Иво Андрић: Велики поводањ

Жућкасти, порозни камен од кога је мост саграђен чврснуо је и збијао се од наизменичног утицаја влаге и топлоте; и вечито бијен ветром који иде у оба правца долином реке, пран кишама и сушен сунчаном жегом, тај камен је с временом убелео загаситом белином пергамента и сијао је у мраку као осветљен изнутра. Велике и […]

субота, мај 24, 2014 / 10:25

Жућкасти, порозни камен од кога је мост саграђен чврснуо је и збијао се од наизменичног утицаја влаге и топлоте; и вечито бијен ветром који иде у оба правца долином реке, пран кишама и сушен сунчаном жегом, тај камен је с временом убелео загаситом белином пергамента и сијао је у мраку као осветљен изнутра.

Велике и честе поплаве, које су биле тешка и стална беда за касабу, нису му могле ништа. Оне су долазиле сваке године, у пролеће и у јесен, али нису увек биле једнако опасне и судбоносне по варош поред моста. Сваке године бар по једном или два пута набуја Дрина и замути се и са великим шумом проноси кроз лукове моста одваљене плотове са њива, изваљене пањеве и мрки талог од лишћа и грања из прибрежних шума. У касаби страдају авлије, баште и магазе најближих кућа. И све се сврши на томе. Али у неправилним размацима од двадесетак до тридесетак година наилазе велике поплаве које се после памте као што се памте буне или ратови и дуго се узимају као датум од кога се рачуна време и старост грађевине и дужина људског века. („На пет-шест година прије великог поводња”, „Уз велики поводањ”.)

После тих великих поплава мало шта остане од покретног имања у оној већој половини касабе, која лежи у равници, на пешчаном језичку између Дрине и Рзава. Таква поплава баца целу касабу за неколико година унатраг. То поколење проведе остатак свога века у поправљању штета и несрећа које је оставио „велики поводањ”. Они до краја живота изазивају у међусобним разговорима страхоту јесење ноћи кад су по студеној киши и пакленом ветру, уз светлост ретких фењераизвлачили робу, сваки из свога дућана, и износили је горе на Мејдан у туђе куће и магазе. Кад су сутрадан, у мутно јутро, гледали с брега доле на ту касабу, коју воле несвесно и силно као рођену крв, и посматрали мутну, запењену воду како дере улицама у висини кровова на кућама и по тим крововима са којих вода с праском одваљује даску по даску, погађали чија кућа још стоји усправно.

О славама и Божићима или у рамазанским ноћима, седи, отежали и брижни домаћини живнули би и постали разговорни чим би дошао говор на највећи и најтежи догађај њиховог живота, на „поводањ”. На одстојању од петнаестак или двадесет година у којима је опет поново течено и кућено, „поводањ” је долазио као нешто и страшно и велико, и драго и блиско; он је био присна веза између још живих али све ређих људи тога нараштаја, јер ништа људе не везује тако као заједнички и срећно преживљена несрећа. И они су се осећали чврсто везани сећањем на ту минулу невољу. Зато они таковоле те успомене на најтежи ударац који их је у животу задесио, и налазе у њима задовољства која су младима неразумљива. Њихова су сећања неисцрпна а они су у понављању тих сећања неуморни; допуњују се у разговору иподсећају; погледају само један другом у старачке очи са склеротичном, пожутелом беоњачом и виде оно што млади не могу ни да наслуте; заносе сесопственим речима; топе своје садашње свакодневне бриге у сећању на веће које су давно и срећно прошле.

Седећи у топлим собама својих кућа, преко којих је некад прошла та поплава, они су са нарочитом насладом по стоти пут препричавали поједине дирљиве или трагичне призоре. И што је сећање било теже и мучније то је пријатност од причања била већа. Гледани кроз дувански дим или кроз чашицу меке ракије, ти су призори били често маштом и даљином измењени, увећани и дотерани, али то нико од њих није примећивао исваки би се заклео да су управо такви били, јер су сви у томнесвесном улепшавању учествовали.

Тако је увек живело још по неколико стараца који су памтили последњи „велики поводањ” о коме су увек могли да говоре међу собом, понављајући младима да нема више старих несрећа, али ни некадашњег добра и благослова…

Једна од највећих поплава уопште, која се десила у последњој години 18. века, нарочито се дуго памтила и препричавала.

У том нараштају, како су старци доцније причали, није било готово никогко се добро сећао последње велике поплаве. Ипак су сви били тих кишнихјесењих дана на опрезу, знајући „да је вода душманин”. Испразнили сумагазе најближе реци, обилазили су ноћу, са фењером, по обали иослушкивали хук воде, јер су стари људи тврдили да се по неком нарочитомзујању водене матице може познати хоће ли поплава бити једна од оних обичних, које сваке године походе касабу и наносе незнатне штете, илиће бити једна од оних, срећом ретких, које преплаве и мост и варош иоднесу све што није тврдо зидано и утемељено. Идућег дана видело седа Дрина не расте и касаба је те ноћи утонула у дубок сан, јер су људибили преморени од несна и узбуђења прошле ноћи.

Такосе десило да их јевода преварила. Те ноћи је нагло и незапамћено надошао Рзав и, црвен од блата, зајазио и заптио Дрину на ушћу. Тако су се обе реке склопиле над касабом….



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *