Небојша Јаковљевић: Предратнoj историји фудбала је требало сређивање

Наш саговорник Небојша Јаковљевић је добар дио свог времена посветио истраживањем фудбалске историје, а посебно оне прије другог свјетског рата, која је прилично слабо покривена код нас.



Из свега тога се изродио и сајт - платформа за историју фудбала на простору бивше Југославије. Материјал који је сакупљао, те онај који је сакупљен на сајту Екс Ју фудбал, помогао је у стварању више књига . На љето ће издати прву књигу на којој је главни аутор, за коју очекује да ће бити репер за сва касније књиге које ће се бавити овом тематиком.

- Књига ће се звати Историјат фудбалских такмичења пре 1941. године и садржаће све таблице и учеснике апсолутно свих такмичења пре почетка 2. светског рата, а осим мене у изради књиге учествују и помажу ми још и Милорад Сијић, Драган Стојић (са којим заједно пишем занимљиве текстове о међуратном фудбалу за моззартспорт портал), Тим Добовшек из Словеније и још неки људи.

Одакле интересовање за фудбал између два рата?

Сасвим случајно. Када сам почео да радим на сајту и када сам завршио основу, сајт је требао да се почне испуњавати подацима. Наравно, и логично је то да буде почетак. Тако сам и ја кренуо са почетком, прво са првом лигом па потом и са осталим такмичењима. Кад сам зашао мало дубље у материју схватио сам колико је то изазовно и колико уствари неистражено поље са препуно грешака у књигама које су до сада објављене за тај период (доста штуро могу рећи). На срећу имам неколико сарадника од и из Загреба, Љубљане, Београда који ми помажу у прибављању материјала, користим дневну и пре свега спортску штампу тог доба, службене гласнике тадашњег савеза и подсавеза у тадашњој држави који су често биле новине из локала. Тако је нпр. за Сарајевски подсавез (са којим иначе највише кубурим са подацима) подсавез своје службене објаве објављивао у Сарајевском дневном листу „Југословенска пошта“ скоро 12 година.

Шта је било најтеже избистрити од прикупљених података?

Добро питање. Само за проналазак неких имена играча који су играли у првој лигој сам проводио и по неколико сати листајући службене објаве подсавеза и упоређујући ко је кад регистрован за који клуб. Да не причамо о дуалним именима, или нпр кад су играла браћа а у новинама тадашњег доба се дешавало да браћу означавају просто римским бројевима, где је 1 представљала најстаријег. Свакавих чудеса ту има. Често су новинари тадашњег доба наводили само надимке, па је и ту било проблематике. Лако је за Мошу (Благоја Марјановића) али шта ћемо кад новинар напише Таубек? О резултатима утакмица и табелама је тек друга прича али да не дужимо.

Да ли је филм Монтевидео подгријао интересовање јавност за ову фудбалску епоху?

Свакако. На неки начин је представио добро изглед тадашњег фудбала. Мада има наравно грешака јер то је ипак само филм. Људи би требали да знају да то доба фудбалски се није много разликовало од данашњег изузев што је до средине 30-их година 20. века било забрањено примити новац. Чист и суров аматеризам. Нажалост постоји још једна разлика, а то је да су углавном фудбалери били изразито образовани и интелигентни људи што се баш и не може рећи данас зар не?

Нпр Монтевидео је лепо показао шта је тада значило бити „звезда“ као што је Моша. То је заиста истина, Моша, Тирке и познатији играчи како у Београду тако и Загребу су имали „прођу“ свугде од кафане и ресторана до бутика.

Како стоји стање са фудбалским клубовима Републике Српске, у којим мјестима постоје клубови, који су били најуспјешнији?

На простору данашње Републике Српске пошто су се границе мењале, тада су клубови са ове територије играли у више подсавеза, неки су били у Загребачком и касније у Бањалучком, неки у Сарајевском, клубови из Брчког у Осијечком, а из Бијељине прво у Београдском а касније у Новосадском подсавезу. Ако се посматра само Република Српска, центар фудбала је била Бања Лука. Најуспешнији клубови тог подсавеза су били Крајишник и Борац из Бање Луке. Сама Бања Лука је имала до 10 клубова. Још клубова зачлањених у подсавез су имала већа места са доста добрим клубовима као Славија из Приједора, Слобода из Босанског Новог. Мања места су обично имала тзв дивље клубове. Занимљиво је да је село Добрљин дуго имали клуб - Славен. Ако се говори о простору БиХ и Сарајевском подсавезу наравно најуспешнији клубови су били Славија, САШК и Хајдук из Сарајева. Такође доста добри центри су били Мостар, Тузла и Зеница са доста клубова и својим жупским лигама.

Како је изгледао фудбал током другог свјетског рата, гдје се игра, шта се ту занимљиво дешава? НДХ има репрезентацију, Србија нема...

Ово је заиста питање на који одговор мора бити дужи, али ћу ја покушати одговорити у кратким цртама. Заправо и пре формирања НДХ Хрватска је имала репрезентацију, према договору када је распуштен ЈНС и формиран ВНС 1939. године и 3 засебна фудбалска савеза: Српски (лоптачки), Хрватски (ногометни) и Словеначки. Хрвати су већ следеће године играли међународну утакмицу. И Српски лоптачки савез је имао право да одигра међународне утакмице али из незнаног разлога није играо. Када је успостављена НДХ, они су само наставили где су стали. У Србији је опоравак фудбала трајао неколико месеци, и због знаног стања није баш било простора за неки напредак, јер је квалитет остао сконцетрисан у Београду, али се играо фудбал широм централне Србије за време рата! Чак је требало да се одржи и првенство Србије, али није дошло ниједне године до тога из неких различитих разлога.

Која веза је натегнутија: Да је ОФК Београд наследник БСК, Динамо ХАШК Грађанског, или да је Црвена Звезда настала од СК Југославије?

Заправо ништа од тога није тачно, а понајмање задња ставка. Сви клубови су устројени према Совјестком моделу фискултуре. Црвена звезда понајмање има веза са СК Југославије, једина веза је та што им је након оснивања уступљен стадион свеже угашене СК Југославије. Највећа звездина Звезда Рајко Митић је стасао и играо у БСК, и прву генерацију Звезде су чинили играчи различитих Београдских клубова и БСК, и СК Југославије па чак и БАСК, Обилића и Јединства.

ОФК Београд је само духовно наследник БСК као и Динамо Грађанског везују их пре свега неки људи који су своје ухљебљење након доласка власти нашли у тим ноформираним клубовима. А ОФК-а Београду је чак 1950. године и промењено име након фузије са једним клубом у БСК. То је одрадио виоски функционер КПЈ Владимир Дедијер, јер је био велики навијач предратног БСК. Историја и чињенице су са друге стране неумољиве. Нажалост комунисти су доста тога угасили, и направили, и замрисли гордијеве чворове.

Како и због чега су забрањивани клубови након 1945, а како и зашто су оснивани, који су најзанимљивији примјери...

Најчешћа забрана клубова одмах по доласку комуниста уствари је било званично то што су сви клубови и они који су постојали и новоформирани требали да се устроје по тзв. совјетском фискултурном моделу. Уствари позадина гашења неких клубова јесте наводна сарадња са разним противничким странама у рату, а иза свега уствари стоји да су већина погашених клубова била грађанског типа или националног типа! Нови су основани као потпора новој власти. Тако да су у првим годинама доста клубова били клубови разних дрводељаца, бродара, текстилаца, синдикалаца, металаца и друге радничке класе и касте. Доста клубова је одмах по ослобођењу добијала имена по локалним народним херојима.

 





КОМЕНТАРИ