Ивкова република и Бакир српски ујединитељ

Пише: Марко Шикуљак

Многим преданим вјерницима није било јасно, зашто се религија неукусно гура у први план у сваком собету, од како је установљена Српска Република Босна и Херцеговина. Да ли се то жели надокнадити 50 година непрактиковања за вријеме комунизма, или је до неукости?

Српску од тада дрма синдром који је описивао Стеван Сремац у Ивковој слави: Ослобођени југ Србије почиње навелико практиковати све што му је за вријеме турског ропства било забрањено или потиснуто. Па слава престаје бити породични празник, и постаје тродневна фешта са Циганима трубачима.

Тако некако се да описати и нагло оправослављивање институција од 1992. Као да је некоме мало, или недовољно српски, да имамо само Дан Републике, па се сваког 9. јануара морало набацити како се прославља и слава Републике Српске. Која не постоји у Уставу.

Слава је, споменух, била вазда породични празник. Институције их нису имале. Постојала је "школска слава Свети Сава” али је питање колико је то слава школа, а колико дан кад се спомиње зачетник нашег школства. Остављам простора да нисам у праву, и да има других примјера који ме негирају. Али сигурно је да држава нема славу. Да је тако, имала би је Србија, или Црна Гора. Увели би је Карађорђе или Милош, да је било потребе.

Самим тим, измишљањем славе дали смо фин предложак Бакиру да замути воду. Ма колико се чини да су се странци удаљили и смањили подршку Муслиманима, она и даље постоји, макар по инерцији. Свако замућивање, јасно, не одговара Србима, одговара им кад су испод радара великих сила. Одлука суда се може игнорисати, има простора за правну борбу, али значи скретање пажње.

Све ово горе не значи оправдавање пресуде Уставног суда. Он сам по себи не би требао да оцјењује понашање, већ правни акт. И саме судије почињу различито да тумаче пресуду. Једни кажу да 9. јануар не може бити Дан Републике, други да су оцјењивали праксу, само слављење славе Републике, и да је спорна пракса, а не датум. Сачекаћемо и видјети шта је тачно.

Све је ово написано да се укаже на грешке. Њихово разумјевање значи спречавање да се оне понове. А гласови како "нико не може да нам забрани обичај који постоји хиљадама година", показује да смо далеко од разумјевања.

Лако је сад викати како је Уставни суд изашао из оквира надлежности, али боље је не пружити прилику да се он очитује по било чему. Као народ смо на властитој кожи више пута осјетили да сила заобилази и руши законе. И да послије тога често буде касно – млијеко проливено, а крчаг разбијен. Слично је било са грбом и химном – већ неколико генерација ђака са часова музичког као једину химну зна Матовићеву шансону, а наврат нанос склепан "амблем” је замијенио грб, с којим су се многи већ почели идентификовати.

Шта је ту је. Најважније је искрено и сложно договорити шта даље, дугорочно?

Правити се да се ништа не дешава, или се правно борити против одлуке суда? Борити се само за датум, или вратити грб и химну? Излазити или не излазити из БиХ институција? Опција има довољно.

Направите реалан план, па да га се држимо.