресије у којима за њега Тито "није био обичан човјек, у себи је имао нешто јако и продорно".

Цвијановић је у Добоју завршио техничу школу, радио као машински диспечер, отишао на дошколовавање у Београд, а потом је радио у радионици, на експлоатацији вуче, био технички руководилац, те шеф техничке службе.

Данас као пензионер много путује и бави се пчеларствм и истиче да је ово тзв. треће доба – за њега најљепше доба.

Приредио: Ненад БЕРЕТА