Инвестициони фондови и Бањалучка берза – пропали покушај корпоратизације привреде Републике Српске

Стање у домаћој привреди је неподношљиво.

Пише: мр Синиша Божић, предсједник Управног одбора Удружења акционара инвестиционих фондова РС

Реални сектор муку мучи са бројним проблемима који рангирају од хроничног недостатка обртних средстава, акумулираних губитака из прошлости, лоше капиталисаности домаћих предузећа, слабих могућности финансирања и инвестирања, сивом и црном економијом, па до потпуног распада функционисања тржишта, које је дегенерисано нерезонским државним потезима, лошим макроекономским параметрима, високог степена корупције и исполитизованости сваке битне карике у функционисању привредних система и њихове спреге са мафијашким закулисним центрима моћи.

Финансијски сектор је у још горем стању: државне и ентитетске финансије представљају изворе из којих се напајају, редом, предимензионирана и нефункционална администрација, читаве армије политичара, из којих се заобилазним каналима финансирају политичке странке и њихови изабраници, те њихови (приватни) пословни подухвати. Стопа јавне потрошње је таква да акумулација готово не постоји, држава (тачније: политичка аутократија) се финансира доминантно из индиректних пореза, уз повремено задуживање на домаћем тржишту (у мањем обиму), односно међународном (зајмови ММФ и Свјетске банке). Банкарска експанзија је завршена или одгођена на најмање средњорочан период: кумулативна актива стагнира, а њен квалитет се погоршава (кредитно способних, што грађана што привредних субјеката готово да нема), па су доминантни банкарски послови постали наплата кредита и прикупљање депозита: о инвестиционом банкарству нема ни говора.

Инвестициони фондови, као дио финансијског сектора, би требали да асоцирају на некакав облик инвестирања, остваривања приноса и привлачења слободних средстава. Међутим, у посљедњих 12 година постојања у Републици Српској, њихова имовина је спласнула са више од 70%, и данас износи око 300 милиона КМ, књиговодствено (а реално-тржишно, значајно мање). Ови подаци су од значаја широкој јавности будући да је 13 инвестиционих фондова у РС у већинском власништву акционара из Републике Српске, односно око 460.000 грађана посједује најмање 70% власништва у наведеним инвестиционим фондовима.

Будући да је власништво грађана у фондовима распршено, односно да је то посљедица чињенице да су грађани у ваучерској приватизацији добијали ваучере као номиниране капитално вриједносне бонове, које су масовно улагали превасходно у инвестиционе фондове, грађанство не може да акумулира своја гласачка права: они углавном немају интереса да се баве са својим капиталним улозима. Зато што су их добили бесплатно.

Да видимо какве су посљедице таквих дешавања

Инвестициони фондови су креирани тако да, слично као и у другим транзиционим земљама, изврше акумулацију расположивих средстава, те трансформишу привреду тако што ће путем берзе улагати у просперитетна предузећа, а рјешавати се нерентабилних улагања. Кроз квалитетно управљање, они су требали остваривати раст имовине којом управљају, те одбацивати добит и поврат на уложено, својим акционарима. На овај начин је било могуће корпоратизовати привреду, кроз улагања у најбоље привредне субјекте који би на тај начин имали још један мотив да профитабилно и успјешно послују, што би им олакшало прибављање инвестиционог капитала.

Проблем овог концепта је била политизација процеса и неконзистентност – треба бити објективан па истаћи да 13 инвестиционих фондова са укупно до 100 запослених, никако није могло да изнесе овакав терет без подршке комплетног привредног окружења, у шта се убраја и стварање квалитетне регулативе, подршке у виду рада државних истражних и судских органа, те образовања широке акционарске популације која је створена масовном подјелом ваучера. Ови проблеми нису интересовали државне институције (или је незаинтересованост био само привид, а пракса нешто сасвим друго), већ су инвестициони фондови остављени по страни, да се брину за себе како најбоље умију и знају, преко милион акционара грађана РС је такође заборављено. Мали проценат акционара се покушало удружити кроз невладин сектор те својим радом покушало упозорити надлежне да смјер којим иде привреда РС није добар, међутим – државне функционере и институције то поново није интересовало.

Тако су друштва за управљање инвестиционим фондовима, за протеклих 12 година, инкасирала преко 100 милиона КМ накнада за управљање инвестиционим фондовима: тим средствима су могли да повећају капитална учешћа акционара које директно или индиректно контролишу, и тако је, де факто, капиталом грађана Републике Српске почело тихо преузимање инвестиционих фондова, док се имовина фондова рапидно смањивала.

То је допринијело стварању банкоцентричног финансијског система и до нерентабилног пласирања вишака средстава које је имало превасходно грађанство (запитајмо се: коме треба и чему или коме служи штедња у банкама по каматним стопама које су исте или чак ниже од стопе инфлације?! – упоредите то са каматним стопама по којим враћате своје кредите!). Поред тога, једна од посљедица пропасти инвестиционих фондова је и стагнација и пропадање домаћег тржишта капитала – Бањалучке берзе, које је од просперитетног мјеста за инвестирање постало сервис интересних групација из власти путем кога се краткотрајно може ‘покрпити’ локални или ентитетски буџет емисијом дужничких хартија од вриједности.

Дакле, на овај начин је преварено преко милион грађана Републике Српске

Преварено је и на хиљаде страних инвеститора који овим просторима више неће ни у транзиту проћи, а камоли овдје инвестирати свој новац. Једном стечено повјерење је тешко постићи, а врло лако срушити.

У актуелној реформи легислативе која регулише пословање инвестиционих фондова, у коме је на пасиван начин учествовало и наше Удружење, дошло се до преднацрта Закона о измјенама и допунама Закона о инвестиционим фондовима који представља покушај спасавања што се спасти може. Лоби друштава за управљање инвестиционим фондовима је недавно покушао да манипулацијама и лажима минира покушаје доношења квалитетнијег законског рјешења, путем објављивања плаћеног чланка у једним дневним новинама, а који чланак је пренијело и неколико интернет портала. Наводе из овог чланка ћемо јавности демистификовати и раскринкати.

Прво, чињеница је да је друштвима за управљање остало само да плаћеним чланцима покушају да манипулишу, будући да ниједан озбиљан медиј не би објавио предметни текст (а да је резултат новинарског и истраживачког рада). У чланку се наводи став некакве ‘стручне јавности’, која наводно сматра како би ‘предложено отварање фондова уништило домаће инвестиционе фондове и нанијело огромну штету тржишту капитала и економији Српске’.

– Која је то ‘стручна јавност’? Да ли сте икад чули за иједну изјаву или јавни наступ било кога из финансијског сектора, а који се тиче већ петогодишњег пропадања тржишта капитала као и десетина и стотина афера које су везане за то?

– Није ваљда да се друштва за управљање представљају као заштитници малих акционара и глобалне економије? Било би жалосно, да није смијешно.

– Као угледне институције које подржавају овакав став наводе се Економски институт, Удружење друштава за управљање инвестиционим фондовима и ‘угледни економски стручњаци’.

Да рачшистимо: Економски институт ад Бања Лука је привредно друштво које не спада у службене тумаче неког одређеног става, у смислу да представља државну/јавну образовну или истраживачку установу или институцију са јавним овластима, што значи да мишљење ове институције може бити тачно, а може и погрешно, овакво или онакво, у складу са интересима његових власника и управе. Везу Економског института са друштвима за управљање инвестиционим фондовима ћемо касније објаснити. Надаље, Удружење друштава за управљање инвестиционим фондовима се крије иза скута Привредне коморе, будући да је једини задатак тог Удружења заштита сопствених интереса, односно осигурање вишемилионске годишње провизије које друштва инкасирају. У ‘угледне економске стручњаке’ се очито убраја професор Милан Ковачевић, наводни консултант за наводна страна улагања, а иначе лице у прошлости повезано са друштвом за управљање Еуроинвестмент фондом, који у предметном тексту наводи такве бесмислице да би га требало вратити у школске клупе на поновно утврђивање градива.

Друго, занимљиво је анализирати везу између појединаца из лобија друштава за управљање фондовима и појединих привредних друштава.

На примјер: Драгана Гарача је директор друштва за управљање БЛБ фондом, а поред тога и предсједник управног одбора Економског института ад Бања Лука, те члан управних одбора у Крајинапромет ад Бања Лука, Рудници жељезне руде Љубија ад Приједор, Чистоћа ад Бања Лука. Драган Бојић, њен отац је власник 33% капитала Интеграл инжењеринг ад Лакташи, које предузеће је 96% власник предузећа Економски институт ад Бања Лука (сада је јасније откуд такво накарадно мишљење о проблему реформе закона о инвестиционим фондовима предузећа које се бави економским анализама какво Економски институт јесте)!

Срђан Праштало је директор друштва за управљање Актива инвест фондом, те истовремено, предсједник управних одбора у Чистоћа ад Бања лука, Поткозарје ад Градишка, те члан управних одбора у Бања Лука филм ад Бања Лука, Гас промет ад Српско Сарајево-Пале, и члан надзорног одбора ЗИФ Актива инвест фонд ад Бања лука.

Стеван Радић је директор друштва за управљање Инвест нова фондом, те истовремено, члан управног одбора Дрина осигурања ад Милићи, Нови велепромет ад Зворник, Витинка ад Козлук.

Љубомир Клинцов, предсједник управног одбора друштва за управљање Кристал инвест фондом, је истовремено, предсједник управног одбора Имако ад Бања Лука, те члан управног одбора Кристал Консалтинг ад Бања лука, Меридиан ад Бања лука, те Дуван ад Бијељина.

Анђелко Шобот, члан управног одбора друштва за управљање Кристал инвест фондом, је истовремено директор Меридиан ад Бања Лука, предсједник управног одбора Приједорчанка ад Приједор, члан управног одбора Елвако ад Бијељина, Крајинапетрол ад Бања лука, те члан надзорног одбора Аеродроми Републике Српске ад Бања Лука.

Владан Јовић, директор друштва за управљање ВИБ фондом, је истовремено, предсједник управног одбора Мермер ад Челинац, те члан управних одбора Унис УСХА ад Вишеград, Витаминка ад Бања Лука, те Фабрика жице ад Устипрача.

Ненад Томовић, директор друштва за управљање Зептер инвест фондом, је истовремено члан управних одбора у ЗТЦ Бања Врућица ад теслић, Матеx ТП ад Бања Лука, Телеком Српске ад Бања лука, те члан надзорних одбора Градип ад Прњавор те Крајинапетрол ад Бања Лука.

На овим примјерима се види како узак круг људи извлачи огромну личну корист од постојања оваквих инвестиционих фондова: да ли су у питању људи са натприродним способностима, како би могли бити на више мјеста у исто вријеме (што чланство и ангажман у бројним одборима подразумијева), са натпросјечним стручним и моралним квалитетима или су у питању особе које преко џепова малих акционара долазе до личних бенефита на најприземније начине (пола милиона акционара инвестиционих фондова сигурно не би имали ништа против оваквих ангажмана да имовина фондова расте и увећава се, да се исплаћује дивиденда и да постоји ликвидност и утрживост капиталних удјела у фондовима)?

Џорџ Талер (Georg Thaler), инострани инвеститор који је у поменутом чланку наведен као један од највећих (иностраних) инвеститора на берзи, је у неколико инвестиционих фондова купио капиталне удјеле, међутим будући да од куповине акција у домаћим инвестиционим фондовима нема користи, јер не доносе дивиденду као капитални принос, нити се на основу објективних анализа очекује капитални раст цијена акција, Талер је ушао у власничку структуру друштва за управљање Кристал фондом, на директан и индиректан начин, и тиме осигурао оприходовање дијела милионске накнаде за управљање. Господина Талера не интересују мали акционари и сарадња са њима у изналажењу што квалитетнијег и објективнијег рјешења постојећег стања, већ његов лични интерес, што је свакако опција за њега, али га то онда дискредитује да даје овакве изјаве.

У тексту је наведена и тврдња како ће отварањем фондова доћи до распродаје акција предузећа из састава Електропривреде, што ће оборити њихову тржишну вриједност, те како ће на Бањалучку берзу похрлити ‘мешетари из Федерације БиХ’ који би веома јефтино ушли у власничку структуру предузећа из састава ЕПРС. Каква бесмислица! Оним ‘економским стручњацима’ који су ово изјавили требало би одмах дати отказ! Прво зато што су акције Електропривреде РС потпуно неинтересантне улагачима, због ниске профитабилности и корупције у управљању системом, а и да ‘инвеститори из ФБИХ похрле’ они би могли да купе само мањински пакет акција од 20% који је котиран на берзи, обзиром да држава има 80% власништва које је тезаурисано и до даљњег није предмет трговине. И треће, мобилност капитала је гарантована Уставом РС и БиХ, те нема ограничења по питању националности, расне или друге припадности. Пропагирају ли ‘економски стручњаци’ из друштава за управљање – противуставну националну сегрегацију?!

Зато, предлажемо низ корака који би довео до дјелимичног санирања ситуације у инвестиционим фондовима, те могућног поврата повјерења инвеститора и грађана, макар у дугом року:

– усвајање и прихватање дефинисаног преднацрта Закона о измјенама и допунама Закона о инвестиционим фондовима, уз скраћење обавезне трансформације са 4 на 2 године,

– доношење Закона о опорезивању екстрадобити, којим би се ретроактивно, уз стопу од 50%, опорезовала разлика између књиговодствене и тржишне вриједности портфеља инвестиционих фондова,

– испитивање капиталних трансакција стицања и увећања процената акционарског капитала друштава за управљање и са њима повезаних лица у инвестиционим фондовима и по потреби покретање истражних радњи,

– испитивање капиталних трансакција стицања и увећања процената акционарског капитала инвестиционих фондова у другим инвестиционим фондовима и по потреби покретање истражних радњи,

– активирање истраге по питању кривичних пријава које постоје у надлежним тужилаштвима, а у вези са предметном проблематиком, и, коначно,

– доношење Закона о утврђивању поријекла капитала и његова конкретна примјена.