Излаз без ограничења

У једном тренутку, из ведра неба, одлучила сам да одем на један дан Eгзит фестивала. Изашла: Јелена Ћосовић Карта је коштала 3490 динара за суботу вече. Трећи дан фестивала, од могућа четири. Била је организована бесплатна вожња аутобусом, па нисам морала плаћати карту. Крајем 2009. године карте су пуштене у продају по цијени од 6500 […]

уторак, јул 13, 2010 / 12:00

У једном тренутку, из ведра неба, одлучила сам да одем на један дан Eгзит фестивала.

Изашла: Јелена Ћосовић

Карта је коштала 3490 динара за суботу вече. Трећи дан фестивала, од могућа четири. Била је организована бесплатна вожња аутобусом, па нисам морала плаћати карту. Крајем 2009. године карте су пуштене у продају по цијени од 6500 динара, а касније им је цијена порасла на око 10.000 за сва четири дана.

Да не дужим, и вратила сам се бесплатно.

Дошла сам тамо када је још све било у припреми за овај дан, око 18, тако да нисам имала шта посебно видјети осим дивног погледа на Нови Сад. Прво загријавање је било на реге стејџу, који мени није био нешто посебно занимљив, јер ми је реге исто што и турбо фолк.

Нешто што могу да видим сваки дан, само са Јамајке.

Бајафараји

Поистовјећујем ова два музичка правца, јер ситуација коју сам тамо затекла је изгледала као некакво вашариште. Наравно, ја волим рингишпил, али у Прњавору сваког августа могу да изгањам бесплатне жетоне за то.

Одмах у близини су пиће и храна, људи испред бине блеје на дрвеним клупицама, а у првим редовима дјевојке и момци заносно врцкају куковима. Три или четири црнца на бини са миксете пуштају реге, пјевају и јамајкансим нагласком изговарају како је то оригинални реге који ми управо слушамо.

То потпуно исто звучи као када на вашару чујете узвике кондуктера на аутодрому у лунапарку како говори: побједник добија бесплатну вожњу, навалите народе!

Са лијеве и десне стране бине су постављена два видео бима на којима су приказивани познати реге пјевачи и пјевачице. Навече, када се загријала атмосфера, на бини се смјењивало неколико плесачица које су промискуитетним плесним покретима наводиле публику на вриске и врели плес… И шта рећи, него чисти турбо фолк. Наравно да немам ништа против турбо фолка. Бар не ништа убојито.

Јога и полуфинале СП

Прије свега сам дошла на фјужн бину и једна дјевојка са клупе ми је добацила како могу горе вјежбати јогу. Мислила је на ”туборг ВИП тераса стејџ”. Волим јогу, али нажалост нисам имала времена да размјењујем духовне аспирације са неколико странаца усљед неколико неуспјелих покушаја да се усредсредим  на један стејџ. Да, стејџ. То је урбано. А и урбано је градски.

Ипак сам отишла горе, али не ради јоге већ због занимљивих умјетничких инсталација. На све стране су биле разбацане пуфнасте фотеље, а неке од њих су направљене од најлона и пуњене сијеном. Биле су постављене и по пластичним кућицама које су биле намјењене за излежавање. Јогирало се испод тенде, а крају вечери када сам поново прошла ту, тамо  су спавали. Можда су достигли и астралну пројекцију.

Чил аут призор који ме је ненадано сморио је ливада црних пуфнастих фотеља, пуна удобно смјештених љубитеља Свјетског првенства у фудбалу.

Била сам присутна када су дали два гола, а малоприје сам сазнала да је то била Њемачка, са коначним резултатом 3:2. Боље да су умјесто тога пустили серију ”Ниске страсти”. Ту има и музике, па би се дјелимично уклопило у егзит концепцију. Постоји ли серија ”Ниске страсти”?

Фузија са фисијом

На фјужн стејџу сам се задржала због групе ”Бист” (Beast). Као прво, свидјело ми се како пјевачица ове групе интерпретира пјесме моћним, помало црначким и еластичним гласом. Старија жена, пуна младалачке енергије која поручује публици да се њена музика и публика споје као земља и небо. Поред њене енергичне појаве, привукли су ме такође јако енергични ритмови ове групе и џез призвук са електронским битовима.

Испред бине се није окупио велики број слушалаца, што показује да уопште нису познати. Могуће је због тог што пјевачица не изгледа као холивудска глумица, па нису пуно медијски експонирани. Андерграунд сцена се разликује од комерцијалне све док је музика квалитетна и забавна, а не истиче своје афинитете физичким изгледом чланова групе или било каквом егзотичном кореографијом, па самим тим и не привлачи конзументе краткорочних вриједности. Жао ми је Беатрис Бонифаси (Beatrice Bonifassi), али раја воли кад се гузови тресу.

И-плејбек

Оно што ми се свидјело да слушам те вечери је група ”И плеј” (E – play), јер су ме изненадили звучном атмосфером коју су направили, а која је била у потпуности хипнотичка, а музика им је сложена од врло простих акорда. Подсјетили су ме на новосадску групу ”Боје”.

Текстови као да су написани из досаде, а такав је и начин на који пјевају њихове пјесме. Баш због таквог темперамента и јесу симпатичне. Мелодијске линије су доста једноличне и пјесме личе једна на другу, а свака говори о свом хиру. Обје пјевачице свирају, бас и електричну, уз подршку још једне ел. гитаре.

Не чини само гомила пасажа и прелаза на инструментима праву музику, нити важи да су студијске верзије пјесама увијек боље од уживо извођења, а И плеј су сам доказ за то.

Мислим Елиот

Кратко сам се задржала на концерту Миси Елиот (Missy Elliott), јер је била превелика гужва, а и хтјела сам да видим Експлојтед. Ар-ен-би музика ми никада није била сродна, нити посебно драга, као и сценски наступи са плесачицама у купаћим костимима и пјевачицом окићеном као Џеј. Оно по чему је посебна је начин на који репује и одличан је шоумен, што јој нико не може оспорити.

Остатак музике нема ничег посебног, експерименталног или духовног у себи, што и није циљ те музике. Спектакуларни звукови који подсјећају на трубе које се користе на утакмицама или на вашарима за ”камиказе” када обрћу круг, пуно ријечи које позивају на опуштање и добру забаву су формула чији резултат увијек мора бити позитиван. Људима ће ”чудне ствари” увијек бити привлачне, ако обећавају добар провод.

Неки мушкарци из публике су били обучени у хаљине, а један од њих је показивао голо дупе испод сукње, сједећи на рамену свог пријатеља. Да, није имао гаће. Многи и многе су носили маске, тетоваже, пластичне свјетлуцаве рогове, шарене перике, балоне, бомбоне… Модних егзибициониста је било много више на меин стејџу, него на било којем другом. То је ипак забавна музика, за широке поремећаје народних маса.

Све је то дио велике прославе која слави једно име Misdemeanor.

Културноумјетничко друштво: Искориштени

КУД Идијоте нисам успјела погледати 2008. године, а ове сам прегорила од Експлојтеда, стога сам имала воље само да их фотографишем и слушам са зидина тврђаве.

Послије црне тетке Миси Елиот, чини ми се да су Идијоти окупили највише слушалаца. Помислила сам да је то зато што су прије њих наступали Култур Шок, које нажалост нисам стигла погледати, и задња тачка најзанимљивијег збивања те вечери (почели су у 1:45ч), али читава маса је скакала, пјевала и слушала њихове старе хитове (све су хитови!) и нове пјесме. Мора да је опште стање нације ”панк”, па су се сви тек сада почели ”примати” на ствари које су давно изашле из моде.

Ни на један од ових озбиљнијих концерата нисам стигла на сам почетак, јер је била огромна гужва. Свеједно је музика на све стране, па куда стигнем. Тако је важило и за концерт Експлојтеда. Једини концерт на којем сам остала до краја те ноћи.

Пјесма ”Јебање и насиље” (Sex an violence) извођена је два пута, јер је пјевач прво извођење препустио својим обожаваоцима. Тако су они изашли на бину и као да су на караокама, опонашали Експлојтед, док су тонци у позадини превртали очима. У следећој верзији исте пјесме је прорадила шутка.

Уопштено, концерт ове групе је прошао без већих инцидената, искључујући моје погажене прсте и коју модрицу на ножним зглобовима, у покушају да фотографишем врело у првим редовима.

Рики Мартин као избацивач

Прије улаза на овај фестивал су вршили детаљан претрес, ровећи по торбама и препипавајући дјевојке и мушкарце и сво младо и старо живље, с циљем да пронађу дроге, оружје и потенцијалне бацаче сузавца на концерту Експлојтеда. Потенцијални бацачи сузавца на концерту Експлојтеда су сви они који изгледају као потенцијални бацачи сузавца на концерту Експлојтеда. То је логика по којој се воде избацивачи и контрола.

Између преосталог, испред  једног кафића на тврђави пуштали су филмове, а ја сам као случајни пролазник снимила реченицу из ”Партизанске ескадриле”:,,  Друже комаданте, јесу ли то наши (………), Бог их маз’о?” Не могу никако да схватим која је ријеч била на мјесту заграде.

Извидила сам ситуацију и на латино стејџу, на који сам случајно набасала. Ништа посебно, осим што се пуштају латино-америчке пјесме, румбе, ча-ча-ча и самбе, а већа група професионалних плесача изводи ове плесове у истом ритму и уједно импровизујући кораке. Досадно мјесто.

Осталих 79 извођача сам чула успут. Физички је немогуће стићи све.

Дрогераши и теорија завјере

Неки сматрају да је то крдо неконтролисане масе подложне манипулацији и да је читав ”Излаз” теорија завјере, дрогирана манифестација направљена у политичке сврхе.

Мислим да онај ко је подложан манипулацији, биће то и без ове манифестације, а онај ко има жељу да се дрогира, то ће учинити опет и без овакве манифестације. Нормално је да се тамо заплијени највећи број наркотика, јер је то масовно окупљање жељних доброг провода, гдје је логично да се продаје било који облик илегалне дроге.

Неке легалне дроге су много штетније по здравље од неких илегалних, као што су напримјер енергетски напитци које можете купити било гдје и било када. Наравно, не протежирам легализацију, јер да је све легално, људи би били оно што јесу. Паре се улажу у све и свашта, па зашто не би и на овакав догађај, гдје омладина четири дана живи ванредним животом. Паре су да се троше, а неки који живе за Егзит оне су скупљене управо за њега.

Мени лично није занимљиво да живим четири дана у толикој количини безнађа, јер ме чини да се осјећам затупљено, али немам ништа против једног мјеста које окупља јако добре бендове за мале паре.

П.С. – скраћеница која чудо значи

Овакви фестивали постоје свугдје у свијету, што је све једна повезана инструисана цјелина коју контролишу масони и илуминати, да би на крају сва омладина добровољно пристала да уђе у једну велику машину за мљевење меса, чије се одлуке не би контролисале законом. У свакој наруквици која се добија умјесто карте, постоји интегрисана звучна картица, која снима жртвин пулс и шаље га у масонску базу података путем сателита.

У тој бази се на сваких сат времена подијели број пулсева сваке жртве са пулсевима свих посјетилаца Егзита у свијету и резултат који се добије у минусу означава количину ензима у крви. Од те Егзит-смјесе се праве кобасице које су већ стимулисане разним наркотицима, а служе као лијек за бесмртност, на чију би конзумацију имају право само они који их контролишу.

Јер, научно је доказано да људско месо лучи ензиме који обнављају све ћелије у организму и тако их штите од пропадања. Потребно је да свака кобасица садржи месо жртве која је посједовала крвну групу АБ, а да конзумент посједују А, Б или 0, тј. супротну. Само такви имају шансе за бесмртност. У обрнутом случају, реинкарнација ћелије није могућа, јер А, Б и 0 група немају шансе да очувају учинковитост у мљевеном стању. Одатле и назив ”Егзит”, што у пуном преводу значи ”Излаз без ограничења”.

На крају се поставља питање, чији стил живота је исправан… да ли мислити овако или



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *