Кад је копија гора од оригинала

Из више разлога, мислећи људи склони су да гледају критички на Међународни кривични трибунал за бившу Југославију.

Пише: Стефан Каргановић

Сада већ класично дело Џона Локланда, "Травестија: Суђење Слободану Милошевићу и корумпираност међународне правде" (2006) представља једну од најречитијих оптужби на рачун рада овога суда. Међутим, штета коју је МКТБЈ нанео међународном судству у великој се мери повећава када се његова пракса пренесе у домаће судове који се такође баве кажњавањем ратних злочина, и то на начин који је често још екстремнији.

Непозивање сребреничког "крунског сведока" Дражена Ердемовића да пред Судом Босне и Херцеговине у Сарајеву сведочи viva voce на процесима који се односе на Сребреницу представља упечатљив пример шта се догађа онда када балканска копија оде још даље од свога узора у Хагу.

Консензусом неколико већа Државног суда у Сарајеву која су се по овом питању изјашњавала, Дражен Ердемовић је изузет од обавезе да пред тим судом лично сведочи и да буде подвргнут унакрсном испитивању. У Сарајеву, опште начело да оптужени у кривичном предмету има право да се суочи са сведоцима против себе модификовано је стварањем нечега што ће од сада по свему судећи бити познато као "Ердемовићев изузетак". Уместо личног појављивања у судници и подвргавања унакрсном испитивању, Ердемовићу је изузетно дозвољено да одбије позив да сведочи. Уместо тога, тужилаштво има могућност да уврсти у списе транскрипт његових ранијих сведочења у разним предметима. Ово је нешто што још није завредело дужну пажњу у правним круговима, али то је преседан који је од суштинског значаја када је у питању остваривање правде у кривичним предметима.

Да би приказали начин како се "Ердемовићев изузетак" на делу примењује доносимо као илустративан пример решење већа сарајевског суда у предмету Јевић и други од 7. септембра 2011. Оригинал решења, са потписом председнице већа, судије Мире Смајловић, налази се у прилогу.

Треба обратити пажњу на то да веће у образложењу наводи да су му познате правне обавезе које проистичу из споразума о прихватању кривице који је Ердемовић потписао са Тужилаштвом МКТБЈ 1996. године. Према одредбама тог споразума Ердемовић нема избор него обавезу да се одазове на позив и да сведочи лично у свим предметима везаним за Сребреницу, било то у Хагу или пред домаћим судом. У случају да одбије да сарађује у складу са својим обавезама и да се не одазове судском налогу, веће госпође Смајловић има неспорна овлашћења да га на то принуди.

Подједнако као и несклоност већа да прибегне својим несумњивим прерогативама, занимљиво је и само образложење његове одлуке да прихвати предлог Тужилаштва да Ердемовића поштеди неугодности јавног сведочења и излагања непријатностима унакрсног испитивања. Објашњавајући заузети став, веће не пориче да му је познат члан Европске конвенције о људским правима који налаже да се кривично оптуженом мора пружити могућност "да се суочи и да изведе унаксно испитивање" противничког сведока. Упркос томе, веће доноси одлуку по којој се предлог Тужилаштва усваја да се уместо довођења сведока уврсте транскрипти, уз умирујући коментар да "и поред прихватања наведених изјава, одбрана задржава право да поднесе образложени писмени захтјев за позивање свједока ради унакрсног испитивања. У том писменом поднеску, одбрана је дужна навести конкретне дијелове исказа свједока који ће бити предметом унакрсног испитивања, о чему Суд доноси коначну одлуку".

Судији Смајловић и њеном већу или није позната, или они свесно игноришу, опште прихваћено одређење појма "суочавање и унакрсно испитивање сведока". У цивилизованом правосуђу ова важна заштитна мера увек је била тумачена тако да се унакрсно испитивање има обављати уз лично присуство сведока пред судом где се поступак води, а не поштом, као што га сарајевски суд сада очигледно тумачи:

"У предметном поступку, браниоци оптужених су позвани да се писмено очитују о питањима која би поставили овом свједоку у унакрсном испитивању, која питања ће уз одобрење Вијећа, бити прослеђена у државу релокације у којој Дражен Ердемовић тренутно борави".

Ова одлука одражава јасно разумљиву стрепњу Тужилаштва, које је свесно крхкости свог крунског сведока Ердемовића, поготово наком објављивања разорне анализе Жерминала Чивикова ноторних нетачности и недоследности у његовим ранијим сведочењима. Али то је истовремено и забрињавајуће упозорење о томе колико је овај суд услужан у својој спремности да прекрши основне процесне норме да би изишао у сусрет Тужилаштву када је потребно заштитити сребреничког "крунског сведока" и његову невероватну причу од раскринкавања у јавној судници.

Ако је неопходно прибегавати таквим средствима да би сребренички наратив могао да опстане, зар то није један разлог више да се његове тврдње подвргну критичком испитивању? Ако пракса која настаје на основу одлука суда за ратне злочине у Сарајеву – за који нико не оспорава да је овлашћена испостава Трибунала у Хагу – поприма обележја нове правне ситуације у кривичним случајевима, онда имамо разлога да страхујемо да се тешком муком стечене правне заштите убрзано осипају.