Кад не може АНУРС, може САНУ

У фебруару ове године написао сам текст “Чему АНУРС кад имамо САНУ?” у којем сам показао и доказао да је Академија наука и умјетности Републике Српске (АНУРС) у потпуности јалов потрошач буџетских средстава без икаквог доприноса развоју државе и друштва.

уторак, октобар 10, 2017 / 10:04

Пише Михаило Ракић

Предложио сам тад да би било боље да Српска академија наука и уметности (САНУ) отвори подружницу у Бањој Луци, него да и даље финансирамо постојање АНУРС-а као институције која служи искључиво за “испумпавање” новца из Буџета РС у корист неколицине научних и интелектуалних аутсајдера сумњивог морала.

Касније се причало у различитим круговима да је текст изазвао велику буру по ходницима АНУРС-а. Тада ми један добро упућен саговорник рече да није академицима изгледа спорно ако тамо неко сматра да је њихов морални и интелектуални капацитет упитан, него их чуди како се неко усуђује то да објави. По логици врхушке АНУРС-а, њихова образовна и научна мизерија, те новац и имовина које су стекли дугогодишњим извлачењем новца из различитих буџетских ставки, требали би да буду заштићени велом ћутања и својеврсном “академском омертом”. И откуд сад право неком да о томе јавно говори?

Ипак то и није ништа необично. Да су врли академици навикли да ћутањем бране своје титуле и приходе, говори нам и чињеница да никада нису реаговали на текст “Чему АНУРС кад имамо САНУ?” нити су на било који начин демантовали наводе о њиховим сумњивим дипломама и астрономским примањима без покрића. Ако би се у првом тексту којим случајем налазиле измишљотине, зар се на то не би требало указати неким саопштењем за јавност, посебно јер је текст објављен на више портала и у једном бањалучком листу?

Очигледно су се уздали у брзину заборављања код наших грађана, а што је најгоре један број медија им је у томе индиректно и помогао. Сем неколико изузетака, већина новинара се оглушила о ову причу, иако су и сами препричавали по кафанама наводе из првог текста. Изгледа да сам их више забавио него што сам их мотивисао да направе причу – поставе питања протагонистима, траже саговорнике, чујемо више страна и да коначно добијемо целовиту медијску слику о једној важној институцији Републике Српске која је по свим показатељима прилично контроверзна. Управо супротно, новинари су утихнули на овој теми и тиме де факто подржали аутоперцепцију господе академика да су они добро плаћени јер су друштвено заслужни ван сваке сумње.

Заслужни!? За шта? Зато што су били спретни да у кризним временима на сумњив начин остваре академска звања и позиције на факултетима? Зато што су своје марифетлуке добро наплатили од ове сиромашне државе? Зар због тих заслуга будуће генерације пореских обвезника требају ћутке да их финансирају заједно са њиховом децом – наследницима титула, звања и примања? Очигледно да је тако, јер јавност то прихвата, не постоје притисци нити критика, а академици неће сами себе поправљати јер су убеђени да су савршени. Стога управо та симбиоза њихове искривљене аутоперцепције, похлепе, “академске омерте”, новинарске пасивности и одсуства притиска јавне критике је гарант да тако могу у недоглед. Чак и ако се негде појави неки блогерски урадак који прстом покаже на сву изопаченост овог надри-академског круга, сигурни су да ће се то брзо заборавити, а последице по сујету ће проћи до првог наредног хонорара. Из тог разлога важно је с времена на време освежити ову тему.

Прошлог месеца председник АНУРС Рајко Кузмановић поново је био у центру медијске пажње. Као један од најбоље плаћених пензионера, Рајко је био у фокусу одличног текста ЕуроБлиц-а где је установљено да прима пензију од 1.200 КМ, затим стандардну апанажу од 850 КМ која му следује “као и сваком другом академику”, али и председнички додатак од 1.250 КМ. Дакле, према подацима доступним новинарима, председник АНУРС-а прима из Буџета РС сваки месец 3.300 КМ. Нажалост новинарка ЕуроБлиц-а није успела да дође да информације колико први академик АНУРС-а зарађује нпр. по основу председавања Уређивачким одбором за израду Енциклопедије РС или колико остварује на основу дивиденде од сувласништва приватног универзитета Апеирон. Да, да, добро сте прочитали, најскупљи буџетски потрошач у историји РС је уједно и сувласник највећег приватног универзитета у РС. Али то ћемо оставити за неки наредни текст.

Да се вратимо на Енциклопедију од које академик Рајко остварује додатни хонорар као председавајући Уређивачког одбора већ пуних 10 година. У првом тексту сам навео да је за потребе израде Енциклопедије РС по посебној ставци Буџета РС до сада издвојено преко 1.200.000 КМ. Ако претпоставимо да је председник АНУРС-а као председавајући Уређивачког одбора и како сам себе назива “де факто уредник”, имао месечни хонорар од око 1.000 КМ (тешко да је имао мање), онда можемо једноставно да израчунамо да је само по тој основи академик Кузмановић до сада остварио преко 120.000 КМ прихода, мимо апанаже и председничког додатка. А где су осталих 27 уредника стручних редакција који чине Уређивачки одбор Енциклопедије, а који су по истим основама остваривали нешто ниже месечне хонораре?

Тако док је друштво чекало 10 година да уредници “породе” ово капитално дело, њих 28 све време су лепо зарађивали на овом пројекту без видних резултата нити транспарентности у томе колико је њихов месечни учинак одговарао хонорару који су примали. Ако узмемо да је председник АНУРС-а сам добио 10% од укупних средстава за ову намену, онда нам је лако израчунати да је до сада на хонораре свим уредницима отприлике издвојено преко две трећине укупног новца намењеног за израду Енциклопедије РС. А немојте изгубити из вида да уредници не пишу одреднице, него уређују оно што им “радилице” напишу.

Дакле, у том “енциклопедијском друштву” најбројнији чланови су “радилице” који пишу одреднице и тиме пуне садржај енциклопедије. Често су анонимни и најмање плаћени, јер се током “паше” прво намирују “трутови”. Ова аналогија са “пчелињим друштвима” је сасвим примерена да би читаоци лакше стекли слику о подели посла и хјерархији на основу које се дели државни новац на овом пројекту.

Почетком септембра председник АНУРС-а је изашао у јавност са информацијом да је први том, од укупно четири књиге будуће Енциклопедије, у штампи, а да је већ одштампано 20 примерака луксузног издања првог тома. Тада је председник Кузмановић појаснио да су први примерци “упаковани у сандучић од скупоценог дрвета појастучени тамноплавим плишем” и да неће бити на продају него на поклањање важним личностима. Тако ће председник САНУ-а Владимир Костић добити први примерак, затим патријарх српски Иринеј, неко од политичара, итд. На крају изјаве за медије, академик Рајко је свечано обзнанио да ће и он, као председник АНУРС-а и “де факто уредник Енциклопедије”, добити на поклон од себе самог ову луксузно упаковану књигу. Шта је са осталим мање луксузним примерцима првог тома? Наводно је први том Енциклопедије изашао из штампе и биће представљен јавности у ову среду. Раније је академик Кузмановић најавио да се 2.000 комада првог тома Енциклопедије очекују крајем септембра и да ће се у то име организовати конференција за медије. Такође је том приликом речено да ће Уређивачки одбор на челу са председником АНУРС-а одлучити коме ће се први том поклањати, а коме продавати. Можда бих звучао злонамерно ако бих пребацио да би после свих хонорара које је добио у ових 10 година за уређивање Енциклопедије, председник Рајко могао бар да купи један примерак, а не да сам себи поклања, па тако да то нећу спомињати.

Оно што је свакако интересантније јесте сјајна констатација новинара ЕуроБлиц-а да штампарија “Графомарк” није могла да потврди да штампају 2.000 примерака првог тома Енциклопедије и да прво морају да контактирају академика Рајка Кузмановића да би могли одговорити на новинарско питање. Остало је нејасно зашто је био проблем да то потврде и зашто морају звати Рајка? Ако су уредно прошли на тендеру за тако велики посао, у чему је проблем да то саопште јавности? Ваљда ћемо одговоре добити сад у среду. У сваком случају десетогодишњи посао прављења прве од укупно четири књиге које чине Енциклопедију изгледа да се приводи крају. Само можемо да се питамо, колико ће им времена требати и пара за остале три књиге? Председник Кузмановић тврди да ће све бити готово до 2020. године. То су пуне три буџетске године или укупно још 360.000 КМ новца, а шта ако пребаце још коју годину или можда деценију? Можда не би било лоше да позову САНУ у помоћ. Изгледа да Српска академија своје присуство у Републици Српској дефинитивно повећава, тако да би се могли наћи при руци својим мање угледним колегама, а што је комплементарно и са закључком првог текста.

Наиме, прошли текст је привукао пажњу и са тезом да би подружница САНУ-а и гашење АНУРС-а било најбоље решење за Републику Српску. Стекао сам утисак да се та идеја допала одређеним утицајним круговима, како у Републици Српској тако и у Србији. Ипак нико из две академије није реаговао на први текст, ни када је реч о мизерним образовним дометима и научним референцама руководећих академика АНУРС-а, ни када је у питању веће присуство САНУ-а у РС. Таман кад сам помислио да та идеја ипак нема неку будућност, интересантан помак у овом правцу стигао је са Универзитета у Бањој Луци, где су угостили председника САНУ-а академика Владимира Костића. Овај угледни научник, са међународним референцама, одржао је у понедељак пригодну беседу за бруцоше УНИБЛ у виду “првог академског часа”. Сјајне су биле поруке и реторичке вештине академика Костића, који је на маестралан начин инспирисао нову генерацију студената осветливши им будући пут којим би сваки академски грађанин требао да прође. Ван сваке разумне сумње потребно је похвалити овај потез Универзитета у Бањој Луци да студенти коначну чују правог академика.

С друге стране, морамо да се питамо, зашто је Рајко Кузмановић седео заједно са тим студентима, а није управо он био с друге стране катедре да их инспирише? Иако углед ужива једино у родном Челинцу, академик Кузмановић је ипак професор емеритус на УНИБЛ, бивши декан Правног факултета и ректор УНИБЛ-а, председник Уставног суда РС, председник домаће академије наука, упоредо је пола мандата био и председник Републике Српске, а ни због поодмаклих година није му баш место у студентској клупи. Из овог следи да је и актуелни ректор УНИБЛ-а Милан Матаруга очигледно прочитао мој претходни текст свестан да академик Костић има ауторитет да позове студенте да отворе ум и срце за науку, док би их његов бањалучки пандан могао само подучавати академским марифетлуцима. Једино што би их академик Рајко могао квалитетно подучити јесте како да доживотно “узјашу” неку институцију.

Јер АНУРС је позната по још једној карактеристици – председнику се не ограничава број мандата као у свакој другој (нормалној) институцији. Недавно је из Статута АНУРС-а избачена уобичајена одредба која је председнику ограничавала број мандата и сада само пише да се председник може поново бирати, што значи у недоглед. То би студентима било корисно чути као упутство за “успешну каријеру” у овим “смутним временима”, да се којим случајем УНИБЛ одлучио да уводни час одржи председник АНУРС-а, а не председник САНУ-а. Ипак, ова прилично неуобичајена пракса заобилажења домаћег председника академије нам говори да се идеја о већем присуству САНУ-а у Републици Српској полако остварује. Из кулоара се може сазнати да ће се ускоро и остали академици САНУ-а више укључити у научни живот Републике Српске што би свакако требало поздравити. Уосталом, ако порески обвезници у РС финансијски морају да трпе постојање јалове АНУРС, онда бар да студенти чују српске академике са стварним реномеом и тиме можда у будућности промене нешто у домену науке.

На крају и неколико препорука. У ову среду биће конференција за новинаре поводом представљања првог тома Енциклопедије РС. То је одлична прилика да се поједини новинари укључе и провере све наводе на лицу места, како из овог тако и из претходног текста. Поред питања о финансирању, потрошњи, сумњивим референцама, предложио бих новинарима да поставе и следећа питања (ако им Рајко уопште дозволи да постављају питања):

 

1. Колики месечни хонорар прима председавајући Уређивачког одбора академик Кузмановић, а колико 27 чланова уређивачког одбора на изради Енциклопедије?

2. Колико је укупно новца до сада потрошено на хонораре уредницима? Колико је издвојено новца за хонораре ауторима одредница?

3. На шта је потрошен остатак новца од укупно издвојених 1.200.000 КМ у ових 10 година за потребе израде Енциклопедије?

4. Да ли АНУРС може да достави све финансијске извештаје којима правдају средства утрошена за потребе израде Енциклопедије?

5. Како је у питању тираж од 2.000 комада прилично обимног и квалитетно одштампаног првог тома Енциклопедије, може ли АНУРС дати више информација о спроведеном тендеру, да ли је уопште организован и ко су друге фирме које су конкурисале поред Графомарка и колике су биле њихове понуде?

6. Колико кошта један примерак првог тома у штампи по уговореној цени на тендеру?

7. Колика ће бити цена једног примерка у продаји?

 

На крају завршио бих са конкретним предлогом за руководство АНУРС-а. Како је за 10 година изашао само први од укупно четири тома Енциклопедије, предложио бих да приликом уручивања луксузног издања председнику САНУ, академик Кузмановић замоли председника Српске академије да они преузму и бесплатно заврше и остала три тома. Тако би Рајку Кузмановићу порасле шансе да доживи завршетак државног пројекта званог Енциклопедија Републике Српске и да бар мало опере образ укаљаног АНУРС.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *