Јукосо Јапан!

Александар Лукач, ексклузивно за Фронтал.РС, приповједа о својим искуствима у земљи излазећег сунца.   Када сам добио вијест од једне даме из канцеларије у Сарајеву да идем у Јапан на три мјесеца на плаћено усвршавање (Comprehensive Waste Management Technique) којe финасира jапанска влада и њена агенција ЈИЦА (JICA), био сам узбуђен и сретан због неизвјесности […]

недеља, март 6, 2011 / 09:09

Александар Лукач, ексклузивно за Фронтал.РС, приповједа о својим искуствима у земљи излазећег сунца.

 

Када сам добио вијест од једне даме из канцеларије у Сарајеву да идем у Јапан на три мјесеца на плаћено усвршавање (Comprehensive Waste Management Technique) којe финасира jапанска влада и њена агенција ЈИЦА (JICA), био сам узбуђен и сретан због неизвјесности која ме чека и због нечега новог што ћу видјети и искусити. Рекла ми је да дођем по авионску карту и да узмем основна упутства за мој боравак тамо. Нисам ни слутио тада, како ћу се угодно осјећати и како ћу бити топло бити примљен у тој занимљивој земљи.

Одмах при слијетању на Нарита аеродром, организовани Јапанци су ме дочекали , дали ми упутства шта да радим са пртљагом, оставили ме да чекам цијели дан лет за Хирошиму и ја сам почео да осматрам и истражујем.

Дошао сам спреман са научене двије ријечи Јапанског. Знао сам да су добре јер су производиле широк осмјех код особља аеродрома. „Конићива“ и „хаџимемашите“ имали су благотворан ефекат на међуљудске односе. Како сам сналажљив, одмах сам почео да копам по разноразним водичима и угледам једну прегледну мапу која ме је пратила читав мој боравак и која ми је служила као орјентир. На њој је упечатљиво и смјешкајући се у горњем ћошку писало „Youkoso Japan“, тј. добродошли у Јапан. Та синтагма ме је стално пратила у тој предивној земљи.

Јапан је брдовита земља површине нешто мало веће него Њемачка. У њој живи нешто мало мање од 130 милиона становника и десета је земља у свијету по броју становника, док је по површини 61. на свијету са око 380 000 км2. То би било све супер, да три четвртине земље није под високим планинама и шумама, које су неприступачпне за живот. Због тога већина становништва живи у приобаљу и у три највећа равничарска базена у регионима Канто (Токио), Чубу (Нагоја и Казанава) и Канзаи (Осака, Кјото, Кобе).

Ресурси којима је Јапан богат су шума, водени потенцијал и море са својим плодовима. Густина становиштва је веома висока у насељеним подручјима и у недостаку многих ресурса, простор за живот је међу најкритичнијим.

Тај недостатак ресурса и простора је можда и у највећој мјери одредио карактер јапанског народа и њихову културу, а можда чак и историју. До 1868 године, Јапан је био затворен за остатак свијета. Шогуни из Токугава фамилије су владали из Едо дворца (данашњи Токио), а трговина се одвијала само са Корејом и Холанђанима (зашто баш њима није ми познато, али чим завршим овај текст потрудићу се да сазнам) преко мале луке Нагасаки на оству Кјушу.

У том периоду (Едо или Токугава период од 1606. до 1868. године) Едо је био највећи град на свијету са великом густином становнишва. Комунални проблеми у вези са бацањем отпада су били озбиљан проблем и још тада, власт је организовала колица за прикупљање отпада и чишћење града.

Ресурси су били оскудни, тако да се отпад искориштавао до максимума и до саме границе употребљивости. Људски отпад заједно са животињским се компостирао и служио је за ђубрење рижиних поља.

Учимо нову ријеч: МОТАИНАИ

Из тога периода потиче и штедљиви и одговорни однос Јапанског народа према ресурсима који су им били на располагању и према отпаду. Све то може да се сажме у једну ријеч „МОТАИНАИ (MOTTAINAI).

Мотаинаи је ријеч која нема превод у већини свјетских језика, а означава осјећај одговорности према ресурсима, поготово тугу према протраћеном времену или објекту, када суштински квалитети нису исправно искориштени и представља жаљење за изгубљеном приликом да се искористи божији дар за добробит заједнице. Јапанске баке су училе свју дјецу концепту ријечи мотаинаи и то се осјети у њиховом понашању и данас. Однос према отпаду је одговоран и градови им изгледају нестварно чисто и организовано.

Наравно, однос према отпаду није само културолошки фактор нити је то генски запис у ДНК Јапанског народа. Јапанци су имали огромне проблеме послије Другог свјетског рата и током индустријске револуције. У то вријеме количина произведеног отпада је била огромна, загађење ваздуха је узроковало многе плућне болести, а Сето унутрашње море (Seto Inland Sea) које се налази између острава Кјушу, Шикоку и Хоншу и које је било симбол љепоте и извора хране за Јапанце, постало је веома загађено.

Јапанци имају искуства великих социјалних проблема, који су узроковани тровањем кадмијумом, који су испуштали рудници у локалне ријеке у Тојама региону. То тровање је познато као Итаи-Итаи болест („итаи, итаи“ значи „боли, боли“, и име потиче од јаука људи погођених тровањем). Појавила се и болест позната као Јокаичи астма, узрокована високом концентрацијом сумпор диоксида у ваздуху, као и велика катастрофа када је фабрика вјештачког ђубрива Чисо (Chisso) испуштала метил-живу у море преко 20 година, која се даље акумулирала у животињским морским организмима и путем хране доспијевала у људско тијело и узроковала огромне неуролошке проблеме. О куглицама живе свједочи за будућа покољења и овај спомен-парк који можете видјети на фотографији испод.

Међутим, Јапанци су смогли снаге да се суоче са таквим проблемима, да их препознају, признају, и на крају се храбро соуче са њима. Жртве ових болести нису се потпуно опоравиле, али нису биле ни заборављене. Добиле су одређену финасијску компензацију и што је најважније – бригу друштва.

Најскупље је учење на сопственим грешкама

Цијела нација је учила на својим грешкама и предузела је кораке да се такве ствари више никада не понове. Понекада се упитам, да ли смо ми аутистично друшво које своје проблеме намјерно не види, или нисмо довољно спремни да учимо од других, или је нешто треће у питању?

У граду Минамата, су потпуно посвећени томе да се грешке из прошлости не понове и веома су заинтересовани да то искусво подијеле са људима из цијелог свијета. Када сам слушао свједочење једне храбре жене, која је изгубила мужа и двоје дјеце и остала са тешко повријеђеним трећим сином, нисам могао да задржим сузе, а моја колегица Ши из Кине ми је кришом дала своју марамицу.

Осјетио сам њену искрену жељу да бол који је она претрпила, не претрпи ни једна мајка и супруга на свијету. Та жеља не може бити лицемјерна, она се осјети кроз поглед и ријечи жене која дијели са вама сву своју бол и наду у бољи свијет и будућност.

Све се то некако сублимира и огледа у једном завјету из Минамате који стоји на улазу у Музеј и у Градску управу и који је преведен на скоро све језике свијета. Није био преведен на српски (ни на хрватски ни на босански наравно. Био је превод на македонски), и ја сам добио ту част да га преведем. Мислим да има снажну поруку и да заслужује да се прочита јер може да надахне многе:

Завјет из Минамате

Током историје у посљедњих 50 година, у Минамати се десило много грешака. Минамата је из ових искустава научила лекцију како је тешко реконструисати загађену природу и збуњено друштвено окружење. Када погледамо у сљедећих 50 година, ревидираћемо наш однос према природи, наш начин живота, наше индустријске активности и нашу заједницу кроз МОYАИ, локалну ријеч која значи везивање брода (сидрење брода), све у циљу да просвијетлимо наше животе. Створићемо град који се искрено стара о људима, који се стара о природи и који брине о мјесту у којем живимо.

1. Минамата поштује и цијени живот

2. Када примјетимо промјене у нашем окружењу, нећемо игнорисати проблем и поштоваћемо глас људи којих се та промјена директно тиче и направићемо темељно истраживање

3. Сврха индустријске активности није само да оствари профит него и да искрено подржи изобиље живота

4. Дужност локалне власти је да заједно са грађанима креирају сретне животе

5. Идући изван граница доба само материјалног изобиља, створићемо духовно богате и задовољавајуће животе који се уздржавају расипнишва

6. Наше грешке неће бити узалуд него ћемо научити важне лекције из њих. Искрено ћемо прихватити и препознати грешке које смо починили и дјеловаћемо тако да их исправимо.

7. Док гледамо у будућност са освртом на прошлост, слушаћемо глас мањине и трудићемо се да изградимо нашу заједницу кроз наше сопствено залагање.

8. Подучавати о поукама Минамата болести је исто што и подучавати о важности живота.

50-та годишњица званичног признавања комеморационог пројекта о Минамата болести.

Минамата Јуку комисија

Октобар 21, 2006

Управљање отпадом

Концепт управљања отпадом у Јапану је доста сложен и води поријекло од закона из 1900 године који се зове закон о хигијени и јавном здрављу. Од тада Јапански парламент (Japаnese National Diet) је донио низ других закона, амандмана и аката. Отпад се дијели на индустријски и комунални, а онда свака од тих на опасни и неопасни отпад. Свака категорија је подробно описана.

Систем је даље разрађен на кућну сегрегацију отпада и пражњење која укључује смањење продукције отпада у домаћинствима, прикупљање отпада, међутретман који укључује поновну употребу, рециклажу, смањивање волумена, компостирање и спаљивање; даље на коначно одлагање на депонијама, гдје се не одлаже реактивни отпад већ само инертни материјал попут пепела и праха и неорганских инертних материјала.

Веома је тешко сажети у пар реченица све то, али по мо мишљењу, главне карактеристике система су сарадња са становништвом и учешће цијеле заједнице, сегрегација отпада, концепт 3Р (Reduce, reuse, recycle), као и јединствен концепт полуаеробне ћелије за одлагање отпада, који омогућава бржу физичку и хемијску стабилизацију земљишта уз значајно побољшање квалитета оцједних вода (воде које путем оборина продиру у тијело депоније и онда се исцјеђују као загађене и потребан је њихов третман), а уз то је једноставан за примјену и јефтин јер захтијева само почетни рад у фази пројектовања и изградње.

Још један значајан аспект је и то што је брига о отпаду брига префектура и општина (Јапан је подијељен на 47 префектура, а свака префектура се састоји од неколико десетина општина) и финансира се из пореза, тако да нема додатног намета на становништво.

На депонијама се одлаже само инертни отпад, који је прије тога третиран зависно од категорије отпада. Депоније су полуаеробне депоније, познате по називу: Фукуока метода одлагања отпада. Јапан је прихватио овакав концепт депонија и он се примјењује по цијелом Јапану, али и по цијелој југо-источној Азији и Кини, гдје ова метода има револуционаран ефекат и учинак.

Изузеци су само депоније у Токију, Осаки И Кобеу; које су депоније у мору и од тих депонија се прави ново земљиште на којима ће ницати нове зграде и спортски терени. Отпад служи као материјал за насипање. Ипак, ове депоније су изузетак јер Јапан кубури са простором и приморани су да посуђују простор од мора. (Слично као у Холандији).

Инвестиција прављења Токијске депоније је равна можда годишњем буџету једне средње развијене државе величине бивше Југославије. Те депоније су изузетне због своје градње, и изгледају импресивно. Токијска депонија се налази усред Токио залива, одмах поред луке и одмах поред Ханеда аеродрома. У Токио заливу, насеље Одаиба је насеље које се налази на вјештачки направљеном острву са облакодерима и многим другим садржајима. Те ствари просто изгледају као научна фантастика и савршено су уклопљене у читав амбијент.
Уствари, у данашње доба високих комуникација и технолошког знања, све технике и технологије су мање-више познате, и ако имате довољно новца, купите шта вам треба, обучите људе и додијелите одговорност и то је то.

Још једна ријеч за крај: Каизен

Ипак, нису ствари тако једноставне. За Јапански модел управљања отпадом кључна је сарадња свих становника у циљу смањења отпада, њихова хомогеност, поштовање ауторитета, вриједности сарадње, вриједности чистоте, културно насљеђе, посвећеност циљу, посвећеност заједници као и КАИЗЕН.

Каизен је концепт сталног напретка у малим корацима. Напредак је сталан, и лични и друшвени. Учи се из искуства. Искуства се дијеле са другима. Пуно пута ми одзвањају ријечи професора Јасушија Мацуфуџија (Yasushi Matsufuji) са Фукуока универзитета који је стално говорио „Ми нећемо NATO ми хоћемо ABT“.

NATO је акроним за „No Action Talking Only“ што значи „Празна прича без икакве акције“ а ABT је акроним за „Action Before Talking“ што значи „дјела прије ријечи“. Суштински, то значи да се треба дјеловати и онда оцјењивати резлутате дјела и полако из корака у корак напредовати.

Један чланак је мало да се то све чак и укратко опише. Можда ћу написати и још који чланак у коме ћу описати своја искуства из свакодневног живота, као што је интеракција са људима, учење језика, друшвени догађаји, храна, пријатељи, боравак у Јапанској породици, религија, мушко-женски односи, поштовање и осјећај бриге.

Посебан је осјећај који носим из Хирошиме, града мира који је претрпио страховите ужасе, али сам јасну молитву за мир у свијету понио из тога града. То више није осјећај него истинско увјерење.

Александар Лукач
Ј.П. ДЕП-ОТ Регионална депонија Бања Лука
Референт плана и анализе
Боравио у Јапану од 24. августа 2010. до 21. новембра 2010.

 

 



0 КОМЕНТАРА

  1. Drago mi je sto sam mogla da osjetim dio atmosfere i kulture Japana i njenih gradjana. Gledajuci fitografije,osjetila sam da iz njih isijava zadovoljstvo i sreca. A sad izadjimo na ulicu da vidimo kako nasi sugradjani izgledaju. U mom gradu ne vidim takva lica. Mislim da treba da uzmemo ovo kao edukativno stivo, da ucimo od boljih. Ako se neko od nas promijeni, i to je uspjeh. Samo da krenemo malim koracima naprijed

  2. Изванредан текст и свака част Фронталу што га је објавио. Оваквих нам садржаја треба више, јер ми се чини да смо баш некако затуцани и да медији слабо пишу о вијестима из свијета. Односно пишу, али не на овај начин.

  3. сјајна искуства …мада ако се размисли удаљеност филозофије живљења сажете у реченици…
    …Каизен је концепт сталног напретка у малим корацима…
    значајно отежава примјену њихових знања код нас..

  4. Добра прича са много детаља. Надам се да ћемо примијенити нешто од јапанског искуства са отпадом, пошто смо ми купили контејнере за разврставање отпада (папир, стакло, метал…) али то све иде на исте депоније, јер немамо рециклажне погоне.

    Што е тиче трговине са Холандијом, то је највећа трговачка сила у једном периоду, тако да то није за чудо.

    Шта друго сем надати се другом тексту

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *