Још мало Плавшићкине опречности: И ја сам етнички очишћена

БЕОГРАД – Бивши предсједника Републике Српске Биљана Плавшић изјавила је да су она и њена фамилија етнички почишћени. "Све смо у Сарајеву имали, ништа нисмо могли са собом понијети. Чудо да смо главу извукли. То се десило и 1941. године, цијела моја огромна фамилија стрпана је на воловска кола и спроведена у Славонску Пожегу у […]

субота, новембар 14, 2009 / 12:11

БЕОГРАД – Бивши предсједника Републике Српске Биљана Плавшић изјавила је да су она и њена фамилија етнички почишћени.

"Све смо у Сарајеву имали, ништа нисмо могли са собом понијети. Чудо да смо главу извукли. То се десило и 1941. године, цијела моја огромна фамилија стрпана је на воловска кола и спроведена у Славонску Пожегу у концентрациони логор. Кад се завршио рат, вратили су се у празне куће. Али су главе остале ту", рекла је Плавшићева за београдску "Политику".

Подсјетивши да је Хашком тужилаштву рекла да постоје различите врсте етничког чишћења и да само неке врсте заслужују криминално гоњење, Плавшићева је навела да постоји бјежање из страха – бомбе, гранате, збјегови.

"Има и етничког чишћења – свака ласта своме јату лети. Ја сам сигурнија била на територији Републике Српске него у Сарајеву. Тамо не бих била етнички почишћена, мене и моју стару мајку би убили. Има `планског етничког чишћења` и `бизнис чишћења`. Ова два посљедња, то је криминал. Ако је у питању `бизнис чишћење` оно није релевантно за Хашки суд. Муслимани и Срби су пуцали једни у друге, али кад то стане, чује се моторола: `Хоћемо ли ми нешто пословати`. То сам чула својим ушима", рекла је Плавшићева.

Плавшићева је рекла је да је питала Тужилаштво у Хагу да јој кажу када је она учествовала у планском истребљењу народа, али они су јој ту оставили тачку.

"Они не знају шта значе ратови на Балкану, они долазе из сређених земаља гдје није било оваквих ратова. Покушала сам да им растумачим роман `Сеобе`, не бих ли им утувила у главу да није све онако као на фином западу", рекла је Плавшићева.

Плавшићева је рекла да је у ходнику притворске јединице у Холандији срела ратног команданта Армије БиХ Насера Орића, али да није хтјела да прихвати његову руку, јер је она, како је нагласила, крвава до лаката.

"Са пуштањем Орића, са пуштањем /Рамуша/ Харадинаја на слободу, они су скроз компас изгубили", истакла је Плавшићева.

Говорећи о нагодбама са тужилаштвом да у замјену за лакшу казну свједочи у другим кључним процесима, Плавшићева је рекла да јој је у настојањима да пристане на такав неки аранжман, у тужилаштву речено да треба да буде "свјесна да њена казна може бити доживотна".

"Љутито сам онда рекла: `Ја не постављам питање казне, а што га онда ви постављате? Никакве везе ова истина коју вам говорим нема везе са висином казне`. Можда сам тако тада могла да наступим, јер ми је било седамдесет и двије-три године. То је крај живота, све што је добро и лијепо било је раније", рекла је Плавшићева.

Говорећи о неким ситуацијама у затвору у Хинсенбергу, Плавшићева је навела да су је у шетњи у затвору појуриле двије затворенице иранског поријекла.

"За мном су узвикивале покличе на арапском. Пала сам и сломила руку. Четири дана сам чекала да ме превезу у болницу. Тамо су ме оперисали, али су ми унапријед рекли да ће та рука моћи да обавља само седамдесет одсто некадашњих функција", истакла је Плавшићева.

Она је навела да је одбијен и њен захтјев за одобрењем четири часа шетње по оближњем граду у пратњи стражара у одређеним временским размацима, на што су имале право све осуђенице након двије године издржане казне.

"У јуну 2005. године упутила сам тај захтев управи Хинсенберга, а они су га прослиједили на неки виши ниво. Ту је мој захтјев одбијен. То ми је усмено саопштено уз образложење да у оближњем градићу Еребру има пуно муслимана. Они би протестовали или могли да изазову нереде у Шведској. Била сам зачуђена, зар се Шведска одриче примјене људских права које је сама прописала из страха од протеста муслимана", истакла је Плавшићева.

Подсјећајући да су је из затвора одвели да свједочи против Слободана Милошевића, а да се то ипак није десило, Плавшићева је објаснила да је осам часова понављала исто: "Можда морам ући у ту салу, јер нисам слободна особа, али у њој ћу рећи истину. Ја сам тог човјека за вријеме рата видјела једном на Јахорини, када сам му послије Венс-Овеновог плана окренула леђа и нисам хтјела да се рукујем са њим".

"Ако хоћете таквог сведока, ја ћу то рећи у судници. Послије тих осам сати /тадашњи главни тужилац Хашког трибулана Карла/ Дел Понтеова ми је рекла да сутрадан путујем назад у Хинсенберг. Без уласка на Милошевићево суђење", истакла је Плавшићева.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *