Јелена Гускова о трампи – Младић за ЕУ

Статус кандидата за ЕУ за Србију данас зависи од тога да ли ће власти Србије изручити Хашком трибуналу још двојицу Срба преосталих на списку – команданта војске Републике Српске генерала Ратка Младића и последњег председника Републике Српске Крајине Горана Хаџића. Главни тужилац Међународног трибунала Серж Брамерц редовно долази у Београд, како би добио извештај о […]

недеља, март 20, 2011 / 08:59

Статус кандидата за ЕУ за Србију данас зависи од тога да ли ће власти Србије изручити Хашком трибуналу још двојицу Срба преосталих на списку – команданта војске Републике Српске генерала Ратка Младића и последњег председника Републике Српске Крајине Горана Хаџића. Главни тужилац Међународног трибунала Серж Брамерц редовно долази у Београд, како би добио извештај о урађеном.

Пише:

Јелена Гускова

А затим он представља европској комисији реферат о томе како Србија испуњава захтеве Европе за сарадњу са Трибуналом. Сваки пут пред Брамерцов долазак београдска полиција и специјалци активизирају своју делатност, при чему чине то грубо, гласно и јавно, како нико не бу сумњао у њену активност. По свему судећи, Горан Хаџић интересује трибунал много мање него генерал, зато се српски медији шарене од чланака о томе како (не)успешно тече хватање последњег српског хероја.

Још један реферат Брамерц треба да поднесе у јуну, али нема чиме да одбрадује: никакви трагови генерала Ратка Младића и Горана Хаџића одавно нису пронађени. Београдској полицији су помагали чак и „Џемјс Бондови“ и други угледни „агенти 007“, али ни они нису извршили задатак на Балкану.

Полиција нема тако много могућности када нема никакве трагове. Српско правосуђе је покушало да уђе у траг генералу преко људи који би тобоже могли да помажу Младићу да се скрива. Међу њима је генерал Аца Томић, Бранислав Пухало, Драган Живановић, Љубиша Вуковић, Бранислав Ивановић.

Не набрајамо оне које су једноставно испитивали! 2006. године у Београду је ухапшено 11 особа, тачније генералових јатака, који су му тобоже помагали да се крије – Љиљана Васковић и њено двоје деце, Ратко Вучетић, Саша Бодњар, Благоје Говедарица и Јован Ђого. Скрећем пажњу на то да су била ухапшена и деца (облик притиска на родитеље), да су се деца налазила у затвору све ове године.

Главним организатором подршке сматран је пуковник Јован Ђого, који нажалост није сачекао крај процеса, пошто се разболео у умро у затвору. Он се стоички понашао за време исфабрикованог процеса – био је весео, филозофирао је, певао песме и говорио стихове чак у судници. Све ове људе су оптуживали да су у Београду изнајмљивали станове и да су помагали Младићу да се крије од полиције. Али никакве доказе о њиховој делатности суд није могао да сакупи. У децембру 2010. сви су били пуштени због недостатка доказа.

Тражили су генерала и у иностранству. У Кенији су чак ухапсили Хрвата Игора Мејашка, за кога су мислили да је Младић.

Влада стално увећава суму коју је спремна да исплати човеку који наведе место где се налази Младић, специјални тим је формиран за хватање генерала, он претреса станове и куће Младићевих сарадника и рођака. У Босни генерала су тражили код његове сестре Радинке, у Београду код новинарке Љиљане Булатовић која је написала неколико књига о генералу, у новембру прошле године у етнографском селу Бајка код Аранђеловца и у истоименом ресторану у Београду. У мају 2007. године полиција је претражила војни објекат у Делиградској улици, пошто је добила информацију да се тамо крије Ратко Младић. У октобру исте године претражила је касарну у Белој Цркви, а 2008. године погоне фабрике Вујић Ваљево, као и друге објекте, куће и станове. Све ове мере нису донеле резултате.

Зато је главни план полиције постало то да натера сина да изда оца. Низ месеци Србија је сведок малтретирања породице генрала Младића – његове жене Босе, сина Дарка, снаје Биљане и унука Анастатије и Стефана.

Прво су вршили притисак на сина. Полицајци су телефонирали или обилазили све познанике и колеге Дарка, како би им забранили да сарађују са млађим Младићем (Дарко има малену компјутерску фирму). Како би свели приходе породице на нулу, низ месеци испред Даркове фирме је стајао полицијски аутомобил и проверавао документа свих који улазе и излазе из ње (после такве преовере ретко ко је долазио други пут).
Затим су се латили читаве породице.

Ограничили су им излазак из Србије: прошлог лета црногорска полиција на молбу српске није допустила Дарку да са децом одмара на мору, истеравши га из земље. Женине рођаке вратили су са македонске границе, не дозволивши да допутују код Младића у Београд. Самом Дарку нису забранили да путује у Москву, али су га брижљиво претресли 2010. на граници, покушавајући да пронађу бар неки „московски траг“ генерала. Генералову жену Босу судили су због чувања трофејног мужевљевог оружја и патрона уз њега.

Безбедносне структуре неформано су разговарале са снајом: Биљани су понудили да се разведе од мужа, а када је она одбила, припретили су: Сада ви сами сносите одговорност за свој живот и живот своје деце. Убрзо је Биљана била отпуштена из фирме Телеком по налогу одозго, без објашњења разлога и без могућности да нађе други посао.

Али главни метод деловања полиције су претреси. Сценарио је исти. Војници наоружани до зуба у маскама упадају у стан, по правилу, рано ујутру, када породица спава, не обраћајући пажњу на то да у кући могу бити мала деца. Кућа генералове жене и сина претресана је много пута, укупно 13.

У понедељак, 31. јануара 2011. године у 7.30 ујутру полиција је зазвонила на Даркова врата када су сви још спавали. Деци су дозволили да се спреме за школу, а претрес је настављен. Он је трајао 6 сати. Ништа нису нашли, ништа нису узели, осим хард диска са дечијег компјутера. Овог пута чак новац нису узели, мада су у новчанику домаћина нашли 300 евра. За разлику од прошлог претреса, када су из куће без специјалне дозволе судија незаконито однели 14 000 евра. У полицији се ова акција назива „пресећи новчане канале за помоћ злочинцу“.

Између осталог, по српским законима новац полиција треба да врати за три месеца. Али прошла је већ година. То није у реду, у најмању руку. Као што је ружно испало и са дневницима генерала. Одузели су их из женине куће, нису вратили породици чак ни копије, оправдавајући своја дејства неопходношћу предаје свески Хашком трибуналу. Ипак врло брзо дневници су већ почели да се штампају у српским новинама и часописима. И нека ме неко убеди да их полиција није продала новинарима! А то је власништво породице, и без њене дозволе ни једно штампано издање нема право да објави дневнике.

Али сви напори полиције показали су се узалудним: није нађен ни један траг или бар назнака где може да се крије генерал. Храбро су издржали такозвани јатаци, они који су помагали генералу да се крије, верни су остали многи пријатељи и сарадници (генерали који су ратовали са Младићем, недавно су почели да штампају своје мемоаре), збила је редове и није задрхтала његова породица, мада јој је врло тешко да живи.

Вероватно пред нови долазак Брамерца породицу чекају нова искушења. У медијима су се појавиле претпоставке да је руководство земље обећало да још више појача притисак на породицу. Планира се да се некретнина (пола куће) лиши жена генерала, син (стан), и рођаци у Босни и Македонији. Фактички жену, децу и унуке планирају да избаце на улицу…

За приближавање ЕУ, како нам се чини, Србија плаћа врло велику цену. Јер главни критеријум европске интеграције треба да буду економски параметри и политичка стабилност. Самобичевање, издевање над симболом славе и достојанством народа, занемаривање своје историје још никада никоме на власти није могло да донесе поене.
 



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *