Изумиремо: Наталитет у Српској за 12 година опао 30 одсто

Наталитет у Републици Српској смањио се од 2000. до 2012. године године за 30 одсто, а према статистичким подацима, у овом периоду у Српској је на свијет сваке године долазило 355 новорођенчади мање, пише "Прес Република Српска". У 2000. години рођено је 14.250 дјеце, а у 2012, последњој за коју се располаже подацима, 9.970, док […]

субота, март 8, 2014 / 09:07

Наталитет у Републици Српској смањио се од 2000. до 2012. године године за 30 одсто, а према статистичким подацима, у овом периоду у Српској је на свијет сваке године долазило 355 новорођенчади мање, пише "Прес Република Српска".

У 2000. години рођено је 14.250 дјеце, а у 2012, последњој за коју се располаже подацима, 9.970, док је морталитет у порасту, па је у Српској у 2012. години умрло 13.800 људи.

Према званичним статистикама, БиХ по наталитету заузима посљедње мјесто у региону, с обзиром да се годишње роде 83 бебе на 10.000 становника, док се у Србији роди 90, а у Хрватској 94.

Према подацима УН, у 83 земље свијета, међу којима је и БиХ, постоји изражен проблем са наталитетом, јер се вјерује да, ако се не повећа број рођене дјеце, данашње мајке неће имати ко да наслиједи.

С друге стране, извјештај француског Института демографских студија показао је да се у БиХ роди тек 12 дјеце на 10 жена, док у Србији на свијет дође 14, у Хрватској 15, а у Европи 16 беба.

Демограф Стево Пашалић сматра да се број новорођене дјеце може повећати обезбјеђивањем значајнијих износа по основу дјечијег додатка, док би индиректна мјера представљала лијечење стерилитета уз помоћ државе, те продужено породиљско боловање и једнократна материјална давања.

У Министарству породице, омладине и спорта Републике Српске наводе да су препознали овај проблем и да су у вези с њим предузели одређене мјере, али да први ефекти могу бити видљиви тек након 15 до 20 година њихове интензивне примјене.



0 КОМЕНТАРА

  1. Narod, država, populacija, privredni sistem i prirodni resursi
    Najveća opasnost po čovečanstvo i svaku državu pojedinačno je nekontrolisan i ničim ograničavan porast populacje. Morala bi svaka država i njena vlada na napravi strategiju razvoja privrednog sistema zasnovanom na raspoloživim prirodnim i ljudskim resursima i da sa tim privrednim sistemom uskladi broj stanovnika koji mogu normalno da žive od tih resursa. A obrazovni sistem bi bio podređen privrednom sistemu i privreda bi to diktirala.
    Zakon o porastu populacije bi regulisao na koliko stanovnika bi se morala svaka država ograničiti.
    Dalje bi zakon o porastu populacije propisivao koliko porodice smiju imati dece. Po svim matematičkim demografskim proračunima, na postojećem nivou nataliteta i mortaliteta, porodicama bi bilo dozvoljeno jedno dete. Na taj način bi se zaustavio dalji porast populacije u svim zemljama.
    Kinezi su na ovaj način pokušali usporiti i ograničiti dalji porast populacije. Njihovo populacioni zakon nije dobar jer je po njemu oporezivano drugo i treće dete, a nije zabranjivano. Tu je nedostatak ovog zakona koji je na snazi 35 godina. Kinezi su trebali izričito zabraniti drugo dete.
    To nije urađeno iz nekih tradicijskih razloga, pa je plaćanje poreza često utajivano po kojekakvim zabitima što nije dalo da se dovoljno razvije privedni sistem, koji bi bio prilagođen najnovijem porastu populacije.
    Po mom prijedlogu zakona, svaki čovek, roditelj bi bio odgovoran za rođenu decu u njihovu sudbinu kad porastu. Ne mogu se roditelji amnesirati od odgovornosti zato što njihovih dvoje, troje četvori ili čak i više dece namaju zaposlenje, nemajui život.
    U velikoj meri kod nas, za ravnopravnu i kontinuiranu distribuciju obrazovanja, stručnosti i znanja u privrednom sistemu je kriv potpuno razoreni obrazovni sistem koje je najviše na svom visokom a u velikoj meri i srednjem nivou, doveo do hiperprodukcije diploma i stručnih zvanja be znanja i stručnosti, koju bi morali imati. Smatram da je to najizraženije u zemljama poput RS/BiH. Proces uništenja života naroda u BiH i RS je daleko odmakao posledih 20 godina.
    Novi zakon o ograničavanja porasta populacije bi omogućio zaustavljanje daljeg porasta populacije koji vodi u stravičnu demografsku, ekonomsku, ekološku i drugu krizu.
    Razlog zašto vlade ne žele ovaj zakon je što dalji porast populacije prepuštaju njegovom stihijskom procesu, jer time žele prikriti emigraciju, bolesti i rano umiranje i na kraju ono što je najvažnije potpuno uništene život i egzistenciju polovine populacije koji su ostali bez posla i mogućnosti preživljavanja. Stihijski proces porasta populacije to sve neutrališe i kompenzuje, tj. prikriva.
    Novi zakon bi svakom članu društva predviđao pravo na posao u skladu sa stručnošću i znanjem.
    Zakon o zaustavljanju porasta populacije bi sprečio porast populacije preko limitiranog broja koji može da podnese privredni sistem države.
    Pored ovog zakona nužno bi bilo doneti i zakon o naseljavanju i privatnom preduzetništvu stanaca, u prvom redu Kineza, Arapa i ostalih.
    Zakon bi predvideo njihovi hitnu deportaciju u zemlju porekla.
    Pre ovog zakona na prvom mestu bi bilo nužno i hitno potrebno izgraditi novi privredni sistem.
    To podrazumeva ukidanje sitnosopstveničke svojina nad preduzećima i uvođenje akcionarske svojine.
    Da bi se izvršila ova svojinska transformacija potrebno je izvršiti reprivatizaciju tenderske privatizacije započete 1997. godine, te ono što je nezakonito oteto o radnika po višestruko nižim cenama kroz prikazane fiktivne gubitke i dugove preduzeća, mora biti vraćeno radnicima.
    Dalje bi naučni instituti i razvijali projekat privrednog sistema. Za svaku privednu granu bi postojali određeni naučni instituti sa stručnjacima za pojedinu oblast privrede.

    Sve ovo su opštečovečanski problemi, za koje tražim humanistčko rešenje problema, a ne da se problem razreši tržišno, ratovima, siromaštvom, bolestima.
    Bolje da zakon ograničava taj porast populacije nego ratovi, bolesti, siromaštovo, glad, epidemije….”Novi svetski poredak”.Sada je u planu i sterilizacija stanovništva vakcinama i GMO…
    Vladari sveta uporno rade na smanjenju populacije.Ta geopolitička strategija Zapada se nije menjala zadnjih 2000 godina…

    Nekontrolisan porast populacije je doveo do uništenja prirode i resursa, zagađenja, bolesti, ratova.
    Vladarima sveta je u prvom momentu bilo u interesu da populacija raste. Oni su od te populacije pravili pare.
    Sad kad su prirodni resursi Zapada i Evrope istrošeni, kada su akumulirali ogomna materijalna bogatstva radom ogromnih masa prenaseljene populacije, sada bi da tu populaciju postepeno svode na razumno i održivu meru.
    Ja sam za zakonom ograničen porast populacije, a ne za ratom, bolestima, siromaštvom i glađu ograničen porast populacije. Porast populacije na neki načim mora biti ograničen, pošto su i teritorija i prirodni resursi ograničeni.
    Ovi naši političari bi htjeli da to bude tržišno i stihijski razrešeno, a ne humano zakonom.
    21. vijek je vijek konačne odluke: ili će kapitalizam uništiti čovečanstvo ili će se čovečanstvo obračunati sa neoliberalim kapitalizmam.

    Svaka racionalna država koja misli na svoju budućnost bi morala da razmili šta će raditi kad bude imala dvostruko više stanovnika za nekoliko decenija (npr. za50 god.) O populacionom rastu niko na ovim prostorima nije mislio ni u bivšoj Jugoslaviji. Populacija naroda koja živi na jednoj teritoriji je u stalnom porastu, dok se prirodni resursi smanjuju, a privreda ne razvija. Mi da imamo intelektualnu elitu kao što nemamo, ona bi se ovim problemima bavila. Strašno je težak posao organizovati životno ustrojstvo jedne zemlje i naroda.
    Poslednjih 30-ak i više godna NIKO nije hteo ozbiljno da se bavi ovim problemom. Da li zbog neznanja ili zbog toga što bi ograničavanja porasta populacije na potrebnu meru bilo nepopularno u narodu koji je navikao da ima po desetoro dece pa da ta deca nemaju ni hleba i da postanu jeftino roblje za evropski korporatizam.
    Ovaj zakone bi se kosio sa ogromnim istorijskim tradicionalnim nasleđem, ali za sve pa i za populaciju moraju postojati granice kao što ih imaju i teritorija i prirodni resursi.
    Pošto nije bilo pameti da se porast populacije zakonski reguliše u bivšoj SFRJ , a onda onda posle i u njenim otcepljenim republikama, prešlo se na tržišno razrešavanje problema rasta populacije: ratovi, siromaštvo, bolesti, glad…
    Da li bi se mogli naći profesori na našim univerzitetima koji bi prihvatili da se studiozno bave ovim problemom?
    Nikoga iz vlasti i države ovo ne zanima. Narod bi sa njima bio donekle zadovoljan kad makar ne bi nanosili ovoliku silnu štetu radeći za Zapad i one koji su ih doveli na vlast.

    Na vlasti su potpuni diletanti, šarlatani, organizovani kriminalci, banditi, najgora hulja, šljam i ološ ljudski koji se samo bori da što više opljačka, rasproda i zaduži narod a sve nagomilane probleme koje su napravili da ostavi u nasledstvo budućim generacijama koje će upropastiti kroz obrazovni sistem i od njih učiniti ljude nesposobne da vode državu, to će biti takvi profili ljudi koji će biti jedino sposobni da budu robovi u okuparanoj koloniji prepuštenoj pljački Zapada.
    Oni neće biti spremni ni zašta da se žrtvuju, još manje nego sadašnji vlastodršci.
    Ove budale na vlasti 5 meseci raspavljaju oko 10% smanjenja budžetarske plate a te plate su upravo tako naduvane stranim kreditima da bi se ubacio stani bezvredni novac u monetarni sistem i fond PIO. Budžetari su pomislili da je to zbog toga što oni to zaslužuju kao državni službenici. Kad bi bilo po zasluzi ne bi platu nikako ni imali! Umesto toga treba odmah da se skine 60% plata u administraciji i pola administrancije preusmeri u privredu.
    Rešavanje problema ograničenja porasta populacije se ne može prepustit svesti pojedinca, jer njegova svest usled medijske sluđenosti i manipulacije ne može dopreti do tog nivoa poimanja problema, pa se posle čude i pitaju, odakle nezaposlenost, uništeni životi više od pola populacije?
    Mi čak da smo zadržali predratnu privredu i da smo imali vlast koja je okrenuta razvoju i da smo nastavili sa industrijskim ravojem i proizvodnom bi imali ogroman problem sa nezaposlenosti, ali bi tada zbog veće zaposlenosti imali mnogo veći porast populacije pa bi to uvećalo nezaposlenost, optererećenje na privredu. Trenutno dalji veći porast populacije sprečava ovaj drugi mehanizam – tržište, koje je na ovom nivou privrede, zaduženosti, deficita proizvelo siromaštvo, nezaposlenost, glad bolesti, prevremeno umiranje. I tako mi kao narod umesto da se bavimo uzrocima i korenom problema mi samo pričamo i posledicama. To rade i režimske i privatne korporativne medijske “prostitutke” kao RTRS, BN, ATV…
    Narod je toliko utučen, nemoćan, u dobroj meri sam kriv, jer se ne bori. Šveđani imaju 100 puta veći BDP po glavi stanovnika a videli smo pre neki dan proteste. A kod nas vlast teroriše narod, otvoreno ga ubija, držeći ga kao taoce za opljačkano izdato i predato…

  2. DRŽAVA NEMA PRAVO PRIČATI PRIČA I NATALITETU I O PADU NATALITETA SVE DOTLE DOK JOJ JE POLA NARODA VIŠA, SVE DOTLE DOK NAS 250.000 NEZAPOSLENIH ISTERANIH IZ FABRIKA PRIVATIZACIJOM NE ZAPOSLO. BESMISLENO JE PRIČANJE O NAŠAM NESTANKU SMANJENU BROJA STANOVNIKA KADA SE ISTOVREMENO BROJ STAVNOVNIKA NA BIROU POVEĆAVA.
    DRŽAVA TREBA DA SE ZAPITA DA LI IMA PRIVRENOG SISTEMA ZA POSTOJEĆI NAROD, TREBA DA SE PROISPITA KOLIKO BI TREBALO SMANJITI BROJ STANOVNIKA, TREBALO BI DA RAZMILI O VARIJANTI ODRŽANJA BROJA STANOVNIKA RS NA 1 MILIONA BiH NA 2 MILONA O OGRANJAČAVANJU POLULACIJE, NA 1 DETE POPORODICI I OPOREZIVANJA PREKOBROJNO ROĐENE NECE A ONDA BI SE NOVCEM PRIKUPLJENIM OD POREZA NA PREKOBROJNO ROĐENU DECU ISPLAĆIVALA NADOKNANA ZA NEZAPOSENE NA ZAVODU ZA ZAPOŠLJAVAJNA, UPRAVO NA TAJ NAČIN BI SE SMANJIO PREKOBROJNI NATATALITAT I DOLAZAK NOVIH GENERACIJA NA ZAVOD ZA ZAPOŠLJAVANJA. SVAKE GODINE NA ZAVODU ZA ZAPOŠLJAVANJE RS UMERE 600 LJUDI ČEKAJUĆI POSAO.

  3. Волио бих некада видјети овакав текст, потписан од стране аутора, али баш волио. Па још кад би тај аутор објасни рецимо зашто користи баш податке из 2000 г. и везу између тих података са подацима између 2012 г.
    Ал не, изгледа да је најбитније имати бомбастичан наслов, ваља живјети од нечега :), а новинари ?

  4. ja bih ovog gore lažova pašalića skinuo sa budžeta i sa para poreskih obveznika, poništio mu sve kvaza zvanja koje su mu stranke dale da truje tamo neku djecu po Bijeljini. Stabio bi ga na Zavod za zapošljavanje BN doživotno bi mu zabranio rad na budžetu, poslao ga na tržište, privatnicima, poslodavcima da od njih traži posao firmama da se oscijeti pa bi smo vidjeli koji bi onda pjsmu pjevao o natalitetu, kad bude obijao vrata i pragove privatnih firmi u potrazi za korom hljeba. Da li bi onda Pašalića pozivao na povećanje nataliteta, rađanja, povećanja dolaska omladine na biro. Šta treba neko slušajući ovu budayletinu da rodi troje djece koja će kad porastu i kad se još više poveča nazaposenost kad propadno i ovo malo državnih preduzeć ODRAPTI 35 GODINA NA BIROU i u tom će i umrijeti, eto tako bro prošao svako slušajući ove neodgovrne kvazi demografe, sram da ga bude što ljude nagovara na ovakvo zlo.

  5. isti su lopine i majmuni oni koji pozivaju na diferenciranu stopu PDV na smanjenje poreza na dječju opremu i hranu. to je tako bijedno i jadno slušati od neki kabinetskih političara koje MMF finanansira preko lađa ovog naorda da razruše privrede, zaduže nardo i pošalju ga iz preduzeća na ulici da umre od gladi. za to vreme se stranačkai ološ koji se obogatio u pljčkaškoj privatizaciji šepuri u svojim džipovima šrevrcujući uvoznu robi na koji nisu plarili carine.

  6. Основни узрок малог наталитета је несигурност. Нико неће да зида кућу и да је пуни дјецом у несигурној земљи. Једини начин да наш народ и народи који са нама живе стекну сигурност је улазак у ЕУ и НАТО. Све остало је шупља и штеточинска прича неодговорних друштвених елемената.

    Могу за то дати хиљаде аргумената.

  7. Симо П. Ороз, 09.03.2014. 11:37:04
    Osnovni uzrok je Dodikova i SDS-ova vlada poslenjih 1 godina i to se mora jasno reći narod je istjeran ih preduzeća.
    Tebi je sigurnos da uđeš u EU i bideš okupiran, pa pogeledaj koju cijenu struej Bugari i Rumuni sada plaćaju na ciriškoj berzi, Da li si ti normalan znaš li šta pričaš?

  8. Људино моја, Симо је био у Бугарској и Румунији и раније и сада.

    Јеси ли ти свјестан како су ти народи живили под комунистима? Па човјече, како можеш упоређивати цијену струје у Бугарској и Румунији некад и сад. Па у та времена тамо је струје било неколико сати дневно.

    Е баш си нашо тему на којој ћеш са мном полемисати.
    Данас су ти Бугари купили фабрику дувана у сред Бањалуке. Да нису у ЕУ били то могли.

    Следећи…

  9. Jugoslavije je bila 30 godina ispred bugara i rumuna, danas su je ove vlast za dvadeset godina vratile 50 godina unazad. Bugarska i Rumunija su komplentno rasprodate, zadužena kod MMF. Kada se Čaušesku oslobodio omče MMF-a Zapad ga je uklonio. Imam dokaze za to, izvedena je obojena revolucija kao što su tvoji izveli obojenu revoluciju 1997-98.
    Bio si sa bugarskom mafijom i kriminalcima „kontroverznim“ biznismenima, poput ovih naših ovde a nisi pitao kako 80% ljudi živi, zašto su onda bili onoliko krvavi protesti, zato što dobro žive od bijesa.
    Evrospka unije je projekat zarobljavanja nezarvijenih socijalisitčkih država putem uništevanja privrede privatizacijom i zaduživanja kod MMF-a bezvrijendim novcem

  10. Миленко, био сам врло јасан. Ја нисам био са бугарским бизнисменима него сам тада уживо гледао како су Бугари и Румуни живјели некад и гледам како живе сад.
    Ти људи нису имали струје више од неколико сати дневно, за један хљеб су стајали сатима у редовима. У зградама су имали заједничко купатило и вешерај. Месо си могао добити једном седмично, 200 г по појединцу.

    Данас живе у просјеку боље од нас, а нормално је да су далеко иза Њемачке и да ће тако увијек бити.

  11. bio sam sa njim i svi žele za vremenima Čaušeskua koji je uspio vratiti 22 milijarede dolara duga MMF-a za par godina povečanjem prozvonje i enormnim izvozom u drugoj polovini 80-ih, tada su živeli siromašno imali su socijlizam, državna preduzeća, bili su zaposleni proizvodili si i otplatili dug, kažem ti zato Čaušesku svrgnut sa vlasti. Ceo proces 90-na nakon uspostve marionetske vlast u Ruminiji je ovo što mi prolazimo, poptua okupacija, zaduživanje gradnaj puteva ulazak zapadnih korporacija i banaka, jeftna radna snaga u njihovim proizvodnim pogonima, uz to evropske cene, hrane i drugih potrošačkih roba, i dalje se zadužuju kod MMF, dužni su skoro ko Grćka i misli da dobro žive dokle dok se zadužiju. Sva te ekonomija presipanje iz šupljeg u prazno će im se obiti o glavu.

  12. Milenko, 09.03.2014. 12:25:01

    “tada su živeli siromašno imali su socijlizam, državna preduzeća, …“

    Велиш, имали социјализам и живјели сиромашно, али су производили. Хм …

    “bili su zaposleni proizvodili si i otplatili dug, kažem ti zato Čaušesku svrgnut sa vlasti.“

    Миленко јеси ли икад помислио да је Чаушеску можда свргнут зато што му је народ радио, производио, а није имао шта јести, односно био је сиромашан (да мало уљепшам израз)?

  13. Симо П. Ороз, 09.03.2014. 12:00:16 [107650]
    Људино моја, Симо је Е баш си нашо тему на којој ћеш са мном полемисати.
    Данас су ти Бугари купили фабрику дувана у сред Бањалуке.ио у Бугарској и Румунији и раније и сада…

    ———-
    Види се да ти је мишљење на циганском нивоу. Булгариан тобако је у доброј мјери у власништву католичке цркве, тј. Ватикана.

  14. Симо П. Ороз, 09.03.2014. 12:37:17
    Narod nije imao šta jesti, smeo je upaliti svetlo samo 2 sata dnevno, narod na selu je masovno radio sa volovskom zapregom, zato što su morali vratiti 22 milijarde dolara kredita MMF-u.
    Evo citaću jedno knjgu o plišanim revolucjama šta se dešavalo u Rumuniji
    Од 1975. до 1987. године Румунији је одобрено 22 милијарде долара западних кредита и зајмова, укључујући и 10 милијарди долара – до САД. Рок њихове отплате падао је 1990-96. година. Али као што истичу у штампи САД И Западне Европе, финансијски магнати и званичници Запада предлагали су Букурешту да дугове отплаћује «политички» – алудирали су на пожељност изласка Румуније из Варшавског Пакта и СЕВ, тј. отворену конфронтацију Румуније са СССР-ом и његовим савезницима. Ипак, Чаушеску је одбацио ту «идеју» и изјавио, да ће Румунија отплатити све своје дугове пре уговореног рока.
    Дугови су отплаћени на рачун смањења увоза и форсираног извоза роба, укључујући и прехрамбене производе и потрошачке артикле. Тежећи да стекне економску независност, режим Чаушескуа је почео убрзано отплаћивање спољног дуга на рачун «строге штедње» и «стезања каиша». Румуни су морали напрегнути све снаге, да као прво, брзо све исплате Западу и, као друго, ослабе зависност од трговине са земљама СЕВ. Ту циљеви су били постигнути током 1987-1989. године, али по цену оскудице становништва. Тих година су увече рано гасили светло на улицама и у кућама, само 2-3 сата дневно је радила телевизија, топле воде практично није било. Заоштрен је проблем са намерницама.
    Током 1975-1989. године Румунија је са каматама отплатила дугове у укупном износу од 22 милијарде долара. То је нагло погоршало односе са Западом. Он је фактички прешао на политику блокаде у односу према Румунији, Западу се придружио и «горбачовски» СССР. 1988 године први пут у послератним годинама извоз Румуније од 5 милијарди долара је премашио њен увоз. То је омогућило да се савладају многе економске тешкоће. У јуну 1989. године Букурешт изјављује да одбија спољна задуживања.
    Међутим, стрпљења маса се почело исцрпљивати. У јесен 1987. године дошло је до озбиљних немира међу радницима у Брашову. Дошло је тога, да су радници на јуриш упали у зграду окружног комитета партије и начелника. Током гушења немира службе државне безбедности су убиле седам а ухапсиле више од двеста људи.

    У СССР-у и у западној штампи, а затим и у говорима званичних функционера земље «велике седморке» Чаушескуа су све чешће почели називати «диктатором» и «стаљинистом». Западне владе су 1987. године престале позивати Чаушескуа у посету земљама Запада. Румунију су 1988. године лишили режима «најповлашћеније нације» у трговини са земљама «велике седморке» и ЕЕЗ. Разлог за то је што је Чаушеску одбио да подржи горбачовску перестројку, он је тврдио да перестројка води слому социјализма и рушењу комунистичке партије. Штавише, Румунија је после 1985. године активирала везе са Кубом, КНДР, Албанијом и Кином, као и са Ираном и Ираком, Либијом и Никарагвом, Вијетнамом и другим Западу мрским земљама. 18. децембра 1989. године Чаушеску је био у посети Ирану, током које су Техеран и Букурешт договорили војно-политичку и економску сарадњу.
    Исте године Чаушеску је улагао напоре да уједини светски комунистички покрет. Активирао је везе Румуније са ДРН и Чехословачком. Према подацима југословенске у западноевропске штампе, у Букурешту је развијен пројекат оснивања економске заједнице социјалистичких земаља у саставу Румуније, Чехословачке, ДРН, Кубе, Кине, Албаније, Северне Кореје и Вијетнама: због надолазећег распада СЕВ оснивање таквог блока би омогућило да се ојача јединство земаља, које су супротстављају перестројки. На прослави 45-годишњице дана ослобођења Румуније од фашизма (августа 1989. године) Чаушеску изјављује, да ће «пре Дунав уназад потећи, него што ће се у Румунији провести „перестројка“». Од јесени 1988. године «румунска тема» је почела заузимати важно место у преговорима Горбачова, Шеварднадзеа и Јаковљева са функционерима земаља Запада.
    У новембру 1989. године одржан је ХIV конгрес румунске комунистичке партије, на којем је Чаушеску перестројку прогласио «саботажом дела социјализма» и «помагањем империјализму». Конгрес је предложио да се сазове међународно саветовање комунистичких и радничких партија, које није одржано од 1969. године. При том је тај предлог предвиђао учешће на саветовању и оних комунистичких партија, које су после 1956. године прекинуле везе са КПСС. Чаушеску је предлагао да се проведе саветовање у Букурешту или Москви. 15. децембра ЦК КПСС је послао кратак телеграм у Букурешт, изразивши сагласност «са идејом о организовању саветовања».
    У штампи САД и Енглеске током 1988-1989. године истицано је да је Чаушеску постао «проблем за Запад и Горбачова», да се Румуније може ујединити са социјалистичким земљама, које су супротстављене «перестројки», да «са Чаушескуом треба нешто решавати». У јесен 1989. године почеле су практичне акције. Битну улогу у развоју догађаја у Румунији играла је Мађарска.
    Напетост је настала због угњетавања трансилванских Мађара у Румунији и прешла је на државни ниво. Одговор на то су биле демонстрације 200 хиљада људи у Будимпешти, слободно функционисање у Мађарској румунског «самиздата», званично признање проблема румунских избеглица и изградња избегличких кампова, приступање Конвенцији ОУН о избеглицама и званичног захтева мађарских власти да им пруже финансијску помоћ за издржавање румунских избеглица преко Комитета за избеглице при ОУН.
    17. новембра 1989. године верници града Темишвара, који се налази у подручју у коме компактно живе Мађари у Румунији, окупило се око куће свештеника протестанта Ласла Текеша, који је водио активну антикомунистичку пропаганду и иступао са оштро критикујући режим. Он је био у кућом притвору, а затим су га власти покушале протерати из града. 15. децембра у Темишвару су одржане протестне демонстрације против депортације Текеша и захтевима за оставком Чаушескуа растерали су их воденим топовима. Следећи дан позвали су војску и вршили репресије. Њихову представу су надувавали у масовној свести – кружиле су гласине, да су наводно на разбежале демонстранте пуцали из хеликоптера.
    У иностранству испред румунских амбасада почеле су протестне демонстрације против «суровости Чаушескуа». 17. децембра Чаушеску сазива Политбиро у вези са немирима у Темишвару – није успео с њима изаћи на крај за цео месец дана. Ипак није отказао посету Ирану и тамо је отпутовао 18. децембра, међутим 20-ог прекида посету и враћа се у Букурешт, где је исти дан на радију и телевизији. Изјавио је, да су «акције хулиганских елемената у Темишвару организоване и почеле уз подршку империјалистичких кругова и шпијунских служби различитих страних држава са циљем дестабилизације ситуације у земљи, уништавања независности и суверенитета Румуније».
    21. децембра по наредби Чаушескуа у Букурешту је сазван митинг. Са балкона зграде ЦК партије отпочео је свој говор, али право у гомили се разлегала експлозија, што је извало панику међу демонстрантима. На неколико минута телевизијски пренос је прекинут, а када је поново почео, ситуација на тргу се већ променила. Са свих страна су се чули узвици «Доле тиранин!», «Доле комунизам!» У вечерњим сатима на Дворском тргу појавили су се тенкови, зачула се пуцњава.
    У масовним демонстрацијама у Букурешту учествовала је углавном омладина. Званични радио је саопштио да је министар одбране Василиј Милју извршио самоубиство, али касније су га почели препричавати да су га погубили због одбијања да пуца у народ. То је послужило као повод за прелазак на страну побуњеника. Формиран је Фронт националног спаса, који је предводио Јон Илијеску, једна од лидера румунске комунистичке партије који је пао у немилост. Фронт је најавио узимање власти у своје руке. Дана 2. децембра супружници Чаушеску побегли су из Букурешта.
    Извештаји о томе шта се стварно десило у Букурешту су противречни. У штампи се тврди да су снајперисти који су засели на кровове и балконе убијали све, ко је био на видику. Они су се тобоже појавили на местима дислокације снага опозиције и јединица војске, отварали су ватру, провоцирали пушкарање. Те акције су приписали агентима Секурите (државне безбедности), који се тобоже боре за свргнутог диктатора. Већ тада те информације су изгледале невероватне. Вероватно је хаос стваран намерно, према одређеном плану предаје власти (сви догађаји су се одвијали у Букурешту, а у остатку Румуније је било мирно).
    Тих дана, када се одигравала битка у Букурешту, праву «психолошку диверзију» вршили су медији, које су већ контролисале нове власти. Непрекидно су стизала саопштења да «терористи» нападају овај или онај објекат, да је затрована вода у водоводу у престоници, да је дигнут у ваздух атомски реактор у Питешту итс. Све је било срачунато на то да се унесе паника.
    После бекства из Букурешта пар Чаушеску је стигла до града Тирговиште, где су заточени и одведени у касарну локалног гарнизона. Овде су 25. децембра стигли организатори суђења, који су брзо Чаушескуа и његову жену осудили на стрељање, смртна казна је одмах извршена91. Након неколико дана у Букурешт је стигао у посету Шеварднадзе, који је честитао убицама «избављење Румуније од тираније Чаушескуа». 26 децембра на телевизији је приказано Чаушескуово суђење и његово стрељање. У кадру су виђени само оптужени, састав војног трибунала и главни тужилац ни једном нису приказани.
    Убрзо после исхитреног погубљења пара Чаушеску испоставило се, да је цифра наведена на суђењу од «шездесет хиљада погинулих» била измишљена, у ствари је током догађаја у Румунији погнуло око хиљаду и триста људи. До маја 1990. године у земљи се формирао нови политички систем, који је осигурао устав, донесен 1991. године у Румунији која се више не назива социјалистичком државом.

    Од самог почетка нова власт је активно инсистирала на верзији спонтане револуције. Заменик председника Савјета ФНС Казимир Јонеску у интервјуу листу «Известија» говори: «Наш покрет је био потпуно спонтан, није био организован», – али је ту одмах демантовао своје речи, говорећи, како се специјална екипа спрема да онемогући говор Чаушескуа 21. децембра.
    Постоји верзија, да се акција на свргавању власти развијала у две паралелна тока. Једна опозициона групација је укључивала пензионисане генерале и бивше високопостављене чиновнике, које је Чаушеску «увредио». То је основа будућег ФНС (уосталом, има информација да је пре времена догађаја ФНС потајно постојала већ 6 месеци). Друга групација – активни генерали армије и државне безбедности. Противречности између те две групације, могуће да су и биле узрок оружаних сукоба 23-28. децембра 1989. године. Као што је познато, ни један од «терориста» ни живи ни мртви и није био представљена јавности и новинарима.
    Током неког времена телевизија је наставила одржавати у друштву психолошки стрес. Људи су били ужаснути, када су на телевизији приказивали страшне снимке, на којима су били видљиви поцрнели лешеви унакажених људи, који леже поред ископаних јама. А глас иза кадра говори, да су то – «братске гробнице, у које су Секурите сахраниле мученике револуције». Истина, убрзо након овог ужасног приказивања један од лекара из Темишвара објашњава, да лешеви, које су демонстрирали на телевизији, уопште нису жртве секуриста, сви ти људи су умрли пре децембарских догађаја. Али то више није имало значаја.
    28. децембра 2004. године одмах после поноћи, када је малограђанин већ легао да спава, телевизијска компанија НТВ приказала је у РФ немачки документарни филм «Револуција по наруџби. Шах и мат породице Чаушеску» (режисер С. Бранштетер, 2004). Филм говори о «револуцији» у Румунији и убиству Чаушескуа. Службеници специјалних служби Француске, ДРН и САД говоре са екрана о њиховој технологији организације и свих «плишаних» револуција и Источној Европи и СССР.
    Филм почиње са причом о «спонтаној» револуцији у Румунији у децембру 1989. године. Аутори по етапама анализирају заједничку операцију ЦИА-е и КГБ у свим њеним детаљима, укључујући спектакл у Темишвару. А у финалу се даје овакав титл на руском језику: «Филм је посвећен херојском народу Румуније, који је спонтано изашао на улице 1989. године». Признања службеника ЦИА-е и неких учесника тих догађаја која су се зачуло у филму не остављају сумњу да је свргавање Чаушескуа дошло по детаљно разрађеном сценарију. Међутим, нажалост најшокантнија тачка је било то, што је план организатора побуне обухватао крвопролића. Оно је било потребно за мобилизацију масовних протеста становништва. Крвава провокација постала је легитимна политичка технологија на преласку у демократију!
    Након много протеклих година оживљава се реална слика. Објективни аутори већ признају, да Чаушескуова диктатура није никада била крвава. Према истраживању јавног мнења, током 1999. године 64% Румуна сматра, да је «живот за време Чаушескуа био бољи него данас»92. Почели су говорити, мада веома тихо, да је Чаушескуу успело «урадити немогуће» и отплатити све спољне дугове, што је одмах представљало фигуру Чаушескуа у другом светлу и делимично објашњење економских тешкоћа и строгу штедњу 80-их година.
    Из године у годину живот је за већину становништва тежи, на улицама градова је мноштво сиромашних, зими се чак у Букурешту велики део станова не греје. Зато у раскоши живе «нови богаташи», многи од њих – партијско-државни функционери из времена Чаушескуа. Пуковник Јон Мареш, учесник заточења Чаушескуа у децембру 1989. година, жали се да га називају «убицом» и да одбијају да га услуже и продавници. Учесници суђења Чаушескуу, које сада све чешће називају «срамотно», добијају претећа писма.

  15. Milenko,

    Нека си се ти потрудио да да нам ископираш овај текст, али ја стварно немам нерава и времена да то све читам. Сложили смо се да Румуни нису имали струје, а наша дискусија је почела око цијене струје у Румунији некад и сад. Другио, ако је Чаушеску враћао дугове, ја постављам питање ко је задужио Румунију. Тај исти Чаушеску је деценијама запдним новцем куповао социјални мир у неуспјешној комунистичкој привреди коју ти овдје глорификујеш. Када му је Запад заврнуо вентиле кренуо је са изгладњивањем народа. Народ се побунио против тог диктатора, ухапсио га и убио.

    Да подсјетим. Слобина ТВ-Бастиља је тада била Сиенен.

    А шта је са осталим социјалистичким земљама. Бугарска није враћала кредите, а ситуација није била ништа боља него у Румунији.

    Како објашњаваш Чешку, Пољску. Јесу ли и те земље назадовале.

  16. o plišanim sam revolucijama napisao knjigu
    evo za češku
    Привреда Чехословачке средином 80-их година развијала се сасвим нормално (то се посебно добро види након 16 година после смене економског система). Ниво благостања и социјалне заштите становништва био је по централноевропским мерама веома висок, социјално раслојавање у дохоцима – минимално је у региону. У земљи се врши интензивна изградња станова, објеката инфраструктуре и културне сфере. Зато се покрет протеста против режима у Чехословачкој одвијао под паролама демократије, независности и приближавања Европи.
    Рушење социјалистичке државе, иницираном перестројком, подстакло је контралелиту у Чехословачкој на одлучније акције. Као главни метод изабрана је кампања уличних демонстрација са провоцирањем власти да примени насиље. Истовремено по совјетском сценарију отпочет је програм непрекидних «партијских састанака», на којима је оштро критикована политика КПЧ и изнесени су захтеви за најодлучнијим кадровским сменама.
    Н. Коновиљцина пише 2002. године: «Највећи парадокс трансформације у Чешкој социолози ове земље називају овде „очигледном одвратношћу према западноевропском моделу капитализма“. Чешка република идентификује се као средњеевропска држава, својеврсни мост између Истока и Запада. Ближи јој је мешовити модел економије, него „чисти“ либерализам. Критични однос према њему повећава се, посебно у другој половини 1990-их година, због нарастања кризних појава у економском и политичком животу земље. Уз то, како сматрају чешки социолози, за либералну орјентацију, која је изражена у пароли „свако се мора бринути о себи сам“, често су прихватали карактеристично за тај народ одрицање свег туђег, иностраног…
    Управо је чешком менталитету посебно блиска социјална орјентација. Зато је носталгија за временима стабилности, безбедности и јединства веома блиска чешком човеку. Без обзира на предодређени за извоз имиџ Чешке као «оазе реформи», незадовољство апсолутизацијом принципа слободе у сведозвољености овде је постојало током целе прошле деценије и посебно на њеном крају. На прагу новог миленијума 65% Чеха слаже се истовремено и с тим, да се «свако морао побринути и свом снабдевању и расту животног стандарда», али и с тим да «држава мора свакоме обезбедити прихватљив животни стандард»».

    Начин живота становништва, који је «победио систем», постао је приземнији, утученији, амбиције људи се сужене до очувања минималних услова егзистенције: у бившим социјалистичким земљама вредности преживљавања сада [крајем 90-их година] раширене су чак више, него у слабо развијеним земљама света. По неким показатељима, између осталог по субјективном благостању, источноевропске земље преживеле су инволуциони тип развоја донекле сопствених индикатора 1981. године.
    Штавише, упркос спољним обележјима «плишане» револуције уназад су окренули процес социокултурног зближавања са Западном Европом, који је примећен у процесу социјалистичке модернизације. Рушење злогласне «гвоздене завесе» означило је повлачење пред Европом. У већини посткомунистичких земаља (без обзира на продор западних потрошачких стандарда и културних образаца, без обзира на њихово укључивање и светку информациону мрежу и утицај процеса глобализације) основне вредности становништва 90-их година преживљавали су динамику супротну стандардима Запада. Вектор културне еволуције капиталистичких и бивших социјалистичких земаља сада се заиста кардинално другачији. Одлучујући значај у формирању тог вектора, по процени америчког социолога Р. Инглехара, играо је губитак осећаја егзистенцијалне сигурности – кључног фактора вредносних заокрета. Тешко је рећи, како би уопште преживели ту културну кризу, ако би Запад отегао процес прикључивања тих земаља у европске структуре.
    Такав развој економске, социјалне и културне кризе источноевропских земаља, које су на револуционаран начин «одустале» од заједничког развоја у оквиру совјетског блока, био је један од најважнијих разлога њиховог убрзаног пријема у Европску Унију. На тај начин је било заустављено њихово срозавање у катастрофу, која је могла имати тешке последице не само за народе овог региона, него и за Западну Европу. Белгијски премијер Г. Верхофтадт писао је тим поводом: «Ако не би дошло до уједињења Европе, онда би постојао озбиљан ризик даље фрагментације Централне и Источне Европе, нестабилности на нашим спољним границама, нарастајућег притиска миграција, сукоба и ратова».100.
    Важан фактор културне кризе био је крах либералних илузија. Средином 90-их година већина (од 71 до 83% у различитим земљама) источноевропљане сматрало, да богатство настаје на нечасан начин. Уз богатство су повезали постојање веза, неједнакост могућности, несавршенство економских система. Број присталица тврдње, да иза богатства стоје везе, у Мађарској је чак порастао током 1991-1996. године за 14% (до 88% свих анкетираних), а присталица тезе о неједнакости шанси за постизање богатства – за 10% (до 79% бранилаца), у Чешкој – за 12% (у складу са тим 58%).
    Социјална трансформација није значила просто принудну адаптацију на нове услове живота, него смену културног типа. Почетком 1990-их година људи су осећали губитак вредносног темеља егзистенције. Друштво је постало дезоријентисано, у великој мери лишено способности за рационални стил мишљења и понашања. Скоро 90% Мађара (1990 и 1994. године) сложило се са ставом: «све се мења тако брзо, да не знаш, у шта да верујеш», више од 60% је сумњало, да ће успети наћи свој пут у животу.
    Ево речитог израза источноевропских социолога, који одражава пораст забринутости посткомунистичког човека, «пробуђеног и уплашеног капитализмом»: «Промене које су се десиле у земљама региона као резултат друге велике трансформације, биле су толико значајне, да се код источноевропског човека природно јавља питање: „има ли живота после преласка?“ Изгубивши гаранцију сигурности и тражећи се у новој стварности, „обичан“ човек, по изразу Б. Маха, није само увидео, него и схватио да се има чега бојати, лишивши се „штита и мача“ ауторитаризма».
    Посебно тешке последице «плишане» револуције преживели су интелектуалци, духовна покретачка снага тог преврата. Н. Коровицина пише: «Трагизам те револуције, као и судбина њених учесника, састоји се у томе, што су вредности и идеали новембра 1989. године били неспојиви са „посленовембарском“ стварношћу… Стварни резултат системских трансформација није био само значајно осиромашење духовног живота и слабљење стваралачког потенцијала друштва. Заједно са интелигенцијом из источноевропске стварности је отишло њена изворност – основа сваког развоја».

  17. Потребно ја најпре промијенити концепт приватизације и донијети нови закон о приватизацији, којим би предузеће претворили у акционарска друштва, а не као до сада у својину једног човјека или неколико сувласника.
    Потребно је на првом мјесту извршити темељну реприватизацију досадашње приватизације. Извршити својински трансфорцмацију предузећа. Оно што је од радника отето мора да буде враћено. Предузећа коај су продата за бесцијење по вишестркуко нижој цијени се реприватизују тако да власник који је у приватизацији купио то предузеће добио пакет акција у том предузећу колико стварно вриједи за капитал којим је купио постојеће предузеће.
    Нама је привредни систем наметнут са Запада и увезен овакав какав је 1997 године.
    Стварају се услови за домаће инвестиције. Држава инвестира из штедње приреде, на првом месту електропривреде. У електроприврени број радника се преполовљава и плата радника се преполовљава, то није социјална установа. У електропривреди се врше максималане уштеде и максимална производње. Увођењем три тарифе потрошње електричне енергије подстиче се максимлна штедња струје у земљи и максималан извоз по 6 пута већим цијенама у Европу.
    Нове тарифе продаје електричне енергиеје домаћим потрошачима предвиђају постојеће цијене струје за домаћинства са потрошњом до 300 kWh, све што се потроши 300-1000 kWh циjeна је 3 пута већа 1000 kWh цијена је 10 пута већа.
    Обуставља се изградња аутопутева и зграда а сва средстава се преусмеравају на изградњу хидроелектрана.
    Отпочиње се са домаћим акционарским инвестирањем, показало се у пракси да је то најбољи облик инвестирања.
    То подразумијева акционарско инвестирање физичких лица и правних лица, привредних субјеката и фондова… Умјесто што грађани држе уштеђевину орочену на ниским каматама велики дио тог депозита преузсмеравају у акционарско инвестирање. Такође то важи и за наше људе из дијаспоре.
    Електропривреде мора почети да мисли на своју будућност а не да уништи оно што je добила у наследство.
    Потребно је напустити мисли и увјерења да ће слободно тржиште развити привреду и увести нас у круг богатих. Уместо тога потребно је окренути се држави као једином истинском носиоцу привредног развоја, онако како су то радили развијени.
    Одлијепљивање од постојећег економског система слободног тржишта и прелазак на нови економски систем, заснован на одлучујућој улози државе у привреди, који се овдје предлаже. Мора се ући у монетарно питање и питање царинске и других облика заштите, што је сама суштиna глобализма и гдје је могуће очекивати одлучна противљења. То су питања наше антиглобалистичке будућности која ће бити потребно рјешавати.
    У свом првом кораку крећемо на измјене у нашем привредном систему које је могуће остварити у постојећим глобалистичким условима, који су у стању да донесу изузетан раст богатства и запосленост, да се значајно смањи спољна задуженост и платни дефицит.
    Скоро се цио проблем, сви приједлози своје на потребу промјене својине. Погрешна својина је основни узрок нашег економског и друштвеног пропадања. Њеном промјеном ствари би убрзо кренуле напријед.
    Извршеном реприватизацијом потребно је из постојеће ситносопственичке својине ући у свијет масовног инетерног и екстерног акционарства. У дијелу привреде засноване на кориштењу природних ресурса потребно је их је претворити у јавне корпорације.
    Тиме би Република Српска постала велико акционарско друштво, управо онакво какво је то на страни развијених. Привреда и сва наша природна добра би била у нашим акционарским рукама и нико нам то не би могао куповати, продавати, као што је то сада случај.
    Акционарством би привреда и сва природна добра добила своје најбоље власнике, што је основа увећања економских успијеха.
    Уз то ационарство је и најјефтинији облик финансирања. Тиме би се увелико учинио и крај невиђеној пљачки коју чине иностране банке и многе би вјероватно морале да пакују кофере.
    Не дирајући у темеље глобализма (новац и царине) било би могуће на основу ових приједлога за врло кратко вријеме, увећати наш друштвени производ око 5 пута и запослити нових 100000 радника. Будућност нам је наклоњена, потребно је отпочети са њеном изградњом. Економски притисак Кине и Запада је изузетан. У тој властитој угрожености за очекивати је појачање глобалиситчког притиска на нас, утолико више што су САД потпуно изгубиле Јужну Америку и у великој мјери Азију. Глобалистички притисак би се односио прије свега у дијелу појачаног задуживања и куповина природних ресурса. Најважније је да се то спријечи. Велике прије свега монетарне пукотине у Европској Унији опасно нагризају њену будућност. Многи економски теоретичари мисле да се то неће моћи ријешити и да Европска Унија нема будућност, бар оваква каквом је сада замишљена. Одатле толика потреб да се ослободимо заблуда слободног тржишта те да се окренемо изградњи властите економске будућности.
    Умјесто повлачења државе из привреде, потребно је учинити управо супротно, да држава (Влада и општине) буду одговорне за развој привреде. Привреда се ни у једној државни није развила из слободног тржишта.
    Када се крене са домаћим ивестицијама. Сва јавна потрошња се максимано смањује. Плате буџетлија се полове, а оне највеће и више од тога. Вишак администрације из институција система се преусмјерава и приврду и развој.
    Све субвенције и подстицаји за запошљавање и отварање малих и средњих предузећа се обуставњају. Програм подстицаја малих и средњих предузећа се напушта.
    Сви концесионо штетни уговори са страним инвеститорима се раскидају и проглашавају друштвено штетним.
    Насупрот тешкоћама и горчини напретка стоји сва лакоћа и сласт пропадањал. Веома је привлачно и слатко трошити више него што се зарађује. Свима је угодно и људима и политици. Само је потребно мислити на данас а не на сутра.
    Упореду са привредним системом потребо је измиејнити и образовни систем, сви приватни факултети се затварају. И престаја било каква трговина дипломама.
    Ухапси се ко треба да се ухапси и свако ко се нелагално обогатио последњих 20 година, ко нема доказе о поријеклу имовине.
    Сва та имовина се конфискује. Блокирају се рачуни на банкама.

  18. О ЕУ постоје два паралална говора
    Један дневно-политички као ово горе опредјељење, пун оптимизма о томе да ћемо бити сви срећни и богати само треба да у њу уђемо, а нико не каже како ћемo бити богати кад ништа не производимо, може ли се бити богат кад нема производње? кад су природни ресурсу поклонењени инвеститорима;
    а други говор науке, који се не чује у јавности: Теоретичари су одмах кад је било говора о оваквој евроспкој унији, који су одмах изговорили ријечи које се код нас не смију изговорити, да је то наставак хладног рата, да је то геноцид над малимнародима, да је ово горе од фашизма и да ће овај пројекат врло брзо пропасти. Комунизам је издржао 50 година о овај пројекат европског глобализма неће издршато ни пола тога, а да ће последице пропадања бити такве да је страшно то и читати. Да би то могао бити општи дармар сви против свих. Јер је глобализам ушао у имовину у судбину људи. У комунизму је сваки народ остао при својим ресурсима, при својим богатствима, при својим предузећима, ништа није пропало. А са глобализмом је све пропало: уништене су привреде, купљена прородна богатства, ушло се у велиек међународне уговоре који ће се штитити. И то ће све једном морати да изађе на видјело.
    И сада кад су сву устали да га спашавају теоретичари кажу да је то немогуће спасити. Јер то је погрешан пројекат.
    Европска Унија је окупациона колонијална сила која не дозвољава појединачним народима да понове развојни пут развијених.
    Слободно тржиште као полазна глобалистичка основа, безрезервно је прихваћено. Дубоко се вјерује у његову моћ да донесе богатство свим до економског изравнања. На основу слободног тржишта уједињена Европа ће бити земља подједнако богатих и срећних народа. Бескрајно вјерујући у то, права је гужва и огроман ужурбаност, на европском путу уједињења. Руше се и уништавају домаће привреде, задужује се пада у сиромаштво. До темеља је уништено све домаће како ви се у будућности градило све што је европско.
    Сагласно слободном тржишту према савјетима глобалиста, да би се развијалои успијешно прикључивало ЕУ, сада више нису потребна предузећа, посебно не велика и мукотрпан рад у њима. Умјесто тога, сада су то инкупбатори, радионице и ситан бизнис. И вјерује се да ће наша мала предузећа односити конкурентске побједе над европским економским гигантима који надиру са отоврених граница; све до европског економског изравнања. И што се више попада у глиб властитог сиромаптва, задужености, пут у Европу је све привлачнији. Све се више вјерујеи чезне за Еврпом. Што је сиромаштво веће тај пут се показује јединим излазом, који нема алтернативу. Према савјетима глобалиста, да бисте оживјели морате претходно да умрете; да бисте се обогатили на слободном тржишту морате претходно да осиромашите. Што више осиромашите више ћете се обогатити. Због тога потребно је да до темеља срушите властиту привреду, задужите се, распродате све пто вам је највредније.
    Само је пробелем што нико неће да каже како је то могуће.

Оставите одговор на Glas Naroda Одустани од одговора