Каменолом против историјског наслијеђа

Једна од теорија је неповољно стање у којем се налази српски народ, потиче од непоштовања своје историје. У овом случају ради се о Хаџи Продановој буни и пећини гдје је почела.



Пише: Вања Савићевић

По паду Наполеона, велике силе су на Бечком конгресу одбиле да у дискусију узму руски меморандум о страдању Срба под Турцима. Узалудан је био труд проте Матеје Ненадовића, који се као представник избеглих и наново поробљене Србије нашао у Бечу извештавајући посланике Русије „да је српски народ сада у крајњој погибељи и да Турци секу, вешају, на коље набијају, робе и харају“. Требало је само једна варница па да букне нови устанак. Тако је и било. Хаџи Проданова буна против турског терора почела је 27.09. 1814. године. На челу буне је био Хаџи Продан Глигоријевић. 

Хаџи Продан је развио заставу и позвао народ на устанак. Сакупило се неколико хиљада бораца. Као гром из ведра неба устанике је поразила вест да кнез Милош не жели са њима, него у договору са Сулејман пашом Скопљаком из Београда креће против њих „да народ стиша“. Први и једини бој устаници из побуњених нахија (крагујевачке, јагодинске и пожешке) имали су код Кнића у Гружи, са Турцима и Милошевим људима (који није веровао у успех побуне јер је зима била на прагу). После целог дана борбе устаници су победили. Али не видевши даљи смисао борбе, под окриљем ноћи Хаџи Проданови људи су се разишли својим кућама, а само најоданији су остали са њим те се упутили према Остружници и прешли преко Саве у Срем. Хаџи Продан је избегао из Србије.



Буна се завршила победом Турака, а велику улогу у њеном гушењу је имао Милош Обреновић, потоњи вођа Другог српског устанка и кнез Србије.

После смирења буне није поштовано везирово обећање дато Милошу Обреновићу; из побуњених нахија покупљено је око 300 истакнутих људи и у синџирима одведено у Београд где су погубљени или набијени на колац. На колац је набијен и зачетник устанка, игуман Пајсије.

У то време Карађорђе и војводе су са породицама кренуле из Новог Сада, преко Темишвара и Ердеља за Русију. У бесарабијски град Хотин стигли су 26. октобра 1814. године. Карађорђу и војводама се придружио и вођа буне у Србији 1814. године Хаџи Продан Глигоријевић. Хетерија је обновила рад 1814. године, инспирисана херојском борбом српског народа у Првом српском устанку. Хетерија је исте године обновљена и у Атини и Одеси.




Вожд Карађорђе је дошао у додир са вођством Хетерије 1816. године, док се налазио у Петрограду, у аудијенцији код цара Александра I. Овде га је са идејама Хетерије упознао гроф Јоанис Каподистријас, руски министар спољних послова.

Реализујући договор са вођством Хетерије, Карађорђе је са руским пасошем, априла 1817. године, прешао у Још у Молдавији. После дужих задржавања у овом граду и у Букурешту, јула 1817. године је прешао у Србију. 

Са румунским устаницима за ослобођење Влашке и Молдавије 1821. године борили су се и многи Срби. Међу њима се посебно истицао Хаџи Продан Глигоријевић, вођа буне у Србији 1814. године. У устаничкој војсци је био пандурски капетан.



ПЕЋИНА

Место одакле је све почело је била пећина у селу Рашчићи код Ивањице чије стене и данас говоре о тим догађајима, а поред пећине се налази и црква. 

Најстарији мештанин села Рашчићи, Момчило Милутиновић се присећао прича везаних за пећину и цркву у којима је све почело, а како су њему преносили старији:

- Звоно и црква су се овде налазили из времена Хаџи Продана Глигоријевића. Звоно је однела Аустро-угарска војска у Нову Горицу у Словенију. 1924. године подигнута је црква поново на истом месту где је била црква Хаџи Продана Глигоријевића и садашње звоно је поклонила цркви краљица Марија, супруга краља Александра. 

Спомен плоча која се налази на обновљеној цркви је посвећена палим борцима Првог светског рата. Мој отац и стриц су били на Солунском фронту, а други стриц ми је рањен у Прокупљу где су га заробили Бугари. Један за другога нису знали од 1915 - 1918. године, а када се завршио рат дошли су кући исту ноћ, на своју славу, Ђурђиц.  

Хаџи продан Глигоријевић је рођен у Сјеници и за време Турака он је побегао овде са његовом војском и те је овде нашао и уточиште. Једне прилике, Турци су га опколили, те је побегао из овог краја у Трнаву. Овде је била и граница. Овај део је био под Турцима, а одавде је била граница између Моравичког и Драгачевског краја. Када је побегао у Трнаву поново је скупио војску да би ослободио овај део Србије.




АРХЕОЛОГИЈА, ФЛОРА И ФАУНА

Овај предео је и веома значајан и са аспекта, археологије, флоре и фауне јер се овде налази станиште слепих мишева, ретке врсте птица, а уједно је и ваздушна бања. Пећина је испитана 600 метара дубине, а рађено је неколико истраживања. Пећина није никада истражена до краја. У пећини се налази и веома ретких 25 врста инсеката који у свету готово па и не постоје. Један од њих добио је назив "Ivanjica Serbius duvalis" јер само у овој пећини постоји и нигде више. Такође су нађени трагови да је у овој пећини живео и прачовек. Овде се налазе и кристали из времена 30 милиона година пре нове ере. Дошло се је и до налаза да је ово било станиште и пећинског медведа јер је нађен зуб и делови вилице. Пећина је окићена сталагнитима и сталактитима. Да би се направио један центиметар овог пећинског накита потребно је око хиљаду година.




УНИШТАВАЊЕ РАДИ ПРОФИТА

Како се власти и друштво опходе према археолошким налазиштима, биљном и животињском свету и историсјки вредним споменицима говори и то да је педесет метара од овог локалитета направљен каменолом који сваким даном својим радом угрожава ове непроцењиве вредности. Минирања се изводе скоро па свакодневно, отпадне воде се пуштају у извор планинске реке под окриљем ноћи, а државне власти су овај споменик једноставно оставиле забораву, јер рад овог каменолома сваког дана уништава, како археолошке налазе, тако биљни и животињски свет, а на крају уништава полако и српску историју.








Кључне ријечи: Вања Савићевић, ,





КОМЕНТАРИ