Ја теби магистре, ти мени докторе

Доктор наука? Лијепо. Ви сте магистар? Дивно. Правник? Моје честитке. Вас видјех, потписујете се као дипломирани економиста, тачније dipl. ecc. Пише Марко Шука На жалост нису вас научили да се потписује са дипл. екон. или дипл. ек. или ако хоћете међународном скраћеницом онда dipl. oec. такође, нисте инжињер већ инжењер, ако сте то уопште. Главне […]

понедељак, април 20, 2015 / 22:41

Доктор наука? Лијепо. Ви сте магистар? Дивно. Правник? Моје честитке. Вас видјех, потписујете се као дипломирани економиста, тачније dipl. ecc.

Пише Марко Шука

На жалост нису вас научили да се потписује са дипл. екон. или дипл. ек. или ако хоћете међународном скраћеницом онда dipl. oec. такође, нисте инжињер већ инжењер, ако сте то уопште.

Главне рекламе овдашњих институција у којима се продаје академско звање је „акредитован“. То значи да пропала и корумпирана држава или државе признају ту зграду и неке персоне које се потписују на комад папира који би требао да буде потврда знања.

Хајде да за сада оставимо по страни писменост и правопис носилаца диплома. Хоћу да говорим о незналицама са дипломама. Није важно са које установе оне долазе. Оне заузимају мјеста свих оних који су учили или сада уче. Свих који су се трудили и радили на себи.

У Србији су прије пар година утврдили да је свака десета факултетска диплома лажна. Стање сада уколико није горе, није ни боље. Што се тиче Републике Српске, то није нико никада провјеравао. Нико не провјерава ни научна звања.

Осврните се око себе на ваше радне колеге, (уколико сте имали среће, везу, или сте платили своје радно мјесто, а прије тога бар поштено студирали), колико знате о њиховом образовању? Како су дошли до радног мјеста? Када су схватили потребу образовања? Јесу ли почели да студирају онда када су већ радили, само да би имали довољан коефицијент, а могли су себи да купе „папир“ како то популарно кажу. Препознаћете их, они су ти који народ зову стоком, они највише пљују друштво и државу. Њима смета све, њихова је изрека „не могу они мене мало платити колико ја могу мало радити“. Да, они су у оном систему радили као квалификовани радници или ситне ћате, а наравно та изрека је и тада била актуелна. У међувремену то „мало“ платити постало је више, али количина рада је остала иста ако не и мања. Уколико их не препознајете, погледајте се у огледало.

Питајте да са вама подјеле искуство са студија. Рецимо како су изабрали баш то да студирају, како су полагали пријемни? Који испит су први положили? А посљедњи? Какав је осјећај? Присјетите се и питајте их који испит су најдуже спремали? Које предавање и професора су вољели, а које не? Којих ријечи се посебно сјећају? Гдје су куповали и копирали књиге и скрипте? Како су одвајали од уста да оду на концерт, или да са друштвом оду у кафану? Могу ли да причају како су три дана јели само по кашику меда и пили воду, јер су све паре послате од куће потрошили превише рано. Јесу ли се шверцовали у дому док су чекали да добију свој, или да нађу стан? Сјећате ли се стрепње док чекате свој ред да одговарате? Учио си и читао, али чини ти се да ништа не знаш, да се све помјешало. Колико сте пута повукли питања и посрамљено их вратили? Да ту је нови рок, али је мрско поново прелазити питања и учити оно што ти се чини познато, знаш то, и није ти јасно како ниси положио. Колико сте промјенили соба, станова, цимера? Сјећате ли се станодаваца и имате ли неке анегдоте? Свих тих простора које су људи издавали и издају под именом „стан за студенте“, а у сваком другом огласу траже студентице и непушаче. Гдје сте се хранили, јесте јели у мензи? Који дан је био најбољи? Имате ли ви причу о тети која вас погледа и убаци кашику више уз опаску „нека, крупан си“? Памтите ли сате проведене у раздрнданим аутобусима, у којима нема гријања, а ни хлађења. Колико сте ви сати утабавали неку руту, гледали куће брда, покушавали да читате док се све тресе. Колико сте се пута смрзли и остали у квару?

Уколико не схватате да је све ово горе саставни дио образовање и сазријевање једне личности, нисте ви ни студирали. Ви сте само жељели да задовољите своју похлепу и/или таштину и да накачите себи испред имена титуле и звања. Сама та жеља није погрешна, макар била плод и таштине, да вас је навела да учите и радите на себи. Тада би сујета изблиједила а остало би знање које би носило звање.

Негдје сам прочитао, мислим код Ћосића у Коренима, да су само ситне птице шарене, гаврани су црни а ни орлови се не ките.

О знању не треба ни причати, а ни питати. Нега нико не може купити као дипломе и послове.

Монопол на знање и звање

Једина добра ствар у државама бивше Југославије је то што је школство и даље јефтино и скоро свима доступно. О квалитету се може много тога рећи, али ипак је важно што је јефтино и доступно свима.

Међутим образовање свих нивоа треба да буде јавно и бесплатно. Само тако се може спријечити развој елите и класе оних који су у могућности да плате елитистичке школе и факултете. Који ће да искористе средства непознатог пoријекла за ту диплому. Све већи број приватних средњих школа на којима школарина иде и до десетина хиљада евра по години, пружа боље образовање јер одводи најквалитетнији професорски кадар. Ствара се јаз и од друштва приближно једнаких шанси и социјалне државе, ми овако уситњени све више идемо ка искривљеном дарвинистичком либерализму, гдје најбољи не значи најталентованији већ најбогатији, а поријекло богатства је све само не чисто.

Главне рекламе овдашњих институција у којима се продаје академско звање је „акредитован“ то значи да пропала корумпирана држава или државе признају ту зграду и неке персоне које се потписују на комад папира који би требао да буде потврда знања.
Ма колико ми жељели да наше образовање буде по угледу на западно, да имамо своје “Харварде”, јер кад причају о приватном образовању на њега се позивају они који су власници или студирају у таквим установама, ипак оно што је реалност је да су јавни универзитети у очајном стању, али процентуално је много мање фиктивних испита и уписивања оцјена него на неким од приватних факултета.

Посебно је занимљиво када професор, ево од сада Универзитета Џон Незбит, тражи од државе да студенти приватних факултета имају право да станују у јавним студентским домовима. Он се није сјетио да издвоји дио средстава од школарина и да направи приватни студентски дом. Било би смјешније само да је тражио паре да му држава помогне да направи и факултет, oд којег би он и пријатељи зарађивали. Сјећате ли се слогана „запалиш и одеш“ е па, провјерите колико је „стручњака“ запалило вани, а колико у министарства, агенције, општине, скупштине и парламенте. Овдје је овај „мегатренд“ синоним за све друге, за апеироне, упс-е, колеџе, сингидунуме итд.

Господин се у ауторском тексту у Политици, присјећа своје младости и како је у дому упознао своју жену, те са сјетом говори унуку како ето он као млади Нејзбитовац неће моћи наћи своју бољу половину у дому, као што је деда, јер држава не поштује његову установу.
То што по нека приватна високошколска установа најбољим средњошколцима нуди бесплатно студирање, не показује њихов квалитет већ је одраз јефтиног маркетиншког трика. Уосталом најбољи знају гдје и како ће остварити своје потенцијале и нешто не вјерујем да им се баш свиђа да за ментора имају Мићу Мегатренд или др Шапића, те др Стефановића, или да пређем овамо, др Виком.

Стање једног народа и друштва најбоље се види кроз стање у образовању и култури. Поплава звања, море факултета, само знања нигдје, или и ако га има увелико тражи радне дозволе и учи њемачки или енглески.

Задуживати се да би будућности земље, а то су дјеца, пружио све услове за развој потенцијала, како би то било материјализовано културним, привредним и сваким другим препородом једино је оправдано задуживање. Тада је кредитно оптерећење новорођених мања срамота од овог потрошачког задуживања које не нуди никакву перспективу и служи за ону чувену „ја сам обезбједио своје, ма и праунуке“, док најшири слојеви једва преживљавају или одлазе далеко одавде.

Кривица оних који знају и који јесу то што им пише испред имена лежи у томе што ћуте и допуштају да звање девалвира и да све постане безвриједно. Док срљамо дубље и дубље у лажи, преваре и незнање никако да се усудимо рећи не знам, а не знаш ни ти. Да, пише се одвојено мој магистре, није незнам. На жалост то није твоје једино незнање, ако те је уопште и брига за то.



0 КОМЕНТАРА

  1. “Превише опширно написано, не могу се замарати читањем текста. Шта ће ми ово?“, рече моја пријатељица која је узоран студент BLC-а. Само, никада ми није рекла да жури на предавање или да је уморна од истог.

Оставите одговор