Иво Ћипико: За крухом

Овдје се у потпуности потврђује да у космогонији доживљаја свеукупности, “живот” заузима централно мјесто код Ива Ћипика. Та лексема се употребљава семантички потпуно разнородно, али је то енергетски центар његовог система.

субота, децембар 30, 2017 / 12:24

Обраћа пажњу на детаљ, прорачунатом досљедношћу доживљеног. Његов је лични живот очигледно био посвемашње стабилан, док његови ликови имају категорију “сређивања мисли”. То је најочитији примјер дешавања у протеклости, назначајније свједочанство о животучовјека, јер данашњи нема времена ни да помисли на само сређивање. Камо ли на мисли.

Ово је још један од романа са главним јунаком шупком. Он је (до половине дјела) неактивни посматрач дешавања. Враћа се из З… (агреба очигледно) гдје није свршио студије, а већ је четврта година. Имао је једну “платоничну” тј. асексуалну љубав са неком градском дјевојком, која му пише приликом једног путовања да има нешто ново. Гостује код друга у Славонији, али се испоставља да је то њен новоуговорени брак са некаквим господином.

Сцене њиховог нехотичног праћења у кафану, па потом пијења пива и жестоких алкохолних пића, те њиховог изласка уз наклон, јасно су лично доживљене. То је још јасније именовањем јунака: Иво Полић.

Нама је он познат из истоимене аутобиографске приповијести. Ту се такође умеће сјећање на напуштено сјемениште, његово прво гушење, те је јасно да је и основна потка романа аутобиографска.

Посјечен тим романтичним укопавањем себе, враћа се у село гдје проводи вријеме уз образложење да “може учити и код куће”. Отац му је сеоски газда, незадовољан његовим меланхоличним ставом према животу. Исти онакав каматник какав се описује у Пауцима. Иво Полић му прешућује пријекоре, и уопште се држи по страни.

Социјална нота је овдје длеко неизражајнија у односу на “Пауке”, мада је основна, уз мисао о вјери, моралу, слободној љубави. Заправо свим темама које Ива Ћипика и занимају.

Роман има два дијела.

Први је до одласка Јуре и сестрему Марије. За издвојити у овом дијелу јесте његово друговање са Маријом, сажаљење над Јурином и судбином многих других сељака. Јурин отац је болестан, већ ногом у гробу, те не може да ради и отплати дуг који је за земљу узео. РАспродају им сво имање по његовој смрти, а Јурин старији брат њему и Марији пошаље новац за пут у Америку.

Одлазе.

Прилично је осјећајно и доживљено све око села као мотива. Иво Полић не воли што ће се морати повратити у град. Сјећање на молитве за родну годину, повезивање вјере и тврде реалности. Он међу сељацима дјелује као размаено дијете, тек по сцени у заклону, када умјесто дуго очекиване кише стиже град, он у потпуности разумије њихову муку.

Уз то су ту црквене оргуље, које опет морају сељани платити на сву ту сушу.

Други дио је три године након одласка. Он сам Маријом уз коју се утјешио, није имао ништа заједничко у тјелесном, а ни обвезујућем смислу. Завршио је студије и запослио се као приправник у варошком суду. Са те позиције он развргава сву неправду коју чини владајући слој народу.

Начелник, његова таштина, хватање у лажи сељака који су се нагодили о тучи и хоће да покренуту парницу заташкају. Стари добије шест, а два чобана кривоклетника по три мјесеца затвора. Такође упропасти и старога “трговца”, тј. ситног препродавца Пилата, јер га није хтио одвести до главареве куће, не препознавши га.

Врхунац је у слављу поводом његове десете године владања, са ватрометом и мазањем говнима адвокатске табле опозционог противника. Још је грђе када у посјету дође неки гроф, главешина, и улизичко понашање осорне домаће елите. Од све помоћи коју тај крај против исељавања добије, јесте сребром окован мисал за цркву. Читава ситнија галерија сеоских ликова: Стари и намћорасти рибар Крле, весели шаљивџија Кирило, те посебно његова сестра Ката. Са њом се он подаје ваљда истински тјелесним ужицима, и ако она пати за Петром, који јој је писао из Америке да јој се не нада.

Болно је када она на састанку прикуња јер је уморна, а кад се Иво Полић на то помало увриједи, она му говори јој је итекако сласт, јер јој је то и једина у животу.Ту опет видимо настојања ка слободној љубави, као у приповијетци Антица.

Пред крај, она му говори да иде у град тражити посла, јер јој је дотужило. Брат је туче, брани јој љубав (он је мушко и може), те иде. Иво јој нуди паре, а она одбија као и сви сељаци када то чини. Један посљедњи пут му не персира. Он плаче, а она не.

Не може она без мушка и то му отворено признаје, али одвраћа да га никад неће заборавити.
Убрзо потом стиже и писмо од Јуре. Тешко је тамо, али је ипак лакше ако се хоће радити. Једини га пријатељем назива и захваљује му, јер му је оцу кришом платио велика звона. Напомиње, да по жељи сестриној и заручника јој, обавјештава о будућој удаји. Она се погосподила, каже. Јуру је оставила она коју је прстеновао, јер због оног начелског притвора од шест мјесеци, морала (а није сигурно) да се уда за другог, пристиглог из Америке.

Тај је гротескно описан. Срче кахуву као супу, прсти позлаћени од прстења, руке на леђима са задигнутим фраком, хода испред жене, а био је некада најбједнији сељак.
За Ива Ћипика то представља Америку. Одлазак из завичаја је губљење природности и невиности. Једнако и градски живот. У природи, односно у њеној крајњој једноставности, он види смисао живљења.Често се служи изједначавањем стања у природи, са емотивним доживљајем лика (тмурно- туга, невесеље).

Једини “савезник” у том клупку неписмених и искориштаваних сељака, бескрупулозних каишара и болесно користољубиве власти, јесте доктор. Он је пун песимизма, невољан је јер није успио ништа да одгонетне од битка свих ствари.

Полић му предлаже једноставан живот у природи и рад. (Жупник је нешто слично предложо сељацима, тј. да “раде и буду поштени”.)

Доктор на самом концу показује да ће и он ићи, а као и увијек, наљути се на питање гдје. Ни оне се ником не мијеша у живот, каже, и оде даље клиберећи се.

Иво Полић је растргнут између смисла живљења. Гади се на презнојене картароше, наспрам дивне приморске ноћи у којој ужива. Од старог писара преко пута, види слику самог себе. Други пут, два пута непотребно, скоро холивудско објашњавање да схвате и најглупљи. У жврљакању његовог пера осјећа злу коб. Боји се да сћерда живот у то.

Ћипико пише дневнички адаптирано. Тај приступ писању колико даје аутентичности, толико и са претјераном документарношћу даје осјећај неуклопљености и обраде појединачних дјелова записа. Примјера ради, значајан лик доктора се уводи без уверире и његове особине нам се грубо намећу као познате. “Природни Русооист”.

Документарност је сам потврдио у преписци са Матицом С. (запажања са острва). Она хода, котрља се пред њом ситно камење, коза која не може обрстити па “умно замекеће”.

Иво Ћипико није био сигуран да ли му је ово роман, као и Сремац, и Милићевић. Скерлић и остала братија су му замјерали “лошу композицију”, а јаћу остати и даље само код наведеног.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *