Извините што нас убијате

Да би разумјели садашњост, морамо упознати и разумјети прошлост, јер она је са нама. Пише: Миленко Вишњић Тровјековни политички системи у Европи: империјална хегемонија и равнотежа моћних коалиција, завршавају свој вијек 1989., распадом СССР и преласком са идеологије социјалне правде, на најокрутнији облик идеолошког фанатизама – либерални империјализам. Да подсјетим, у заједничкој нам држави, та […]

четвртак, мај 2, 2013 / 12:23

Да би разумјели садашњост, морамо упознати и разумјети прошлост, јер она је са нама.

Пише: Миленко Вишњић

Тровјековни политички системи у Европи: империјална хегемонија и равнотежа моћних коалиција, завршавају свој вијек 1989., распадом СССР и преласком са идеологије социјалне правде, на најокрутнији облик идеолошког фанатизама – либерални империјализам. Да подсјетим, у заједничкој нам држави, та промјена серве – присилно напуштање социјализма, почела је увођењем тзв. Марковићевог «стабилног» динара.

Потрошене су девизне резерве за куповину наоружања сепаратистима, а првим «демократским» вишестраначким изборима, распирене су вјерске страсти, учаурене у форми претходног једноумља – братрства и јединства. Они који су се опирали окупацији – само Срби, и данас плаћају цијену непослушности. Тај српски отпор се могао сломити само вјерским ратом, бомбардовањем и другим демократским начинима кажњавања.

Једноумље и најокрутнији идеолошки фанатизам

У сјени посљедњих збивања око КиМ, отвара се неколико питања моралних начела у понашању водећих политичара Србије. Чиме се може објаснити клечање премијера Ивице Дачића пред Западом, када је, од 1991. године, и сам био свједок свих зала које је та «демократска» страна свијета приредила и још га приређује његовом народу; прво, изазивајући вјерске сукобе – од Словеније до КиМ; друго, прогонећи и уништавајући Србе у Хрватској; треће, прогонећи и убијајући на хиљаде његових сународника у БиХ; четврто, отимајући покрајину КиМ – 15% територије Србије, и прогонећи стотине хиљада неалбанаца?

Чиме оправдати његово политичко трајање толико година и кроз све те догађаје, сем да је човјек од наде и повјерења? Како објаснити Николићево негирање права Србима преко Дрине, да не морају бити Босанци, док је некад, прије промјене ћурака, цртао границе свих српских земаља? Како објаснити понашање бившег «Босанца» Вучића, када се својевремено, дјелујући у сјени двојице «великих», Шешеља и Николића, и сам залагао за равноправност својих земљака?

Како се може објаснити политичка проституција са онима који су 1999. године, без одобрења ОУН, разбојнички, за «само» 78 дана разарања и убијања, убили 2 768 цивила, ранили око 6000 људи, направили материјалне штете преко 240 милијарди евра, загадили земљиште осиромашеним уранијумом?… Ко може и чиме се може објаснити да четворица лидера Тачић – с једне стране и Дачић, Вучић и Николчић с друге, и поред привидног супростављања, имају исти идеолошки циљ, у историји најагресивније творевине идеолошког фанатизама – ЕУ? Већина од поменутих лидера је политички «сазријевала» у сјени потврђених ауторитета, развијајући код себе ауторатитарну свијест поданика.

Које је то ново једноумље и идеологија који успијевају да уједине до крви зараћене стране? Док се једни клечећи извињавају, поклањајући и дио вољене државе, други ликују над њиховим понижењима, великодушно примајући поклон; али, ипак, једно их неодвојиво веже – пут у ЕУ. Политички фанатизам који је захватио Балкан, нема историјског премца. БиХ је још фрапантнији промјер једноумља. Три стране са крвавим вјерским ратом иза себе, ни данас се не могу ни о чему договорити, сем што су сагласни у једном, једином и узвишеном циљу – заједничком путу у ЕУ.

Јединство им, можда, не би било ни потребно, очекујући да их у Бриселу нико и ништа не би ни питао, ако би, недајбоже, икад тамо и доспјели и ако буду имали гдје и отићи. Некада, прије «увођења демократије», већина данашњих лидера у БиХ, су били, такође, поштоваоци само једне идеологије; били су чланови једног једноумља – комунизма.

Поданички карактер политичара

У Вујаклијином лексикону за појам балканизма пише: "Безначелност, страст за богаћењем, снисходљивост према вишим, а грубост према нижим од себе, борба недопуштеним средствима, подвале, политичка убиства, подмићивање ". Шта је то што је изневјерило очекивања оних који су мислили да ће у годинама ширења Запада према истоку доћи до «отрежњења» и одбацивања ауторитарног начина размишљања?

Крајем осамдесетих и почетком деведесетих, комунистичка идеологија је искомпромитована и долази до отварања према “слободи мисли и говора”. Многи су очекивали да ће доћи до “отрежњења” и да ће ауторитарна начела размишљања бити одбачена. То се није десило; промјенила се само форма, више није била комунистичка, него антикомунистичка. Да је чак дошло и до пораста ауторитарне свијести код појединаца, показују социолошка истраживања тог времена.

Још и данас се може чути мишљење да је «педесет година социјализма криво за све», па и духовну деградацију, али то – напросто не стоји. Још је Светозар Марковић објавио у "Одабраним листовима" да "ствар социјализма пропада, јер нема социјалиста" или да он, као ствараоце бољег друшта, не види само обесправљену радничку класу, за коју мисли да је себична и да јој је циљ да сви њени чланови постану капиталисти, већ све племените људе којих има у готово свим слојевима друштва. Дакле, идеологија, ма како год се она звала, нема битног утицаја на промјену стања свијести.

По дефиницији, човјека чине зрелим и одговорним: ум (разум), савјест и воља. Разум човјеку открива мотиве (себичност, гњев, кукавичлук…), савјест процјењује њихову моралну тежину, а воља је та од које се очекује да се одупире тим (ако су лоши) мотивима. Кант је дефинисао потребне духовне напоре у превазилажењу вањских утицаја и притисака: "Сваком појединцу је тешко да се извуче из властите незрелости која је постала дио његове природе. Он је чак и заволио ту незрелост и зато није у стању да се служи својим сопственим разумом…».

Дакле, незрелост! Ако политичар нема јаку вољу да се одупре властитим слабостима, чувајући мир пригушене савјести и жртвујући функцију разума, онда он има потребу да неко други и јачи мисли, одлучује и дјелује у његово име (Брисел је понекад спас – тамо ваљда знају да мисле). Такав политичар постаје неодговоран, брбљив и лако нуди обећања, не рачунајући на одговорност према онима које представља.

Године 1939., антрополог В. Дворниковић је у својој књизи "Карактерологија Југословена" написао: "Ко у таквој средини ма шта прима за готово, испада будала. Један наш човек је изјавио у новинама да су по његовом мишљењу Енглези најдјетињастији народ на свијету". Антрополошки гледано, на Балкану људима не треба вјеровати, једнима зато што их познајеш, а другима зато што их још ниси упознао.

Историја, па и најновија, нам открива да највеће зло често не доносе само окупатори, изузимајући њихову вјештину изазивања сукоба, него домаћи политичари. То се може видјети и на примјеру наших простора, гдје су Домаћи, методом спржене земље – пљачком, довели до тога да су окупаторима остали само огрисци и нешта мало природних ресурса. То, како се овакви Домаћи одржавају на влати или повремено буду замјењени њима сличним ликовима, може се само захвалити ауторитарној свијести оних који за њих гласају.

Одавно је дефинисан однос да "5% људи стварно мисли, 25% људи мисли да мисли, а осталих од 70%, најрадије би побило оних 5% што стварно мисли". Сам по себи, намеће се закључак да Домаћи спадају у групу од 25% – групу људи који мисле да мисле!? Коначно, они су и плаћени да мисле. Шта је то изабрао њемачки народ, демократским путем бирајући Хитлера, одавно је познато. Такође, наука је одавно утврдила да већина која некога доведе на власт, готово никада није у праву: већина је често заведена, поткупљена, уцијењена или, напросто, уплашена од промјена. Или, допуњавајући мисао, та већина је најчешће незрела, неодговорна, вођена интересом, пристрасношћу, а понекад и инатом, а цијену њихових мана и порива, плаћа цијела заједница.

Тест којим се куша политичар, је спремност на жртвовање начела правде зарад властитог интереса. Они савјеснији, не иду тако отворено против своје савјести. Они траже изговор за умиривање властите савјести (одрицање права неалбанцима да буду у уставном систему Матице, због наводног њиховог добра), тврдњом да је произведено зло нужно због виших интереса (европског пута) и да зато то зло и није тако велико. Филозофија оправдавања зла, није ништа друго него пристајање на друштвено зло, фанатично убјеђујући своју нечисту савјест и друге да је то оправдано зло. Због кукавичлука или интереса, такав политичар почиње да мрзи жртве – узрочнике његових мука произведених нечистом савјешћу (оптуживање Срба на КиМ да ће бити криви за евентуални неуспјех прикључења ЕУ).

Нечиста савјест производи страх код политичара (Кајинов синдром – Свето писмо), који види страх у свакој критици (коментари испод чланака). Незрели политичари цијене своје резултате према ономе што је горе код других. Велика несрећа у свему овоме је, што се често цијели народ поистовјећује са оваквим незрелим ликовима. Међутим, за утврђивање карактера једног народа, не постоји тачно утврђена научна методологија. Јунг је био нешта слободнији, пишући о «националној болести Њемаца», дао им је дијагнозу од које је боловао и Хитлер: «Њемци пате од хистерије, исте болести од које је боловао и демократски изабрани Хитлер».



0 КОМЕНТАРА

  1. Пристојна анализа. Чуди ме да Миленко није “налијепио” и СНСД и његове лидере? Ријетко се то дешава, али, ето – десило се, ваљда, има и горих од њих.

  2. “Безначелност, страст за богаћењем, снисходљивост према вишим, а грубост према нижим од себе, борба недопуштеним средствима, подвале, политичка убиства, подмићивање…” основне су (не)карактерне особине припадника СНСД, које се у тексту помињу, тако да је аутор,на изузетно мудар начин, “налијепио” СНСД и његове лидере! Слиједи: Ипак, од СНСД нема горих! Честитам аутору на аналитичности текста. Подржавам, готово сваку, његову “изјаву”! x-(

  3. Супротност!, 02.05.2013. 16:50:51 [75144]

    Изледа да сте у праву, али ја сам мислила да аутор није директно напао те будуће безимењаке – СНСД-овце. Наравно да се особине наведене у Вујаклијином лексикону могу примјенити и на чланове СНСД и њиховог вожда. Свакако да сам и ја прво то помислила, али сам онда схватила да аутор има пречих брига; брига о много горој банди – београдским Додицима.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *