Индијанци у Сјеверну Америку дошли из Берингије?

Научници су успјели да попуне празнину од 10.000 година у насељавању Новог свијета – старосједиоци Сјеверне Америке су дошли из Берингије, гдје су провели најмање један миленијум.  Рани старосједиоци сјеверноамеричког континента живјели су цијели миленијум у области Беринговог појаса (који је сада испод воде) преиј него што су се појавили на Аљасци и остатку Сјеверне […]

недеља, март 2, 2014 / 09:52

Научници су успјели да попуне празнину од 10.000 година у насељавању Новог свијета – старосједиоци Сјеверне Америке су дошли из Берингије, гдје су провели најмање један миленијум.

 Рани старосједиоци сјеверноамеричког континента живјели су цијели миленијум у области Беринговог појаса (који је сада испод воде) преиј него што су се појавили на Аљасци и остатку Сјеверне Америке, показала је нова студија.

Ово откриће, пише АФП, пружа одговоре на дугогодишњу мистерију око тога гдје су људи први пут крочили у Нови свијет пошто су се послије посљедњег Леденог доба одвојили од својих азијских рођака прије 25.000 година.

„Ова студија попуњава карику која недостаје од 10.000 година у причи о насељавању Новог свијета“, рекао је Скот Елијас са одјељења за географију Краљевског колеџа „Холовеј“ у Лондону.

Инсекти и фосили биљака пронађени данас у Беринговом мореузу открили су да је стотине хиљада људи више од 5.000 година називало централну Берингију својим домом.

Ову теорију су први пут предложили 1997. генетичари из Латинске Америке а деценију касније „обрадио“ је и тим са Универзитета „Тарту“ у Естонији који је проучавао митохондријску ДНК више од 600 америчких Индијанаца.

Мутације у ДНК показале су да је група директних предака Индијанаца највероватније била изолована неколико стотина година у области Берингове превлаке.

Тај земљоуз сада је 50 до 60 метара под водом Беринговог мора али прије више хиљада година тај појас земље и околне области био је прекривен жбунастом тундром типичном за данашњу арктичку Аљаску.

„Вјерујемо да су ови преци живјели у тундрама Берингове превлаке јер је то био једини регион на Арктику гдје је расло и дрвеће – патуљасте врбе, брезе и маховина. Дрво им је било потребно како би наложили ватру у овом леденом дијелу свијета.“

Елијас је објаснио да је тадашње становништво користило жбуње како би запалило ватру, а потом на врх ломаче стављало кости мамута пошто би коштана срж одржавала пламен сатима.

Многи археолози сада тврде да су први људи мигрирали у Нови свијет пре 15.000 година пошто су се глечери повукли и отворили пут ка Сјеверној Америци.

Елијас и његове колеге такође су анализирали поједине врсте буба које живе у одређеним температурним зонама и дошли до закључка да су на врхунцу посљедњег леденог доба прије 27.000 до 20.000 година температуре биле релативно благе.

„Са моје тачке гледишта генетски и палеолошки подаци су се лијепо уклопили“, каже Џон Хофекер са Универзитета „Колорадо“.

Хофекер каже и да су праисторијски становници Берингије можда били и ловци и да су „покривали“ регион степе и тундре који се налазио источно и западно од Беринговог моста.

Сувљи услови и више траве у тим областима значили су више животиња попут степског бизона, коња или мамута.

 



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *