Италија: Прво етничко чишћење је почело 1941. у НДХ

РИМ – Прво етничко чишћење у Европи почињено је над Србима у Хрватској 1941. године! – речено је недавно први пут, јасно и гласно, у сред парламента Италије и забиљежено у свим италијанским медијима, пренио је данас римски лист “Ил Темпо”. "Сенатор Ајмоне Финестра је баш тим речима започео обраћање парламенту 14. фебруара поводом поновног […]

петак, март 11, 2011 / 06:05

РИМ – Прво етничко чишћење у Европи почињено је над Србима у Хрватској 1941. године! – речено је недавно први пут, јасно и гласно, у сред парламента Италије и забиљежено у свим италијанским медијима, пренио је данас римски лист “Ил Темпо”.

"Сенатор Ајмоне Финестра је баш тим речима започео обраћање парламенту 14. фебруара поводом поновног објављивања књиге `Југословенски третман за Италијане после 8. септембра 1943.`, која говори о злочинима Титових партизана над Италијанима у Далмацији и Истри непосредно након Другог светског рата", изјавила је у интервјуу Срни новинарка италијанске државне телевизије РАИ Мила Михајловић, која је и аутор текста у "Ил Темпу" .

Михајловићева истиче да је први пут у историји неко други, а не Срби, званично и јавно изјавио, подносећи материјалне доказе, да је прво етничко чишћење почињено над Србима у Хрватској прије равно 70 година, а неколико година касније и над Италијанима, да би се поновило 1995. над Србима у Хрватској.

Она каже да објављивање ових података у италијанској јавности у овом тренутку нема директне везе са актуелним хрватским затварањем поглавља 23 у приступним преговорима са ЕУ, али да ће сигурно бити "употријебљено" у том смислу.

"Кажем да нема директне везе с тим, зато што сам била у контакту и непосредно присутна у свим фазама претраге и проналажења материјала везаног за Србе. Италијани су тражили документа о својим жртвама и за властите политичке, историјске и друге циљеве, а документа о Србима су пронађена онако успут, штампана, а да нико од Италијана није ни најмање схватио о чему је реч и шта имају у рукама", каже Михајловићева.

Она признаје да ни сама то није схватила све док јој предсједник Удружења потомака и поштовалаца жртава усташког комплекса логора Јадовно 1941. Душан Басташић "није отворио очи".

"Након тога сам кренула да тражим даље материјале и пронашла сам гомилу докумената у италијанским архивама", истиче Михајловићева и најављује да ће о томе говорити на предстојећој Конференцији о Јадовну у Бањалуци.

Према њеним ријечима, у италијанској јавности, политичкој и историјској, влада огромна фрустрација и због Брозове, а посебно због савремене хрватске историографије, али и актуелног понашања Хрватске.

"Не заборавимо да је бивши председник Хрватске Стјепан Месић одбио златну медаљу за храброст коју је тадашњи италијански председник Карло Азељо Ћампи доделио Задру као `граду хероју`. Ћампи је одликовање привремено повукао, а у Италији тиња тешко негодовање и фрустрација", каже Михајловићева.

Она наводи да један од поднаслова у италијанском тексту гласи "Италијанска војска у Далмацији – окупациона сила или трупе у мировној мисији?"

"Наравно, када се виде докази о раду италијанске војске и италијанских власти у Далмацији и Црној Гори, добија се сасвим друга слика, супротна оној ружној причи о `окупаторском злотвору`. Па зар `окупаторски злотвор` наређује затварање концентрационог логора? Зар спасава на хиљаде невиних цивила? Зар их храни и облачи, помаже на сваки начин, без обзира на наређења са врха?", пита Михајловићева и закључује да све то намеће радикалну ревизију историје и улоге италијанске војске у Далмацији од 1941. до 1943. године.

Одговарајући на питање постоје ли у Италији сазнање о братској борби Италијана и Срба током Другог свјетског рата, Михајловићева каже да мало људи зна за то, јер о томе није смјело да се прича. "Али, ради се на комуникацији", додаје она.

Михајловићева каже да се италијанска јавност већ десетак година бави истином о злочинима партизана над припадницима италијанске етничке заједнице у Истри и Далмацији.

"Установили су и празник Дан сећања. То се уноси и у наставни програм у свим школама, организују се манифестације, изложбе, сведочења…Страшна је то прича, нарочито што се десила после завршетка рата, а још гора је чињеница о нетрпељивости тадашњих власти у Италији према сиротим избеглицама које су – ни криве ни дужне – изједначаване са фашистима који су рат изгубили, као да су они криви за све", испричала је Михајловићева.

"Стигли су у Италију да се спасе, а власти су натерале људе у `мајци` Италији да их скоро мрзе, гледају као блато, мртви терет, срамоту нације. Тако да и саме избеглице нису причале ни сопственој деци о `фојбама`, властитом пореклу и несрећи, а потомци су се деценијама стидели да кажу одакле су пореклом. Страшно и погубно. Сада се то полако мења. Истина је спора, али неумитна", наглашава Мила Михајловић.

Сенатор Ајмоне Финестра непосредни је учесник тих збивања, бивши добровољац, чији је највећи понос ратовање са четницима против комуниста у шумама Велебита, наводи се у тексту који је објавио "Ил Темпо".

Финестра је свједочио да су Италијани спонтано стали на српску страну, а у Грачацу се већ сљедеће вече након доласка заузели усташку касарну и ослободили заточене српске жене и дјевојке.

Сенатор Финестра је говорио и о још једној истини која је италијанске цивиле послије капитулације Италије изложила неспутаном, не само комунистичком, већ и усташком бијесу.

Он каже да је за вријеме италијанске окупације усташама на италијанској територији било забрањено да носе оружје, те да су усташе и без тога мрзиле Италијане који су им испод ножа отимали Србе. Финестра додаје да су усташе сматрале Далмацију и Истру само својом земљом.

Књига "Југословенски третман за Италијане после 8. септембра 1943.", која је била повод за Финестрин иступ, представља званични документ италијанске Владе припремљен и презентован на Мировној конференцији у Паризу 1947. године. Ријеч је о непобитном свједочанству о злочинима Титових комунистичких трупа над италијанским становништвом у Истри и Далмацији. Књига је први пут штампана прије више од 60 година.

Студија говори о злочинима над италијанским становништвом почињеним у годинама послије завршетка Другог свјетског рата, чији је резултат ликвидација више десетина хиљада италијанских цивила, након чега је услиједио егзодус у Италију 350 000 Италијана, до тада вијековних становника ових крајева.

Михајловићева запажа да све то подсјећа на љето 1995. године и на етничко чишћење српског становништва које је бјежало пред хрватским бомбама и ножем.

Посљедњих 20 страница књиге су оригиналне фотографије. Првих десет страница документују италијанске жртве бачене у јаме на Велебиту, у Истри и Далмацији. Посљедњих десет страница су нијема свједочанства српских жртава, недоклане српске дјеце ишчупане из усташких канџи, израњаваних мушкараца и жена извучених из јама, преноси "Ил Темпо".

"Ту је и пет фотографија непроцјењиве историјске вриједности, јединих докумената о постојању и ужасима усташког логора на острву Пагу, логора у саставу комплекса Јадовно у коме је за само 132 дана убијено више од 40 000 Срба и Јевреја", пише лист.

Италијани су наредили затварање логора истог часа кад су преузели власт, пренеражени злочином који, према Финестриним ријечима, људска свијест није могла да замисли.

"Не само да су италијанске војне власти наредиле затварање усташких логора. Италијани су заслужни и за документовање злочина. Без докумената и материјалних доказа завера ћутања, која је досада покривала невиђено етничко чишћење и геноцид над Србима у Хрватској, оставила би га и даље као нешто што не постоји. Малтене, као српску измишљотину", истиче Мила Михајловић у свом тексту.

"Без људи попут Финестре и без доказа, јаме би дубином ћутања дефинитивно угасиле посљедњи урлик, смртни ропац побијених Срба, а море Далмације им спрало кости у честице", наглашава она.

Фотографије у књизи не документују само усташке злочине над Србима. Ту су и докази о злочинима партизана над цијелим српским породицама, кривим што су четничке породице, вјерне краљу и Србији, што је било довољно за смрт по кратком поступку.

Фотографије их приказују побијене у властитим кућама, на спавању, попадале по кухињском поду, дијете од око осам-девет година израњавано, али преживјело…

"Без прошлости нема ни садашњости ни будућности. Та истина о прошлости сигурно недостаје и младим генерацијама Срба, где год били. Зашто им неко негира тај део властите историје?", пита Мила Михајловић у тексту, који је пренио "Ил Темпо".

 



0 КОМЕНТАРА

  1. Ово је стварно срамота за све Србе. Толике године се није причало о томе. Није ни чудо што нам се све издешавало ово касније.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *