Младен Иванић: Најкривље ми је што нисам успио у смјени Педија Ешдауна

За Фронтал.СРБ српски члан предсједништва БиХ говори о будућности Дејтонске БиХ, Савезу за промјене, кандидатима за изборе, историјском сјећању, економској ситуацији и међународној политици.

понедељак, август 14, 2017 / 10:35

Нипошто ново лице у политици. Прије лик преко којег се преломила епоха. Од предсједништва Социјалистичке Републике БиХ, до предсједништва Дејтонске БиХ.

Разговарао: Дани(ј)ел Симић, фото: Дражан Поздеровић

Све данашње вође већих партија, са изузетком СДС, дугогодишњим политичким животом довеле су до тога, да је мртва трка око тога ко се од њих више огријешио о државност Српске под међународним притиском. Али и унутар исте.

Код Иванића има један озбиљан изузетак, а то је да је први и једини од постсоцијалистичких страначких патријарха, који је без страног или страначког притиска иницирао своју смјену са чела партије. Уједно, он је прва побједа Савеза за промјене откако постоји. Факат да га је остварио само на своје име, у условима кад су страначка инфраструктура, буџетска и медијска злоупотреба, напади на 9. јануар и референдум о томе, те друге предизборне околности биле на супротној страни; говори да је без сумње значајна и упамћена политичка личност за народ у Српској.

Но, ни све ово не би било довољно за ригидно досљедну уређивачку политику Фронтала, да Иванић није ни први високо рангиран, директно изабрани народни представник из Српске, који је посјетио мјесто сјећања на 40.000 убијених на Јадовну. А то се код нас цијени.

Када смо радили интервју са претходником му, он се одвијао у Палати Предсједника. Сада смо се срели улазећи на бочни улаз Народног позоришта РС. Интеријер доста мање луксузан, али пристојан. Довољан. Одмах крај врата стоји отшкринута кутија са моделима ордена из Другог свјетског рата. Сувенир из сусрета са Путином. Од свих питања битних за српско јединство, ово стамбено-пословно се наметнуло као прво.

– Први сам и мислим једини члан Предсједништва, који не сједи заједно са предсједником Републике. То није мојом вољом, већ вољом предсједника Додика, који је сматрао да тамо у Палати нема мјеста за мене.

То је политички став. Од самог мог избора, тим је показивао како неће са мном да сарађује. Право да вам кажем, у почетку ми је то било криво, не због мене, већ због РС, али како вријеме пролази морам признати да се овдје осјећам пријатније, самосталније и слободније.

Мислим да је то било потпуно непотребно. Нисам ни очекивао да би тако нешто могло да се деси. Ја не могу доносити те одлуке, тиме располажу институције Српске. Предсједник, Влада, Скупштина, они су требали о томе разговарати. То што нисмо из исте партије, не значи да не можемо сарађивати на кључним питањима. За ове три године колико сам на овом мјесту, мислим да сам то и показао. Више пута сам прелазио преко свих тих ствари, када је била потреба грађана.

Колико то видите као сакривање републичких власти иза националних питања у случајевима политичке потребе?

Сматрам да национална реторика мора бити присутна кад за то постоје разлози. Када је у питању или удар на институционалну позицију РС, или на достојанство народа, мислим да треба одговорити врло тврдо и врло јасно, јер ме искуство научило да међународна политика удара тамо гдје је најтање. Дакле тада, а не сваки дан.

Ако то радите сваки дан постанете досадни, постанете проблем и изгуби се садржај. Као у оном вицу када је баба викала: “Ето вука, ето вука…”, па јој је село притицало у помоћ на своју срамоту, а када је стварно дошао вук, нико више није хтио доћи да јој помогне.

Мислим да ту има претјеривања. Сматрао сам да референдум о Дану Републике није био потребан, зато што смо имали паметнија, мудрија, па ако хоћете и циничнија рјешења, која би противнике прослављања 9. јануара довели у непријатну ситуацију. Рекли су не може бити дан републике. Може ли онда бити дан оснивања? Па ако неко то оспори, може бити дан формирања, па дан настанка, па дан слободе РС. Но, када је референдум већ заказан, чврсто сам стао иза позиције да РС има право на референдум, без обзира на манипулације заказивањем седам дана пред изборе.

Када је у питању било постројавање Српског пука за 9. јануар, ту је у питању било достојанство српских официра и војника. Да они једини од свих грађана РС немају право да буду присутни на обиљежавању. Морао сам наћи начин који је био потпуно адекватан, да би се дигнитет сачувао. Исто тако и по питању ревизије тужбе. У тим случајевима сам ја вукао кључне потезе, а не предсједник Додик.

Власт често тражи спољњег непријатеља, да би опозиционе партије из разлога доброг кућног васпитања стале у исти строј, што послије користи као политички поен за изборе. Гдје је граница када опозиција може или мора рећи да не жели да учествује?

Врло је тешко рећи гдје је та граница. Био сам потпуно свјестан да је заказивање референдума седам дана прије избора манипулација. Кад немате довољан број гласова у парламенту, уз овакво резоновање власти, нисте у стању да спријечите да до таквих немилих ситуација уопште дође.

Мој доживљај је био да у случају да смо инсистирали на томе као на манипулацији, да би се то могло тумачити као да се слажемо са онима који мисле да немамо право на референдум. Наравно да имамо! И наравно да је то битније од свих политичких игрица.

Није лако наћи мјеру између политичке злоупотребе, којих је евидентно било, и истинског права српског народа. Ако процијеним, говорим сада за себе, да је истински угрожено право српског народа, стаћу иза њега макар друга страна добила незаслужене политичке поене. Мислим да је то вриједније, него да зарад политичког сукоба дам допринос да се сруши кључна српска вриједност која унутар БиХ постоји.

Хоћете да будем искрен? Парада 9. јануара је била непотребна. Помало и смијешна. Али, када је већ направљена, због очувања дигнитета ја сам учествовао и извео војску.

Каснији развој догађаја покаже јесте ли били у праву или не, али не волим ризиковати кључне вриједности. Често су ме критиковали и из партија које ме подржавају, да се као превише приближавам Додику. Није мени он уопште битан. Никаква дневна калкулација са њим. Мене интересују кључне вриједности. У случајевима када је то у питању, ићи ћу чак и још корак више у томе да будем добар са властима у РС, него што би то својом душом урадио. Важније су ми вриједности РС, него било каква дневнополитичка калкулација.

Планирате ли да се опет кандидујете за исту функцију?

Тренутно размишљам да ли уопште да се кандидујем или је вријеме за неке нове људе. Видјећу, још је рано. Оно како ми се чини тренутно, да ако уопште будем кандидат, да би то требало бити ово мјесто гдје сам и сада.

Имам доста кључних предности у односу на друге. Познајем добро међународну политику, познајем свијет. Мислим да сам показао да знам бранити позицију РС. Да се знам понашати и у миру, али и кад је криза. Мислим да Србима на том мјесту треба нека врста шире политике, док она на нивоу Републике може бити мало тврђа, кад су у питању односи унутар БиХ.

Говорите о новим људима у политици, пракса показује да јако мали број хоће и још мањи умије да се бави политиком. Размишљате ли о својој заоставштини?

Наравно да мислим. Мислим да би сваки политичар требало да размишља шта остаје иза њега. Увијек се сјетим свог оца, који ми је када сам одлазио на своју прву дужност рекао: Сине, не заборави да ћеш кад тад, ако ти Бог да здравља, завршити као пензионер. Не ради тај посао на начин да те буде срамота, да послије не можеш проћи градом.

Имао сам тада 29 година.

Трудио сам се да никад не одем у небеске висине, да будем на земљи, водећи рачуна о том савјету. Наравно да сви размишљамо о томе шта је било и шта смо радили. Неке потезе ће јавност оцјењивати овако или онако, али оно до чега је мени било стало је да направим РС да буде економски стабилнија, те да полако мијењам њен имиџ. Дуго је он био да је РС проблем, а ја сам желио показати да је БиХ проблем.

Да ли је то уопште могуће?

Великим дијелом се то мијења. Добро знам како је то било прије десет, петнаест година, како сам изабран предсједника владе. Данас се РС прихвата као нешто што је нормално. Притисци на РС и институционалне односе унутар БиХ данас су много мањи него што су то били раније.

Дијелом је то промјеном међународних околности, а једним дијелом је то наше дјеловање. Једне групе која је вјешто знала користити међународне институције. Дејтон је направљен јер су и ЕУ, и САД и Русија мислиле слично о БиХ. Са промијењеним геополитичким околностима то више није тако. То нама ствара већи простор да можемо мирније да дјелујемо.

То је оно што бих ја волио. Нормалнија, мирнија, и колико год је могуће економски стабилнија РС. Ако сам дао неки политички допринос томе, био бих веома сретан човјек.

У свјетлу проблема око већ поменутог постројавања Српског пука 9. јануара, да ли вам је криво што сте гласали, ако не и водили процесе који су довели до укидања Војске Републике Српске?

Ја се војском нисам бавио. Војска је била надлежност предсједника. Мада, и данас мислим да је у околностима у којим смо се налазили то коректно рјешење. ОС БиХ су 9.200 војника и официра, а наша је трећина од тог броја.

Међутим, био сам страшно изненађен дволичношћу људи у ФБиХ када је у питању постројавање. Тамо је постојало јединство и љевице и деснице, на осуђивању нечега што је потпуно нормално. Исти ти људи ријечи нису рекли када је тај ренџерски пут присуствовао сахрани Расима Делића, који је осуђен за ратне злочине.

На постројавању сам инсистирао и мислим да је то била преломница, на којој се показало да се таквим стварима не може играти. Да се мора поштовати дигнитет српског војника и официра у ОС БиХ.

Да ли нас чекају још неки крупни удари на РС, као својевремени “реформски” процес развлашћивања Полиције РС?

Не бих рекао. Прво, међународна политика је другачија. Друго, потпуно је јасно да око неких крупних реформи нема сагласности. Априлски пакет, Бутмирска иницијатива… све је то пропало, зато што је улазило предубоко у промјену Дејтонског мировног споразума. Имамо три концепције које се међусобно искључују, па би међународна заједница требала да, као, наметне рјешење. Нема говора да се данас сложе и међународни фактори.

Шта се може очекивати у будућности? Пузајуће промјене. Међутим ни то не мора значити да ће се десити. Белгија нема министра пољопривреде на нивоу Белгије. Али имају договор да се два министра ротирају, кад су сагласни гласају, кад нису уздржани су.

Свим тим реформама треба приступити рационално. Шта је мене водило да уведем ПДВ? Кад сам анализирао приход испоставило се да је учешће РС у порезу на промет веће, него што је учешће у акцизама и царинама. Значи да је ФБиХ увозила, а ми куповали од њих. Ми смо плаћали пуну цијену, а царине и акцизе су остајале тамо. То је доба кад је на буџет ФБиХ био милијарду и по до двије, а буџет РС пола од тога.

Увођењем стопе ПДВ-а, која важи за све приходе, ми смо прве године добили 200 милиона. Једини буџет који је растао, био је буџет РС, што значи да је то био добар потез. Неко каже изгубили смо надлежности. Нисмо. Без министра из РС нема никакве промјене. Он има право вета. Тачно се зна колико које предузеће из ентитета уноси у приходе.

БиХ, оваква каква је, може функционисати уз претпоставку лидера који су спремни на компромис, који су свјесни да крупних промјена више нема. Све остало ће бити вјечито таворење, исцрпљивање, дугорочно безнађе. У неком мијешању карата можда за 20, 30 година нешто буде другачије.

Десиле су се двије крупне промјене. Један од главних аргумената европолтрона је било да нико још, колико је она добра, није тражио да изађе из ЕУ. Ево сада је Британија изашла. Са друге стране значајна промјена је ојачавање међународног положаја Русије. Колико се можемо ослонити на Русију у очувању Српске?

Евидентно је да је у неколико посљедњих година дошло до чвршћег става Русије када је у питању БиХ. Мислим да је то корисно.

И раније је Русија била чланица Савјета за проведбу мира, па је опет Ешдаун радио шта је радио. Не спадам у оне који воде или-или политику. Или Русија или ЕУ. Не мислим да се ту не може наћи неко средње рјешење. Русија нема проблем да БиХ уђе у ЕУ.

Што се тиче НАТО, ситуација је другачија. Мислим да нећете моћи наћи српског политичара који би пристао да БиХ уђе у НАТО, ако то не учини Србија. Неки ће ми сад замјерити ријечима “неће Србија одређивати политику БиХ”, али ја вас питам да ли би тако одлучила друга два народа да Турска или Хрватска нису у НАТО?

ЕУ је увијек стајала као излаз и био сам увјерен да нам је тамо мјесто. Међутим, био сам и на састанцима гдје су присутни врло високи функционери ЕУ, али и на затвореним, неформалним ручковима, гдје сам чуо од најодговорнијих личности да након Хрватске десетљећима неће бити новог проширења ЕУ.

Након мигрантске кризе су се промијениле околности и ЕУ је схватила да је много већи трошак касније рјешавати проблеме. Мислим да је зато први пут ЕУ озбиљна око питања европске будућности ових простора, што ће се видјети одмах на примјеру Србије. Ако Србија буде брже напредовала, као један од стубова југа и истока Европе, онда има наде. Уколико буде кочена на том путу, то ће бити јасан знак и свима осталима.

Вас се може питати и међународна питања, јер се ми овдје бавимо углавном локалном политиком, док нас не покосе посљедице свјетске. Како ви гледате на сукоб у Сирији?

Не бих никад волио бити тамо гдје се велики сукобљавају, јер тад мали страдају. Недавно сам баш и рекао да ми се ни најмање не допада што су Русија и САД оштро сукобљени око питања на Балкану.

То је видљиво у Сирији, те је зато толико дуго у стању перманентног рата. Ја бих волио да и ми овдје сиђемо са приоритета и да функционишемо нормално. Има политичких структура, нажалост и у Сарајеву, који заговарају сукоб као једини начин да се нешто крупно промијени. Наредних 20 година ништа није реално мијењати.

Једино рјешење за Сирију је нешто слично као код нас. Не треба да буде ни побједника, ни поражених, јер поражени увијек чекају неку другу прилику да врате то што су изгубили. Мислим да нема воље да се договоре, и да ће то с тога потрајати.

Када одете у Израел, Јордан, Иран… сви они имају другачије опције рјешења. Муслимански свијет је јако подијељен, различите вјерске, етничке, политичке фракције, посебно на Блиском истоку. Ситуација је изразито сложена до те мјере, да зато у неке претјеране детаље не требамо ни улазити.

Сада то не спада изравно у ваше дужности, али ви сте економиста и свакако личност за поставити му то питање: Какво је стање у економији и какво ће бити у будућности?

Зависи како гледате. Ако вам је циљ да плате и пензије у државном сектору буду редовно исплаћиване, онда је све идеално. Они који гледају има ли каквог напретка, реће да је стање лоше. Не могу у посљедњих пет година да набројим једну инвестицију која је запослила више од 200, 300, 400 људи, а себе сматрам релативно добро обавијештеним.

Продаја Телекома Српске је и био разлог што сам изашао из власти. Сматрао сам да нам је то посљедња шанса да нешто озбиљно урадимо економски. Јер кад једну имовину продате, требате је замијенити другом имовином, а не потрошити. Ништа ново није створено, политиком лошег домаћина.

Власт се хвали да ће се пензије повећати за три одсто, послије ко зна колико година. Са друге стране званични подаци о инфлацији говоре да је она била већа. То нити је довољно, нити је реално, а да не говорим о одрживости свега тога. Присутне су у медијима информације да се не плаћају добављачи према Влади РС, да здравствени радници немају здравствено осигурање, да дио јавног сектора то такође ради.

РС формално има нешто око 60 одсто задужености у односу на друштвени производ, па је тако као на граници ЕУ. Ако имате плату 100 КМ, 60 одсто је пуно задуженсти; а ако имате 10000 марака; опет је остало нешто с чим се може живјети. Не могу се те ствари поредити на начин на који се ради овдје.

Апсолутно сам сматрао да је у условима велике незапослености погрешно дизати доприносе на плату. Када сам ја завршио они су били 52 одсто, али су врло брзо отишли на 60, 68 одсто на нето плату. То је врло брзо дио економије гурнуло назад у сиву економију. Погрешно је било и повећавати опорезивање на добит, јер је дио фирми које су из ФБиХ долазили у РС, сви су се вратили. Чак су кључне фирме из Србије пребацили своје фирме тамо.

Кључно је да дође до промене имиџа, не само у РС већ свеукупно у БиХ. Од тога би највише користи имала РС, у којој је власт једноставна у односу на ФБиХ. Слика о нама се мијења тако да не правимо сваки дан од свакаквих глупости проблем. Смањење политичке напетости укратко, што је прије свега задатак нас на нивоу БиХ.

Како је могуће смањити политичку напетост, у ситуацији када у ФБиХ, посебно у муслиманском дијелу, имамо један ригидни реваншионизам и ратнохушкаштво, којим се дјеца индоктринирају из институција система од малих ногу?

Ви сте потпуно у праву када кажете да постоји нека врста искључивости у ФБиХ и Сарајеву, посебно међу Бошњацима. Та филозофија је ми смо жртве, само ми смо жртве, и све што ми замислимо, зато што смо ми жртве, мора бити реализовано.

Великим дијелом је и међународна заједница тако радила. Најбројнији народ, највећи утицај, сједиште је у Сарајеву…

Изетбеговић и други су имали то писмо из Међународног суда правде да неће агент бити прихваћен, јер неће бити легалан. Међутим, они су истински вјеровали да једног дана када то дође пред судије, да они то неће смјети урадити. То је био кључни искорак, да та теорија “ми смо жртве, нама је све допуштено” више не пије воде. Или барем не толико као раније. Мислим да Бошњаци тога нису свјесни.

Видјећете да ће се ствари ту мијењати, јер у неким мјестима у којима се одлучује о БиХ у свијету долазе људи који имају 30, 35 година. То су ти почетници који се баве анализама о БиХ у министарствима иностраних послова. Њих не занима рат у БиХ.

Било је неколико шокова, међу осталима и вето Русије на резолуцију о Сребреници у СБ УН. Све су то ствари који су благо мијењали ту перцепцију. Ништа то неће значити, док се у Сарајеву ствар не промијени. Ако наставе са том ароганцијом свакодневном, према којој неко непрестано треба нешто да им се извињава, а и кад се извини то није довољно… неће бити добро. Највећу спремност за компромис треба да показује највећи народ.

Ја сам био у Сребреници два пута. И то давно. Али поводом ових догађаја о Дану Републике сам проглашаван највећим екстремистом.

Након изразите кооперативности у свом првом премијерском мандату крајем деведесетих, Милорад Додик је уочио да српски гласачи ипак воле јаку националну реторику из разлога подсвјесног памћења рата и стварног осјећаја сталне угрожености Српске. Тај повик “Ето вука, ето вука…” који сте помињали, ипак получи више листића у гласачкој кутији, док се опозициони блок млако брани од оптужби за издајство?

Не могу оспорити да је господин Додик вјешто играо политички и да је зато имао толике побједе на изборима. Јесу ли то биле увијек побједе или је ту било и манипулације? Било је ту и манипулација! Знам поуздано, јер кад сам први пут изгубио за 40.000 гласова, знам да је било манипулација, јер је број неважећих листића био око 92.000. Извлачили су се моји гласови, а убацивали неважећи.

Но, добро, све је то политичка борба и ја о томе могу говорити, али није било ефекта. Међународне институције нису хтјеле тиме да се баве. Бојале су се изазова да би то произвело нестабилност.

Осим те вјештине, мој је осјећај да Додик заиста некад вјерује да је његова историјска обавеза да можда сруши БиХ. Но, ја мислим да је то превелик ризик у овом тренутку, јер ни Србија због своје позиције на Косову и Метохији не би била у прилици да то подржи, а да не причамо о неким другим међународним околностима.

Мислим да се РС највише брани миром, стабилношћу и економским просперитетом. То смо и показали у задњих пет-шест година показали да нам нико ништа не може.

Што се тиче оптужби за издајство ја се тиме уопште не мислим бавити. Нека они наброје шта су то они урадили са ове позиције на којој сам ја. Одмах на почетку мандата сам елиминисао извоз оружја у Украјину, што је изузетно симболички значајно. Био сам присутан на прослави 70 година од побједе над фашизом, без обзира што је био свеопшти притисак да се не иде. Били смо предсједник Николић и предсједник Кипра, и ја. Сматрао сам то својом политичком обавезом.

Успио сам показати да је при попису становништва и европски статистички завод је донио јасан став да је 200.000 пописница било погрешно попуњено, о чему постоје писани документи. Стао сам чврсто иза референдума. Извео војску на постројавање. Спријечио Изетбеговића у ревизији тужбе и показао сав паралелизам у институцијама који употребљава бошњачка страна, који највише уништава БиХ.

Нека он покаже шта су урадили његови људи? Он мени сада да говори да сам издајник? И ја да се од тога правдам? Не пада ми напамет.

Но, да ми у цјелини, као опозиција у Народној скупштини РС, недовољно радимо на разобличавању те конструкције, то стоји. Разговарао сам више пута са својим колегама, јер хтјели – не хтјели, то се у једном дијелу јавности прихвата. Доводите се у дефанзивну позицију, што мени не пада на памет. Кључан проблем у томе јавни сервис РТРС.

Како ријешити тај проблем?

Мислим да ће једна од кључних тема од јесени бити управо РТРС. Видљиво је то по опозиционом дјеловању. Овакав РТРС је најцрње средство пропаганде које сам имао прилику да гледам. Неке вечери у етеру ће бити примјер за изучавање злоупотребе јавног сервиса уопште.

Опозиција мора бити свјесна да јој то нико неће дати. Очекивање да ће неки странци да ријеше проблем не пије воде. Додуше има два примјера гдје је дошло до промјена, а то су Македонија и Црна Гора. Тек након што су из опозиције чврсто инсистирали и то до нивоа сукоба, наравно они да истрпе ударце, а не да они неког туку, није било промјене.

Ја бих сугерисао да се од јесени озбиљније разговара на ту тему, јер улазак у изборе са оваквом медијском структуром јесте давање легитимитета унапријед изгубљеној бици, и давање пуног политичког легитимитета таквој структури.

Немате директне надлежности над РТРС, али свакако се може нешто учинити везано за БХТ. Да ли је Српској неопходно да упорно финансира ФТВ2?

Моје дубоко увјерење у доба медијске реформе да ко год нешто прави, нека направи тако да се може видјети на цијелом територију БиХ, а грађанин својим даљинским управљачем да бира шта би гледао. Међутим, међународна политика је хтјела концептуално рјешење гдје су три емитера заједно, при чему су хтјели да то све буде БХРТ. Показало се да је то сасвим погрешно. БХРТ је данас најслабија тачка и трпи посљедице јер је увезан са ентитетским емитерима.

БХТ је у једном дијелу и имао релативно неутралан приступ када је у питању дневна политика, али изразито пристрасан када је у питању рат и ратни злочини. Ту је потпуно само на једној страни и то је највећи минус.

Мислим да прво требају сви емитери да се раздвоје и да сви имају свој могући приход. Да сваки човјек одлучује којег ће јавног емитера да плаћа. Свако нека се прилагоди финансијски ономе што може из тога да скупи. Ако неће, онда ћемо имати овакво стање, гдје као кобајаги имамо јавне емитере, а они иду као ономе ко нешто више новца хоће да издвоји за њих.

Какво је стање Савеза за промјене? Каква је сарадња међу странкама?

Није довољна. Ако ћемо бити поштени, било је јако мало међусобних састанака и координације и ја то не разумијем.

Ви ту имате сад структуре унутар савеза, које рачунају ко више, а ко мање добија тим. Један дио СДС сматра да је највећу користу од формирања савеза имао НДП и ПДП, а да је СДС као мало губио због губитка мириса.

Може то бити потпуно легитимно, али сматрам да нико појединачно не може да буде озбиљан изазивач актуелној власти и да СЗП и на овим изборима мора наступити јединственије, одлучније, директније, јасније. Не чекати посљедњи тренутак као што је био посљедњи пут, већ одмах изаћи са кандидатима.

Постоје виђења по којима када се рано изађе са кандидатима, они постају мета притиска. Ако кандидати не могу издржати да буду мета, онда не требају ни да буду кандидати. Мислим да је крајњи рок за тако нешто до Нове године.

Ко би могао бити кандидат за предсједника Српске? Имате ли списак?

Не бих се упуштао у те оцјене. Видјећемо, има ту још много унутрашњих разговора и преговара, али како сад ствари стоје, мислим да би то требао бити неко из СДС.

Колико су неки потези које сте раније, не мислим на овај мандат, повлачили према међународној заједници били погрешни и које евентуално намјеравате исправити?

Давно, у доба Педија Ешдауна, на почетку његовог мандата сам био увјерен да постоји нека врста добре жеље да се ствари промијене на боље. Врло брзо сам схватио да ту и није било никакве политике. Да је међународна политика модни тренд. Оно што је у том тренутку актуелно, сви понављају као папагаји. И да је важно је наметнути своју тему у томе.

Разбио сам осјећај да иза међународне политике постоји нека велика филозофија, неки велики договор. Врло често су то ствари које раде и дефинишу најобичније бирократе. Само је битно да се утврди основни правац, онда се он рутински наставља. Ту сам промијенио однос према међународним институцијама.

Изузетно ми је криво нисмо успјели оно што сам замислио када сам подносио оставку у Савјету министара, јер је све било спремно да Педи Ешдаун буде смијењен. Нису ме пратиле све тадашње српске партије, вјеровали су да ја то радим због неких ванредних избора, па да неко настрада. Да је тадашња структура довела до краја то што сам замислио, увјеравам вас да би Ешдаун био смијењен. То би била огромна српска побједа, која се, нажалост, није десила.

Били смо свједоци недавно изразите среће српског народа када сте ви по други, а Милорад Додик први пут, заједно дошли на Јадовно. Колико је то свијест стварне потребе, а колико ваше међусобно такмичење у томе ко је већи Србин?

Мене је отац одвео на Јадовно, када смо ишли на море москвичем преко Велебита. Мислим, 1971. године. Био сам тамо више пута прије рата. Барем три. Мени је то тада остало у свијести као национална трагедија. Зато, вјерујте, код мене нема тог дневнополитичког такмичења.

Мислим да сам био први од представника РС који је отишао у Шушњар. Имао сам за то и лични разлог, јер је то мјесто у којем сам рођен, али, уједно, сматрао сам и да заборавити 5.000 убијених у Санском Мосту апсолутни гријех. О Гаравицама нисам ништа знао до новијег времена. Јасеновац, Јадовно, Пребиловци, Гаравице, Шушњар… све су то мјеста и појмови којима морамо дати већи значај него што су имали до сада.

Захвалан сам удружењу Јадовно 1941. на свему што је урадило и први позив који сам добио, ја сам одмах реаговао. Када год будем могао, желим да то чиним.

То неће можда одмах из прве дати пуни резултат, али ако сте упорни, ако инсистирате, то ће остати ствар која је врло значајна. Посебно је важно што су то простори гдје нема српске власти у ФБиХ и у Хрватској. Разговарао сам о томе и са Вучићем и са Додиком, те сам увјерен да ће се ти датуми ставити на спискове значајних датума за сјећање српског народа, јер ако шта треба обиљежавати и сјећати се, онда су то ти догађаји.

Имате ли ви објашњење, зашто нам је требало седамдесет година да оно што су наши непријатељи учинили чак и за њихово сјећање о посљедњем рату, почнемо да радимо везано за догађаје из Другог свјетског рата?

Два су разлога. Први је идеологија. Све што је било сјећање на Други свјетски рат а тицало се унутрашњих односа је било негативно. Сјећам се кад су и српски војници уништавали споменике из тог рата. Дуго је времена требало док се та идеолошка варијанта уклонила и мислим да је то јако значајно што су борачке организације на неким мјестима те споменике заједно увезали и показали да је то историја српског народа.

Други разлог је наша историјска површност као народа. Сматрали смо ето, било је то, заборавимо и идемо даље. Невјероватно је колико смо сви, политичари, јавни радници, универзитетски професори, мало давали значаја. Мисилм да је јако важно да се на многим тим мјестима Српска православна црква уведе у већу улогу, да то мање зависи од политике, а да остане уз једну институцију која је заиста чувар традиције.

Стално помињете период од 20 година, као неки беочуг за могуће веће промјене. Како се, уз катастрофалан наталитет и економију у Српској и Србији, Српска може надати да ће тај период дочекати?

Дубоко сам увјерен да овдје неког великог сукоба неће бити. Не могу да гарантујем, јер немам све инструменте, али нема ту више ни наоружања као што је некад било. Друго, не видим да има спремности у народу, али ни лидера такве тежине за којима би људи пошли у такво нешто.

Али, да ће бити политичких сукоба и тензија, хоће.

Све то упућује да једноставних рјешења у БиХ нема. Постоји толико међусобних тачака гдје једна страна може другој закомпликовати живот, да је једино разумно рјешење, ако можемо разумом бавити, јесте да нас из Сарајева пусте да живимо у РС. Да нам не оспоравају обиљежја, датуме и традицију, да нас пусте да се међусобно такмичимо у економији, јер ће то повући и једну и другу страну.

Народу у РС је довољно да има гаранцију да ће постојати Република, да ће имати своју самосталност и да ће одлучивати сами о себи. Бошњацима је потребно да постоји нешто што се зове БиХ. И она постоји.

Није она превише скупа за РС оваква каква је. Буџет институција БиХ је око милијарду КМ, а у њему РС учествује онолико колико плаћа ПДВ, а то је око 30 одсто, односно око 350 милиона КМ. Подсјетићу да је наш буџет око 2 милијарде, и то без фондова и општина, а са њима преко 4 милијарде КМ.

Од тих 350 милиона, назад се врати у фондове и плате око 200, 250 милиона. БиХ изађе Српску око 150 милиона. И то није превише, под условом да се уважавамо.



1 КОМЕНТАР

  1. Мој Младене, ниси требао рећи да ниси ништа знао о Гаравицама и неким другим стратиштима?

    Бити члан предсједништва прије рата испред српског народа, бити толико школован, бити рођен у селу највећег страдања српског народа и не знати шта се десило 100 километара даље………………………….?????

    Јебига Младене, ја сам рођен у Сарајеву у скоро исто вријеме кад и ти,свака српска фамилија је знала све о српском страдању у другом свјетском рату, моја старија фамилија, моја фамилија која је доказано прије и после другог свјетског рата поштовала другу вјеру и помагала сиротињу,односно, понашала се часно и одговорно, као што раде моји данас.
    Та фамилија, (стари и млађи који су запамтили рат), знала је сва већа стратишта српског народа у бившој Југославији и ко је то урадио, било да су то урадиле усташе, балисти, нијемци, или комунистичка говна после рата.

    Кроз њихове бесједе, често сузама мајки и гњевом мушкараца заливеним, знали смо Младене, ко је клао, ко је од Срба издао, а ко штитио српску нејач?

    Србин си, старији си мало од мене,у исто вријеме смо школовани, требао си то знати?
    Одговорно тврдим да су наши стари сви то знали, да су преко њих знале и наше генерације,да није било тог знања, усташе и ханџар дивизија би завршила 1992 године, оно што су започели 1941 године.

    Значи, што неко није хтио од 1945, до 1990 године да зна, оно што стварно зна, то је друго питање?

    Иначе, поштујем Иванића, лично се познајемо, зна он да ја никоме зло не мислим, увјерио се лично да сам ја коректан човјек, али ово је било јаче од мене, “у мог Нике што на уму, то на друму”, што рекла моја покојна баба Стана.
    Извини Младене.

    Кад већ пишем, да кажем како је Младен политичар који види даље, да се сложио са мном како да се организује опозиција 2014 године, баш по моделу како је предложила још октобра 2013 године Еколошка партија РС, моделу који сам описао у колумни САВЕЗ ЗА (НЕ) ПРОМЈЕНЕ У СРПСКОЈ.

    Сложио се исто и Чавић, али Босић није, после тога нису хтјели Вукановић и неки трећи блок, остало је историја, зар не?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *