Један дан у Минску

При помену Бјелорусије на памет прво пада Лукашенко, са ким пореде оне политичаре који много стискају власт у својим рукама. Одмах потом би нам се требале јавити асоцијације јадне земље, какве у својим главама праве они који вјерују да без демократије нема ничега, као што се мислило да без Тита нема живота у СФРЈ. Пише […]

недеља, септембар 2, 2012 / 06:53

При помену Бјелорусије на памет прво пада Лукашенко, са ким пореде оне политичаре који много стискају власт у својим рукама.

Одмах потом би нам се требале јавити асоцијације јадне земље, какве у својим главама праве они који вјерују да без демократије нема ничега, као што се мислило да без Тита нема живота у СФРЈ.

Пише Марко Шикуљак

Бјелорусија је земља у којој за разбијање предрасуда није потребан већи напор. Чим се крочи у њу, на памет ће вам сама пада ријеч РЕД. Све је уредно, од поља уз цесту, равног асвалта, па до пропуста успод цесте, направљене да туда прођу животиње, умјесто да претрчавају коловоз.

Главни град Минск је чист град. Изузетно чист и уредан град. Тако чист да нема ни прашине ни опушака, па ходате стотинама метара док не видите неки. За тако велик град невјероватно је да није бучан како то велики градови иначе јесу. Као да и возачи не стискају по гасу мимо неке утврђене дисциплине. Забавно је да пар турирања и агресивније вожње чујете обично помијешане са звуком америчког репа из отворених прозора.

Бјелорусија се помиње као једна од најразвијенијих земља бившег СССР, али ће истина прије бити да је једина која није пропала. Такође, њен развој је уједначен, па тако Минск не одскаче од других већих градова, колико Москва и Петроград одскачу од остатка Русије. Захваљујући Лукашенковој чврстој руци није било транзиције, приватизације, криминала и свега што распад система носи.

Заузврат, Бјелорусија нема асортиман у продавницама, бутицима и хит понудама разних мобилних телефонија. Немају мноштво западних банки, али ни енормних камата као код нас. Незапосленост и криминал се воде на мање од три посто. Возила на улици су слична као код нас, а нема превелике осцилације у цијенама као што има код нас.

На фасадама нема ни једног графита, грбови са петокракама нису скинути, споменик Лењину је тамо гдје је и био. Други свјетски рат, побједа у којој су Бјелоруси дали велики број жртава, упадљиво се истиче. Вјечна ватра суче у вис барем дупло више него у Москви, а доста билборда и свијетлећих слова на зградама, умјесто о волумену косе и бјелини зуба поручују: Подвиг народу бесмертен.

Није да због комунизма нема цркава у граду. А и грб града је вјерски, штит са Богородицом окруженом анђелима. Све у свему, религија и уређење које се задржало у друштву нису супростављени.

На улици је најнормалније видјети униформисано лице, и то војно. Полиције као да има мање. На билбордима се слави Роман Петрушенко, кајакаш, освајач двије олимпијске медаље у Пекингу, члан полиције. Тек да се зна да није обичан спортиста који јури за богатим уговорима.

Главни дио града, од кога је најбоље почети упознавање је Авенија независности. Почиње од Трга независности, испод ког се налази главни шопинг центар, завршава са националном библиотеком, на којој је видиковац са ког се може сагледати Минск. У тој улици налази се зграда КГБ (који није мијењао име као у Русији), ГУМ (шопинг центар чије име је скраћеница, попут нашег ГРАНАП-а), католичка црква, централни ботаничка башта, затим парк са циркусом који нема шатру, али има прелијепу зграду, главна пошта, државна филхармонија. Плац или трг Републике је простор на коме се зими направи велико клизалиште, а на њему се налазе двије монументалне зграде Једна је социјалистичког стила потпуно геометријска, а друга класичније градње. Неке од запаженијих грађевина су национална библиотека урађена по савременим виђењима архитектуре, но она није у овом низу.

Трагедија Бјелоруског народа је имала чудан утицај на Минск, који је у Другом свјетском рату 85% срушен, пс су совјетски урбанисти имали полигон за уређивање града готово од нуле. Данас се за тај град каже да је јако хуман и функционалан са пуно зеленила и паркова, рекреативних садржаја за опуштање уз проширени дио меандарски завијајуће ријеке Свислач. Булевари су широки и нема загушења саобраћаја када сви крену са посла, чему доприноси и метро, који је погађате, савршено чист. А на посао се иде, јер незапосленост се статистички води на мање од три одсто, а 3 четвртине производње се извози. Бјелоруси праве одличне тракторе, и праве их и за у свијету познати Џон Дир. Бајну слику ремети слика редова пред литванском амбасадом, гдје доста људи чека визу која ће им дозволити да путују и ка западу. Ми однедавно не чекамо у редовима, али немамо чиме ни отићи.

Продавнице у Бјелорусији су онај тип који је код нас изумро. Нема црвеног свјетла на сензорима који очитавају цијену, а у многим се цијена само напише на папир. Има и оних гдје продавачици покажете артикле које желите, она вам да папир са цијенама који однесете на касу и платите, а потом се вратите по кесу са намирницама. Најлонске кесе се плаћају, па доста Бјелоруса еколошки свјесно носе цекере. Плаћа се бјелоруским рубљама које се мијењају око 7000 за евро, а посебна зезанција је када добијете кусур од 10 рубљи, величине новчанице из монопола.

У ресторанима се може фино јести јефтиније него код нас, а има и ресторана са узбекистанском храном, који су хит у руском свијету. У бутицима можете наћи јефтину робу махом домаће производње, тако да изузев куповања понеког комада зарад успомене не треба рачунати на посебан шопинг.

Књижаре у које стигнете завирити имају невјероватно јефтине књиге, што слути на неке државне субвенције књижарима. Бјелорусија је културна провинција спрам Русије као и Српска спрам Србије. Од тридесетак случајно отворених књига све су штампане у Москви. Језик није проблем, и на први попглед разлика је само у слову И, које је у бјелоруском попут латиничног. Иако нама звуче исто, неки Бјелоруси којим се обратите својим скромним знањем руског вас погледају и питају да ли говорите руски или бјелоруски.

Да ли због радног дана, на главној улици нема пуно људи. Увече, на тргу смо могли присуствовати игранци, онаквој као у филму Лајање на звезде. Људи опуштено плешу уз гостујућег музичара из Русије, који у паузи између пјесама исказује љубав Бјелорусији и жали због терористичког напада у метроу, додаје да то раде они који не воле стабилност и демократију Бјелорусије. Присутне све то није много дотицало, па се чинило да из пристојности нико није хтио добацити да је боље да настави са пјесмом.

Има Минск и ону другу страну одмах ту у близини, гдје се возе велика и скупа аута, гдје се одржавају приватне журке и гдје је улаз у дискотеку десетак долара. КО има времена и новца, може провјерити како је тамо.

Репотража првобитно објављена у Екстра магазину

putopis bjelorusija minsk lukasenko reportaza



0 КОМЕНТАРА

  1. Druže Marko, pošto je stopa nezaposlenosti u bjeloruskom ekonomskom i demokratskom raju tako niska, kako ti se čini ima li tamo mjesta za ove naše silne nezaposlene da riješe svoje probleme? Prijateljska zemlja, svega što pristojnom čovjeku treba ima u izobilju, krediti povoljni, ulice čiste, a Srbi opet idu da se muče za male plate po neprijateljskoj i prljavoj Njemačkoj i Americi. To stvarno nema smisla. Daj proširite ovu priču, da spriječimo zabludu u kojoj su naši ljudi koji ne vide ovu bjelorusku ljepotu, a pred nosom nam je.

    Lijep pozdrav

  2. @ immortal

    Можда тамо и није баш тако лијепо, али само нека је против „трулог запада“, па ћемо да га идеализујемо, колика год будалетина био и о каквој код вукојебини се радило. 🙂

    Очекујем извјештај о реду и чистим улицама у Сјеверној Кореји.

  3. Неко је заиста паметан измислио крилатицу – „слика говори више него хиљаду речи“.

    Очигледно некима све што изгледа уредно и нормално није нормално.
    Време лудила
    Време долази када ће људи полудети, и када виде некога ко није полудео напашће га говорећи: “Ти си луд, ти ниси као ми“. (Ава Антоније Египатски)

    Покушавам и на овој теми, да разлучим какав је то профил људи „прозападне провениенције“ код нас, данас, како се то политичким речником каже. О њиховом, моралном, образовном,културном,статусном и сваком другом лику…Можда неби била лоша тема да се постави на „Фронталу“.

  4. Био сам у Бјелорусији прије пар година. отприлике је тачно ово што је Марко написао. Али ово се односи само на Минск. На примјер, увече послије 11 сати немате струју у стамбеним насељима. Једноставно је искључе.

    Да би се стекла права слика о некој земљи треба отићи у провинцију. Репортажа коју би неко направио о бјелоруској провинцији би се знатно разликовала од ове.

Оставите одговор