САД кошаркаши и остатак свијета: Кога не развале, добар је

На ОИ у Рију не поставља се питање ко ће освојити злато. Једина недоумица је колико има екипа чија игра се неће распасти пред налетима НБА звијезда.



Данас се састају САД и Србија, меч који су многи навијачи Србије прежалили, очекујући позиционирање пред четвртфинале, које ће одлучивати крајњи домет свих екипа. Након што је Аустралија добро намучила амерички тим, сви се питају да ли је то знак да је први фаворит кошаркашког турнира рањив, или да ће тек сад свима показати праву снагу. Аустралијанци су имали чиме да одговоре - неколико НБА играча, чврста игра на ивици грубости, брзина и сјајан шут. Натјерали су противника да промијени игру и да већину ситуација рјешава индивидуално. У надањима да би неко могао да побиједи неприкосновене Американце, подсјетићемо се неких битних утакмица њих и остатка свијета.

Од 1992. када се за амерички кошаркашки понос брину професионалци, САД су неприкосновене. Период од 2000. до 2006. био је проблематичан – слали су тимове који су били далеко од најјачих које су имали, а били су често неприпремљени и недисциплиновани. При томе, било је то вријеме највећег европског узлета, неколико екипа је било попуњено са по десетак одличних играча, и могли су да скину скалп до тада недодирљивим Американцима, које су упорно крстили као „Тим снова“. А он је само један.

Прва селекција која се Американцима супроставила на равној нози, била је Југославија у финалу ОИ у Атланти 1996. Петорка Ђорђевић, Даниловић, Бодирога, Паспаљ и Дивац, имала је довољно квалитета да умртви игру и да у спором ритму држи какву такву равнотежу скоро 30 минута. Озбиљнијих резерви није било – чим је Дивац добио пету личну, игра Југославије се распала, а на крају је било 26 разлике. Дивац и Даниловић су играли очајно, јер су их Американци најбоље познавали из НБА лиге, а највеће проблеме правили су им Бодирога и Паспаљ, атипични, високи играчи доброг шута. Да је Југославија могла да рачуна на Савића који се повриједио уочи финала, вјероватно би до краја могла одиграти утакмицу у којој не би била разбијена.

Због штрајка, НБА играчи не долазе на СП у Атини 1998. Прва прилика је Сиднеј 2000. када су Американци најбољи, али већ тада Литванци и Французи по два пута играју утакмице у којима се носе до краја. Литванци у задњи минут полуфинала улазе са неријешеним резултатом, а Шишкаускас од три слободна бацања погађа једно. Натјерали су САД да стрепи до задње секунде, Јасикевичијус је промашио за три, остало је 85:83.

Двије године касније у Индијанаполису се играло Свјетско првенство. За остатак свијета десила се промјена правила – већ двије године се напад играо 24 секунде. Играло се брже, стигла је нова генерација младих звијезда која је успјешније одлазила у НБА. Склепану екипу САД прво је у групи срушила сјајна Аргентина, потом у четвртфиналу избацила Југославија. У разигравању за пласман се са њима носио и Порторико (изгубио 10 разлике), а Шпанија, која је поставила темље екипе која ће у будућности харати Европом, побиједила их је у борби за 5. мјесто.

На ОИ у Атину САД шаљу комбиновану екипу. У њој су били и младићи који ће бити носиоци неких будућих похода – Џејмс, Вејд, Ентони, али и „дивљаци“ попут Ајверсона и Марберија, што довољно говори какво је само отказивање позива у репрезентацију владало тих дана. САД није имала одговор на зону, Литванија, Грчка, Шпанија, Аргентина... су биле „пуне као око“ одличним играчима. За почетак, ишамарао их је Порторико (92-71) својом лудачком брзом игром и шутевима за тројку.

Домаћин Грчка је била егал (77-70), Литванија их је побиједила 94-90. Само инспирисана партија Марберија спасила их је од избацивања у четврфиналу – некако је прескочена Шпанија (102 -94). У полуфиналу их је тактички разбила Аргентина (89-81), која је касније освојила злато. Понос и каква таква медаља спашени су побједом против Литваније, до тада редовног освајача бронзи (104 – 96).
Свјетско првенство 2006. доноси ново разочарење. У екипи игра неколико супер звијезда, а има и чврстих водоноша. По именима, први фаворити. Првих пет мечева у групи САД побјеђује сигурно, а отпор пружају Порторико (111:100) и Италија (94–85). До полуфинала све иде добро, а ту их уништава грчка зона и пикенрол игра којом су бриљирали грчки бекови и Скорцијанитис. У полуфналу шокирана Аргентина имала се чиме супротставити, али до бронзе нису могли, изгубили су 15 разлике.

Након тога, САД мијења приступ, и у Пекинг 2008. шаљу најјачу екипу, на клупи је тренер Кшишевски, припреме су темељне, а сви противници разваљени. Шпански играчи током меча у групи (112 – 82) избјегавају да страшног противника погледају у очи. Ипак, у финалу играју једну од најбољих утакмица. Кошаркашка љепотица у којој пада 225 кошева (118-107) а Шпанци у финишу, док се ломи резултат бацају лоб пасове за закуцавања, једна је од незаборавних. То је једина утакмица на том турниру у коме се неко иоле супротставио недодирљивој екипи САД.

Треба напоменути да је линија за три поена била помјерена за пола метра. Промјена је утицала на остатак свијета, зона је мало мање долазила до изражаја, а Американци су трице шутирали прецизније него икад. И успоравања игре било је теже – Американци су „пунили“ тројке, а ако би сте на моменат изгубили концентрацију, сијевале су контре иза минут би сте примили и по десет поена.

Екипа САД која је стигла у Турску на свјетско првенство, уз пар повреда, на трагу је оне из Пекинга. Хировита екипа Бразила са 5 НБА играча намучила је САД (70-68), али то се могло приписати лошем дану. Тек неке запаженије наступе имали су Руси и Литванци, који су у четвтфиналу и полуфиналу изгубили 10 и 15 разлике. Турци, који су Србији украли финале, изгубили су 17 разлике.

Олимпијско турниру Лондону 2012. имао је само једног фаворита. Овај пут, двије екипе су се држале до краја. Литванија у групи одиграла чврсто (99 – 94), боље него против неких других противника, који Америма нису били ни близу. Очекивали смо нешто од Бразила, који је у четвртфиналу изгубио од Аргентине и показао да није такмичарска екипа. Шпанци су калкулисали, али дошли до финала, у коме су поново убацили стотку, али САД су показале да су најбоље, тек још једно сјано финале и 107-100 на крају.

Ако су тада двије екипе играле до краја, а да им се игра није распала, на СП у Шпанији није нико прошао без 20 разлике. Шпанци су калкулисали дириговањем жријеба да се не сретну са САД прије финала, и успјели су – испали су у четвртфиналу. Србија је сјајном игром кроз елиминациони дио такмичења стигла до финала, гдје није имала шансе.

Круг екипа које се могу супротставити НБА звијездама окупљеним у дресу САД је премали. Већини европских селекција је потребна смјена генерација, а довољно нових квалитетних играча, нема.





КОМЕНТАРИ