Неучтиви церемонијал-мајстор Котсуке но Суке

Обиљежава се 30 година од смрти аргентинског писца Хорхеа Луиса Борхеса (24. август 1899 – 14. јун 1986)



 (из збирке Универзална историја бешчашћа)

Пише: Хорхе Луис Борхес

Нечасни лик овог поглавља је неучтиви церемонијал-мајстор Котсуке но Суке, злокобни чиновник који је проузроковао пропаст и смрт господара Куле Ако и када му је запријетила заслужена освета, није хтио да витешки себи одузме живот. То је човјек који заслужује захвалност свих људи зато што је пробудио драгоцјену оданост и био мрачани нужни повод за један бесмртни подухват. Стотину романа, монографија, докторских теза и опера обиљежавају тај догађај - да не причамо о приказима од порцелана, прошараног лазура и лака. Служи му чак и покретни целулоид, с обзиром да је Поучна прича о четрдесет седам ратника - такво јој је име - најчешћа инспирација јапанске кинематографије. Минуциозна слава коју ти ватрени омажи потврђују, више је него оправдана: одмах је праведна за све

Слиједим причу А.Б. Митфорда који изоставља стална одступања карактеристична за локалну боју и радије се усредсређује на развој чувеног догађаја. Усљед тог изузетног недостатка „оријентализма" подозријева се да је ријеч о директној верзији са јапанског.

ОДВЕЗАНА ТРАКА

У сада већ изблиједело прољеће 1702. угледни господар Куле Ако требало је да прими и угости царског посланика. Двије хиљаде триста година љубазности (неке од њих митолошке) непријатно су искомпликовале церемонију пријема. Посланик је представљао цара, али као алузија или симбол: нијанса коју није било мање неприлично ни нагласити ни ублажити.

Како би се спријечиле грешке које су сасвим лако могле постати фаталне, један чиновник са двора у Једу (Једо -старо име Токија) претходио му је у својству церемонијал-мајстора. Далеко од дворске удобности и осуђен на villegiature у планинама, што му је сигурно изгледало као изгнанство, Кира Кот-суке но Суке је нељубазно дијелио инструкције. Понекад је учитељски тон доводио до дрскости.

Његов ученик, господар Куле, настојао је да пређе преко тих поруга. Није умио да одговори, а дисциплина му није допуштала било какво насиље. Једног јутра се, међутим, трака учитељеве ципеле одвезала и овај му је затражио да је веже. Господин је то покорно учинио, али је у себи негодовао. Неучтиви церемонијал-мајстор му је рекао да је заиста непоправљив и да само простак може да смамуља тако трапав чвор. Господар Куле је исукао мач и замахнуо на њега. Овај је побјегао, а чело му је обиљежио танки млаз крви.

Неколико дана касније војни суд је вијећао и осудио нападача на самоубиство. У главном дворишту Куле Ако подигли су платформу покривену црвеном чојом и на њој се појавио осуђеник, дали су му бодеж од злата и драгог камења, јавно је признао своју кривицу, свукао се до појаса, са два обредна потеза распорио себи трбух и умро као самурај, а најудаљенији гледаоци нису видјели крв зато што је чоја била црвене боје. Један сиједи обазриви човјек му је мачем одрубио главу: савјетник Кураносуке, његов кум.

СИМУЛАНТ БЕШЧАШЋА

Кула Такумија но Камија била је конфискована; његови ратници растурени, његова породица упропашћена и прокажена, његово име проклето. Гласине кажу да је исте ноћи када се убио четрдесет седам његових ратника вијећало на врху једног брда и прецизно испланирало оно што се догодило годину дана касније. Извјесно је да су морали да дјелују са оправданим застојима и да неки од њихових скупова нису одржани на неприступачном врху неке планине него у једној шумској капели, у неугледној бараци од бијелог дрвета, без другог украса сем правоугаоне кутије са огледалом. Жудјели су за осветом, а освета им је сигурно изгледала недостижно.

Кира Котсуке но Суке, омражени церемонијал-мајстор, утврдио је своју кућу и мноштво стријелаца и мачевалаца чувало је његову носиљку. Имао је на располагању неподмитљиве, прецизне и тајне шпијуне. Никога нису такочували и надзирали као наводног вођу осветника: савјетника Кураносукеа. Овај је то случајно примијетио и на том податку је засновао свој осветнички план.

Преселио се у Кјото, град непревазиђен у цијелом царству по боји својих јесени. Препустио се дражима јавних кућа, коцкарница и крчми.Упркос својим сијединама, окружио се проституткама, пјесницима и још горим људима. Једном су га избацили из крчме и освануо је лежећи на прагу, главе зароњене у избљувак.

Један човјек из Сатсуме га је препознао и тужно и бијесно рекао:

- Да није ово случајно онај савјетник Асана Такумија но Камија који му је помогао да умре и умјесто да освети свог господара препушта се наслади и срамоти? Ох, ти, човјече, недостојни имена самураја!

Згазио му је уснуло лице и пљунуо га.

Када су му жбири дојавили за ову пасивност, Котсуке но Суке је осјетио велико олакшање.

Није се на томе завршило. Савјетник је отјерао својужену и најмлађег сина, купио себи драгу у јавној кући, та срамота се прочула и обрадовала је срца непријатеља и ослабила његову застрашујућу опрезност. Он је на крају отпустио половину својих чувара.

Једне од окрутних зимских ноћи 1703. четрдесет седам ратника састало се у запуштеном врту у околини Једа, близу моста и фабрике карата. Носили су заставе свога господара. Прије него што су започели акцију, упозорили су сусједе да није ријеч о нападу већ о изразито праведној војној операцији.

ОЖИЉАК

Двије групе су напале палату Кире Котсуке но Сукеа.Савјетник је командовао првом која је напала главну капију; другом - његов најстарији син који је те ноћи умро не напунивши шеснаест година. Историја зна за разне појединости овог неизмјерно јасног кошмара: опасно спуштање низ висеће мердевине од канапа, звук добоша као знак за напад, јурњава бранилаца, стријелци постављени на крову, стријеле које лете право у виталне органе људи, порцулан оскрнављен крвљу, врела смрт која потом постаје ледена, бестидност и хаос смрти. Девет ратника је погинуло; браниоци нису били мање храбри и нису хтјели да се предају. Нешто послије поноћи престао је сваки отпор.

Кира Котсуке но Суке, срамни разлог овакве оданости, није се појављивао. Тражили су га по свим ћошквима те уздрмане палате и већ их је обузело очајање када је савјетник примјетио да су чаршави његове постеље још топли. Наставили су потрагу и открили један узан прозор заклоњен бронзаним огледалом.

Одоздо, из малог мрачног дворишта, посматрао их је један човјек у бијелом. У десној руци му је био дрхтави мач. Када су сишли, човјек се предао без борбе. На челу му је био ожиљак: стари цртеж челика Тукумија но Камија.Затим су се крвави ратници бацили пред ноге омраженог и рекли му да су били официри господара Куле за чију је пропаст и крај он крив и молили су га да се убије као што приличи самурају.

Узалуд су нудили тај гест поштовања његовој лакејској души. Био је мушкарац до кога част није допирала; у зору су морали да га закољу.

СВЈЕДОЧАНСТВО

Када су задовољили своју освету (али без бијеса, без узнемирености, без жалости) ратници су се упутили у храм гдје се чувају посмртни остаци њиховог господара.
У једном котлу носе невјероватну главу Кире Котсукеа но Сукеа и чувају је на смјену. Пролазе кроз поља и покрајине по искрној дневној свјетлости. Људи их благосиљају и плачу. Принц од Сендаја им нуди гостопримство, али одговарају да их њихов господар очекује већ двије године. Долазе до мрачног гроба и као жртву приносе главу непријатеља.

Врховни Суд изриче пресуду. Ону коју очекују: дата им је повластица да изврше самоубиство. Сви га извршавају, неки са ужареним спокојством и почивају поред свог господара. Мушкарци и дјеца долазе да се моле на гробу ових тако оданих људи

ЧОВЈЕК ИЗ САТСУМЕ

Међу ходочасницима налази се један прашњав и уморан младић који је, сигурно, дошао издалека. Пада на кољена пред споменик савјетнику Оишију Кураносукеу и гласно говори:

- Видио сам те како лежиш на вратима јавне куће у Кјоту и нисам помислио да размишљаш о освети господара, вјеровао сам да си војник без вјере и пљунуо самти у лице. Дошао сам да ти понудим задовољштину.

Рекао је то и извршио харакири.

Свештеника је дирнула његова храброст и сахранио га је на мјесту гдје почивају ратници.
Ово је крај приче о четрдесет седам оданих људи - мада она нема краја, јер ћемо ми, други људи, који можда нисмо одани, али никада нећемо потпуно изгубити наду да такви једном будемо, наставити да им одајемо пошту ријечима.


 





КОМЕНТАРИ