Каја се исповиједио Словенцима

Власник бројних подузећа у Босни и Херцеговини Младен Милановић Каја је од 2015.године и власник љубљанског грађевинског друштва КПЛ. У оквиру тог предузећа налази се и ТАЧ, водећи произвођач асфалта у словеначком главном граду. Милановић је понудио 23 милиона евра за куповину некретнина на подручју некадашње фабрике дувана у Љубљани. Због тога је постао занимљив […]

четвртак, јун 8, 2017 / 11:26

Власник бројних подузећа у Босни и Херцеговини Младен Милановић Каја је од 2015.године и власник љубљанског грађевинског друштва КПЛ. У оквиру тог предузећа налази се и ТАЧ, водећи произвођач асфалта у словеначком главном граду. Милановић је понудио 23 милиона евра за куповину некретнина на подручју некадашње фабрике дувана у Љубљани. Због тога је постао занимљив и за медије и јавност у Словенији.

Први интервју дао је за читаоце љубљанског Деловог Света капитала. Његово име се све чешће спомиње у медијима што није желио детаљније да коментарише.

„Нажалост новинари су постали судије, тужиоци и истраживачи. Све информације, тачне и нетачне, иду из медија. Озбиљна држава не може бити озбиљна ако се ствари не поставе у неки ред. Значи, да полиција ради свој посао, тужиоци и суд свој, а не да то раде новинари. Нека дају један доказ за све шта су писали о мени“, истиче у интервјуу Милановић.

Каже да је један новинар тражио сто хиљада конвертибилних марака да не би писао ружно о њему.

„Новац му нисам дао и послије је почела хајка против мене. До тада о мени никада нико није написао ништа лоше, само тај новинар о мени стално ружно пише“, рекао је Милановић.

Коментаришући стање и пословање у државама бивше Југославије напомиње да је на многим мјестима криминал прерастао истражне органе.

„Код нас у Бањалуци је познато чак да су били неки инспектори умијешани у криминалне радње“, рекао је бизнисмен који каже и да већ годинама ради сваки дан по 16 сати, осим недеље.

„И послије неко дође и каже да сам криминалац“, истиче Милановић.

Тврди да није националиста и да никада није доживио билко какво непријатно искуство због своје националности или вјерске припадности.

„Осим тога чини ми се врло важно да су Словенци изузетно вриједни и радишни људи. Тако је и код мене у фирми. Ред, рад и дисциплина. Није тако како пише поменути новинар, да сам некакав криминалац и тајкун са не знам каквим политичким везама“, рекао је Милановић.

Коментарисао је и своје познанство са предсједником Републике Српске Милорадом Додиком.

„Са господином Додиком сам се у животу можда састао десет пута, никада нисам био у политици. Тјерали су ме као најбољег ученика у разреду у средњој школи да се укључим у Комунистичку партију, али нисам се учланио“, каже Милановић.

У наставку интервјуа објашњава своју пословну прошлост и начин рада компанија чији је власник.

„Зашто ниједан наш радник не размишља о штрајку? Зашто ниједан мој радник никада није отишао на улицу? Због повјерења. Мој дјед је био приватник. То је било за вријеме Краљевине Југославије гдје је радио као превозник. Мој отац је у Југославији био предузетник. Моја оба брата су предузетници. Можете провјерити, код мојих банака, партнера или запослених јесмо ли икад закаснили с плаћањем. Јесам ли икад било коме дуговао један фенинг? Видјећете да никад никоме нисмо закаснили с плаћањем“, објашњава Милановић.

На питање о црној листи Свјетске банке на којој се нашао каже да је добио санкције због тендера за градњу пута у Бањалуци којег је финансирала Свјетска банка.

„На тендер сам се пријавио са двије своје фирме. Једна је била друга, а друга је била четврта по понуђеној цијени. Тај посао нисмо добили, а никад нисмо ни радили на тим пројектима. Добио сам санкције јер повезана правна лица не могу наступати на тендеру због манипулације цијенама“, казао је Милановић. Напомиње да је покренут поступак за скидање санкција што би се, како очекује, могло десити до фебруара. Додаје да на тендеру нигдје није писало да не смије наступити с двије фирме.

На питање да ли је истина да је човјек градоначелника Зорана Јанковића, Милановић одговара да је врло безобразна таква представа словеначкој јавности.

„Господина Јанковића сам први пут видио кад сам купио подузеће и када сам с тадашњим генералним директором и техничним директором отишао код њега да га упознам. Јанковић је тада рекао: ‘Гдје су моје паре?’. То је наравно била шала, али неки кретени су написали да сам донио торбу пара и купио фирму. Не можете ни 20 хиљада конвертибилних марака пренијети преко границе. Могу да докажем да сам подигао кредит и купио КПЛ. Позивам све истражне органе да провјере све те доказе, како ми је одобрен кредит и када сам уплатио новац. Цјелокупан ток новца се јасно види“, рекао је Милановић.

Каже да је једино бањалучка „Тржница“ коју је купио била фирма у солидном стању и да је за њу је платио 46 милиона марака.

„Све друге инвестиције су биле фирме или у стечају или зреле за стечај. КПЛ је био у катастрофалном стању. Да га нисам сам докапитализирао са три милиона евра вјероватно не би преживио. Изузетно компликован посао је спасавање фирми из таквих ситуација“, објашњава Милановић. Признаје да је интервју пристао само из разлога што има потребу да јавности покаже како се може на нашим просторима својим радом и памећу зарадити озбиљан новац и да зато не требате да будете криминалац.

„Против мене никад није била покренута нити истрага . Сваке године имам између 50 и 70 финансијских контрола. Имам пуно кредита. Ја сам имао још у комунизму више од милион њемачких марака. Са 25 година сам постао милионер. Имао сам своје транспортно предузеће и врло уносан кафић. Јако пуно сам радио тада, чак и по 20 сати дневно. Свој аутобус сам купио кад сам имао 23 године“, рекао је Милановић.

Истиче да није био у рату, већ да је тада држао свој кафић у Мркоњић Граду, а касније је купио још један.

„У рату смо сви много изгубили. Рат је нешто најгоре што се може десити људима. Свако љето одем на десет дана у манастир Хиландар на Светој гори Атос у Грчкој. Тамо будем десет дана у самоћи врло скромно. Већ као дијете сам имао жељу саградити цркву. Ту жељу сам испунио и изградио цркву у свом крају“, рекао је Милановић.

Закључује да би сви хтјели да буду менаџери, да добро живе и зараде милион марака преко ноћи, а најрадије би да ништа не раде.



2 КОМЕНТАРА

  1. Ради 16 сати дневно, радио 20 сати дневно… јбт ја мислио само Душанић и Ексер Долић надљуди, кад оно синдром наших пашњака.

    Комунистичка партија га силовала, а СДС-у и СНСД-у давао на добровољној бази за предизборне забаве, као грађани у хуманитарним акцијама сиротињи. Па нека ми још неко писне да је боље били за вријеме Друга ТитЕ!

Оставите одговор на sasa Одустани од одговора